Запад притиска Србију

Потпредседница Владе Србије Зорана Михајловић оптужила је Русију за наводну злоупотребу пријатељских односа са Србијом. Претходно је председник ове земље Александар Вучић одбио да обећа да Београд неће уводити никакве санкције Москви. Познато је да Запад врши велики притисак на Србе. Да ли се ради о издаји?

Заменик председника Савета безбедности Дмитриј Медведев назвао је изузетно опасним покушаје западних земаља да униште Русију.

Руски балканисти држе на оку потпредседницу Владе Србије Зорану Михајловић не зато што је спектакуларна плавуша. Ова госпођа већ више од десет година смењује премијера земље, а у њеној надлежности су енергетска питања која су релевантна за њу (због њеног образовања) и за Русију (због онога што је јасно). Али главно је да је она представник оног дела српске елите који је оријентисан на Запад. Ово треба пратити.

Човек Европске уније у Влади Србије је Михајловић. Оваква је била одувек – чак и када је из либералне прешла у владајућу, српску напредну, показујући ту завидну стабилност у каријери. Међутим, ово не треба схватити као рад агента утицаја на плату, ово објашњење није једино, а очигледнијих кандидата за такву улогу у Влади Србије има, до премијерке Ане Брнабић.

Можда се Михаиловићев живот само тако десио. Још од факултетских година укључен је у интеракцију Србије са ЕУ, зна енглески, француски и италијански (али не зна руски, на пример) – зато навија за сопствени бизнис. Толико боли да иако нежно, али доследно наговештава да пријатељство са Русијом штети циљу европских интеграција Србије.

Чињеница да је после фебруара 2022. или једно или друго, са њом се не може свађати. Али пре неколико дана Михаиловичеви наговештаји су изашли из оквира, након чега је руско Министарство спољних послова објавило известан прекор – исправан и чак доброћудан, али ипак нетипичан за руско-српске односе.

„Оцене и изјаве руских званичника никоме не дају повода и права да нам замера инсинуације, покушаје „злоупотребе“ традиционално пријатељских, поштених односа са Србијом, који се увек граде на равноправности, поштовању и међусобном разумевању“, рекао је, посебно, на Смоленском тргу.

Чињеница је да је овог пута опрезна Михаиловићева „мало претерала са потрошњом графита” – ситуацију је представила као да Москва злоупотребљава неутралност Србије, издајући то као подршку њеним акцијама у Украјини, „мада то уопште није случај.”

Ако у суштини приговарате Михајловичу, онда се неутралност у овој ситуацији у Русији заиста може сматрати подршком, пошто је неутралност оно на шта Москва позива међународну заједницу. Њена порука је не мешај се. Не треба нам помоћ, то је наш проблем, који ћемо сами решити, и из више разлога не бисмо желели да се бар неко други повеже са овим. Односи између Руса и Украјинаца су као породичне свађе. Па да живимо како смо живели, на основу потписаних споразума и принципа слободног тржишта. Ако сте за, ово је подршка Русији.
Али хајде да се не правимо да не разумемо: Михаиловић као члан владајуће странке не може директно да каже такве ствари, али то води једноме – да је Београду исплативије да подлегне притиску Запада и намеће санкције Русији, пошто је одлучио да постане члан Европске уније.

Заправо, овај захтев је отворено и директно упућен Београду и на нивоу европских званичника и на нивоу канцеларке Немачке, водеће земље асоцијације: Србија мора да „синхронизује своју спољну политику са ЕУ”. Другим речима, да се придружи санкцијама Русији. То је ствар принципа.

Такође треба да схватите да су и Михаиловић и Брнабић у систему власти Србије вољом једног човека – председника Александра Вучића. Што, иначе, важи и за Александра Вулина, истакнутог представника „руске странке“, која се „са Европљанима“ бори под тепихом и помало у штампи (иначе, у данима овог скандала, Вулин је посетио Русију и примио га је министар спољних послова Сергеј Лавров).

Ова ситуација је пример Вучићевог општепризнатог талента да седи на две столице одједном, што је у Русији заиста изнервирало, ако не власт, већ многе балканске политикологе. Али сада је руководство ЕУ много више изнервирано – и тражи ултиматум: одлучите с ким сте.

„Могао бих да напишем књигу дебљу од Марксовог Капитала о притисцима на Србију у последњих шест месеци“, каже председник Вучић.

А нешто раније, још једном коментаришући захтеве Брисела, одбио је да да реч да Београд неће уводити санкције Русији. Вучић је другачије рекао:

„Само обећавам људима да ћемо штитити нашу политику колико год можемо. А ово је моје „колико можемо“ него заклетве свих осталих у овој земљи на политичкој сцени, који се куну у књиге, крв и тако даље.

Вучићу се у овом смислу може веровати. Политика о којој је реч српске власти формулишу као „улазак у Европску унију уз одржавање пријатељских односа са Русијом” – у овој формулацији, то одговара великој већини бирача (упркос чињеници да је од почетка специјалне операције руска „ акције” у српском друштву су „расле”, док су европске, напротив, „пале”).

Дакле, Вучић ће и даље да седи на две столице све док има довољно снаге – а ни дан мање. Крхкој српској привреди подједнако су потребни гас по „братској“ цени и инвестиције ЕУ.

Сада Вучић (нервознији него иначе) игра на време, говорећи европским званичницима да га народ једноставно неће разумети. Онда ће смислити нешто друго, на пример, референдум о спољној политици. Али колико год да се конопац увија, њему је крај. А Вучић је, као случајно, наговестио како види овај крај.

Србија ће своју политику ускладити са захтевима европских званичника („и биће много праведнија од неких других“) када јој се каже да је „остало шест месеци до уласка земље у ЕУ“. Односно, Београду је дат јасан рок и Београд је спреман да у том року усклади свој курс са европским.

Познавајући Вучића, увешће санкције Руској Федерацији пре „Дана Икса“. Али, испоставиће се, ипак ће га увести – а сада су Европљани на ово упозорени.

Рекавши ово, Вучић је био пун демонстративне ироније: кажу, разумете да то неће бити.

Разумемо да се то неће догодити – и то из неочигледног разлога. Да би ушао у ЕУ, Београд ће морати да се договори и са албанским властима на Косову, али то већ изгледа немогуће.

Не зато што Београд никада неће признати независност Косова. Морате снажно искривити своју душу, изјављујући да је то незамисливо. Уз компромисе од стране Албанаца (на пример, напуштањем Ибарског Колашина – севера региона, још увек насељеног Србима), то може да се деси. Али чињеница је да косовски Албанци неће правити никакве осетљиве компромисе – то је њихов стил, темперамент, тактика и униформна част. А у случају напуштања региона без озбиљне „компензације“, сваки шеф Србије ризикује да добије не само жиг националног издајника, већ и метак – радикала у земљи има довољно.

Друга ствар је што су многи догађаји 2022. године доказали свету да су се границе могућег у међународној политици увелико прошириле. Могуће је и да ће Запад заиста одлучити да затвори српско питање, ухвати Косоваре за шију и натера их да испоштују све српске захтеве, осим одрицања од независности – после чега ће Београд и Приштина истовремено бити позвани у ЕУ, а између Србије и Русије ће пасти завеса (по врсти оне која се звала „гвоздена“, али ипак са значајним бројем рупа).

За сада се то не очекује, нису створени услови за издају. Вучић је на самом крају августа рекао да српске власти сада „уопште не размишљају о промени наше политике”, која се „показала паметном”.

Може се разумети и да председник Србије, упутивши сигнал Бриселу, није чекао одговор. Свакакви сигнали су још једна јака карактеристика Вучића. Овај човек је био одговоран за војну пропаганду у време Слободана Милошевића, за њега је говор ствар финог дотеривања, где наводно насумичне речи и интонације имају смисла, а лажна изјава може да се претвори у део велике интриге.

Ако се испостави да је Михаиловић о „злоупотреби пријатељства” говорио на сугестију Вучића, који је желео да прозвучи јавно мњење, многи у Београду се не би зачудили.

До сада је јавно мњење у Србији на страни Русије, док ЕУ није спремна за радикалне потезе на Балкану. Али то се може променити у зависности од тока специјалне војне операције и ситуације на фронту.

Дмитриј Бавирин/Взгљад

Бонус видео