До 2050. биће нас за петину мање

Опште је позната чињеница да се становништво у Србији смањује и демографски стари.

Стога не чуди да најновији извештај УНДП-а о људском развоју у Србији указује да ће се њена популација смањити највероватније за петину до 2050. године или за две петине до краја века ако изостану било какве мере јавних политика у домену демографског развоја. Међутим, далеко важнија порука извештаја јесте да се иза поједностављеног стереотипа о депопулацији крију вишеслојни демографски изазови које одликује изражена просторна неравномерност.

Занемаривање огромног јаза у демографским капацитетима између области и региона Србије, као и селективно третирање покретача популационе динамике од доносилаца одлука у последњих 30 година, представља главну препреку за разумевање и превазилажење дубоке демографске кризе у којој се налазимо.

Индекс људског развоја, који редовно објављују Уједињене нације, представља широко прихваћену синтетску меру општег напретка у образовању, здрављу и животном стандарду становништва. Иако је према садашњој вредности овог индекса Србија закорачила међу земље с веома високим степеном људског развоја, она ипак заостаје за већином европских држава, укључујући своје суседе, међу којима су само Босна и Херцеговина, Албанија и Северна Македонија рангиране ниже од ње. Ситуација пак постаје сложенија ако се с националног спустимо на ниво региона и области.

Упркос ниском рангирању према индикаторима депопулације, неке области су високо котиране у погледу људског развоја због дужег животног века (нпр. златиборска) или вишег индекса бруто националног дохотка (БНД), нпр. борска. С друге стране, браничевска област је, и поред релативно високог индекса БНД-а, ниско рангирана због далеко најнижег индекса образовања у земљи. Област главног града једина је која је на сличном нивоу људског развоја као нека држава чланица ЕУ (Пољска), док су све друге или на нивоу преосталих кандидата за чланство у ЕУ на западном Балкану, или земаља Средње и Јужне Америке, односно Блиског истока и Северне Африке.

Овакви налази, у условима нове демографске реалности, која подразумева смањење и старење популације, указују да јавне политике усмерене ка побољшању демографског профила Србије треба да омогуће да свака област у земљи унапређује димензије људског развоја које су за њу најрелевантније. Нажалост, управо такав приступ упадљиво недостаје постојећим стратегијама и законским решењима утемељеним на једнодимензионалној концепцији јавних политика, која не уважава (под)регионалне специфичности, нити доноси јасне демографске ефекте у већини области у земљи.

Штавише, очекује се ширење јаза између севера и југа земље према индикаторима демографског и људског развоја. Група области у региону Јужне и источне Србије до 2050. године највероватније би изгубила између 40 одсто и 50 одсто свог становништва. Ако се наставе постојећи трендови у стопама рађања и доживљења (што подразумева њихово благо побољшање), готово три четвртине области у Србији до 2100. године изгубиле би више од половине свог становништва, и поред очекиване трансформације миграционог профила земље од нето емиграције ка нето имиграцији после 2030–2035. године. Борска област би чак дочекала крај овог века без младог становништва, што је већ сада случај с неким насељима у том подручју.

Чак и када би се остварила мало вероватна будућност с данашњег демографског становишта, која претпоставља прилично брзо достизање нивоа рађања блиског простој репродукцији и његово одржавање до краја века, не би се повратио актуелни број становника на националном нивоу, већ само у подручјима која су у стању да привуку мигранте, док би свака друга област популационо била упола мања него данас.

Притом би области чија седишта представљају највећи градови Србије могле и значајно да увећају своје становништво, чак и ако не достигну стопе рађања потребне за замену генерација. Другим речима, политике усмерене ка подстицању рађања на крају би, мада после изразито дугог периода, могле имати ефекта на националном нивоу, али на рачун већине области које су погођене исељавањем и рапидним старењем становништва.

Овакав налаз сугерише искључиво холистичку стратегију одговора на импликације демографских промена у Србији, која треба да обухвати не само покретаче ниског фертилитета и неповољних миграционих образаца већ и све три димензије индекса људског развоја. Ако би се кренуло тим путем, депопулација или старење становништва вероватно више не би били главни демографски изазови у већини области у земљи.

*Научни саветник, управник Центра за демографска истраживања Института друштвених наука у Београду

Др Владимир Никитовић* / Политика

Бонус видео: