Непријатне истине о бирократском паразитизму

Треба разумети да је бирократија организам, а примарни циљ сваког организма је самозаштита. Бирократија постоји да би заштитила себе.

Емили Ст. Џон Мандел

Пре било какве критике бирократије, мора се признати да је она у одређеној мери и у одређеном облику, обиму и устројству функционална неопходност сваке савремене државе. Макс Вебер је тврдио да бирократија представља најефикаснији и најрационалнији начин на коме се људска активност може организовати и да су систематски процеси и организоване хијерархије неопходни да одржавају ред, максимализују ефикасност и елиминишу пристрасност. И то је тачно, али само у идеалним условима неприкосновеног професионализма, позитивног одабира кадрова, минимализовања корупције и елиминације партократије, као и других аномалија политичког система. Проблеми по саму функционалност државног апарата настају када бирократија, попут ове у Србији, прерасте реалне државне организационе потребе и достигне размере аждаје која неумољиво прождире ресурсе и средства која би се могла много рационалније употребити, све до нивоа на коме почиње да угрожава (само)одрживост државе и друштвену репродуктивност.

Већ је опште познато да је српски државни апарат (нарочито у свим секторима јавне управе) заражен овом појавом још од почетка политичког плурализма, а посебно од петооктобарских промена. Свака нова влада и партије које су дошле на власт нису смањивале државни апарат, већ напротив, кумулативно га пренатрпавале новим и новим кадровима више него сумњивог квалитета, ухлебљујући армију некомпетентних лица за противуслугу одржавања на власти, користећи гласове ове својеврсне гласачке машинерије. Излишно је рећи да армија таквих кадрова не поседује било какав политички интегритет, а још мање свест и потребу за политичком партиципацијом. Они су ту само да себи и сопственим породицама обезбеде, ако не лагодан, онда бар врло пристојан животни стандард са врло мало рада и још мање прихваћених одговорности за свој посао. Они немају свест о репродуктивном императиву друштва чији су део, не сносе никакве последице за случајне или намерне грешке у свом раду (сву штету од њихових службених непочинстава сносе порески обвезници), док су они заштићени попут белих медведа велом службене анонимности и застором „државе“, коју претендују да представљају пред грађанством.

Све ово се врло очигледно манифестује у готово сваком службеном послу који грађанство или привреда води пред органима неефикасне и предимензиониране јавне управе. Остваривање уставом и законом загарантованих права грађана, почев од најбаналнијих ствари, добијања личних докумената и различитих дозвола и даље представља ноћну мору за све грађане који се тога лате. При томе, све чешће наилазе на одговоре типа „не знам“, „немам одговарајућу процедуру“ и слично, услед кумулативног вишедеценијског пријема некомпетентних кадрова у државну управу. Не мора се наглашавати да процедуре остваривања права грађана и даље од самих грађана захтевају да у огромној мери самостално заврше посао за администрацију добављањем одговарајуће документације и координацијом рада различитих сектора државне управе, који се у смислу сервиса грађана понашају као да једни са другима немају никакве везе, ни комуникације, осим када се јави потреба правног санкционисања појединаца. У пословима са привредом (изузев са страним предузећима, чији је јавна управа промптни и предусретљиви сервис) су наведене појаве још израженије, али ће о овоме бити речи касније.
Јасно је као дан да у савременим техничко-технолошким условима дигитализације јавне управе у уређенијим државама, што само по себи доноси убрзање њеног рада и повећање ефикасности, нема ни приближно потребе за толиким преоптерећењем државних и локалних служби масом кадрова, који, руку на срце, не раде готово ништа. Међутим, као што већ поменусмо, потреба за толиким јавним апаратом је наметнута политички и партократски. Такве кадрове нико не отпушта јер су партијама на власти они и њихове породице неопходни као гласачи који стварају привид демократског уређења и илузију демократских процеса. Све то има своју цену која се може квантификовати, како у ефектима на привреду, тако и у гореспоменутим процесима остваривања права грађана.
Бирократија се проширује да би изашла у сусрет потребама проширене бирократије.

Оскар Вајлд

Предимензионирана бирократија, у садејству са партократијом, као основном одликом политичког система, оставља огромни организациони и процедурални простор за процват корупције, кланизацију и кристализацију интересних група у оквиру јавне управе, непотизам и негативну селекцију кадрова. Чињеница је да свако бирократско организационо и процедурално решење које остави простора за корупцију и резултује у њеном увећању. Ове појаве су пошаст која је преплавила целу јавну управу, јавна предузећа, правосуђе, унутрашње послове, као и безбедносне службе (код потоњих су оне најизраженије и најпогубније, али истовремено и најмање видљиве). Увећање квантитета нестручних и неспособних кадрова код нас је углавном ишло науштрб упошљавања стручних кадрова и специјалиста на свим оним местима где су они насушно потребни, као у здравству, просвети, научно-истраживачком и безбедносном сектору.

Поред тога, буџетски простор за социјалне трансфере и сва социјална давања (укључујући пензије, што је једино што интересује релативну већину грађана) је практично маргинализован, чиме су социјални трансфери постали само декларативни и симболичан принцип, без практичне тежине. Једини императиви овакве бирократије су што строжија фискализација, ради прикупљања средстава која могу да задовоље апетите ове групације кадрова, као и процедуралне мере самозаштите бирократског система као таквог. Нема ту места ни за сервис грађана, а привреде још мање. Створен је један наддржавни паразит, полип, који прети да у врло скором периоду у потпуности исиса сву снагу и уништи не само привреду и друштвену репродукцију, већ и саму државу! Не верујете? – Обиђите онда било коју од уређанијих држава, упоредите бирократска решења и њихове ефекте на друштвени и државни развој.

Овакво стање није невидљиво за грађане, поготову за оне образованије и друштвено свесније. Стога и не чуди да фрустрације оваквим стањем међу интелигенцијом стварају и шире идеје анархизма и корпоративизма. И не чуди што је последњих година основни разлог емиграције, који надмашује економски, неуређено друштво и неефикасна држава која готово уопште не брине о својим грађанима, а о домаћој привреди још мање.
Домаћа привреда, односно онај ко плаћа рачун за сав овај луксуз је сектор који је овим појавама и највише угрожен. То се првенствено огледа у преувећаним фискалним и парафискалним наметима, али и у административно-процедуралним пословима, које је овакав, превелики, лењ, тром, корумпиран и неефикасан апарат јавне управе пребацио са себе на саму привреду. Привредни сектор (предузећа), поред тога што мора да заради новац за одржавање оваквог наддржавног бирократског паразита, за социјална давања и пензије, као и остале социјалне трансфере, новим организационо-административним решењима мора и у огромној мери да самостално одрађује послове који ресорно припадају самој државној управи. Не верујете? – Истражите податке Завода за статистику, погледајте привредне показатеље, основне параметре РФЗО и ПИО, одговарајуће правилнике и подзаконске акте релевантне за привреду, као и друге податке и видећете и оно што сви медији са националном покривеношћу прећуткују.

Окови који вежу човечанство направљени су од канцеларијског папира.

Франц Кафка

Ко су и какви су, заправо, ти људи, ти бирократски паразити које читаво друштво све теже носи деценијама на плећима? – Ради се о нестручним, неспособним, некомпетентним (необразованим, али не нужно и нешколованим) нерадницима вођених принципима голог удвориштва и опортунизма, лишених било каквих моралних скрупула и спремних да растежу и безочно крше законске процедуре, као и уставом загарантована права грађана, без трунке свести о томе да сами заправо зависе од самих грађана и привреде, да постоје због грађана и привреде. Њихова свест креће се у оквирима стварања нужности да сами грађани и привреда буду на сервису бирократији, а не обрнуто. Недостатак њихове свести о смртном угрожавању дугорочног (а, Богами и краћерочног) постојања државе и друштвене репродукције ради самоодржања сопственог бирократског паразитизма је оно што их чини наддржавном структуром, која ће потенцијално умрети заједно са државом и друштвом које уништава. Груба процена је да се ради о неколико стотина хиљада лица, заправо бар две трећине садашњег јавног сектора.

На срећу, има решења, ма колико она болно и радикално звучала. Ради одржања државе и друштвене репродукције неопходно је отарасити се овог вишка кадрова у што скоријем року. То, наравно, подразумева стицање одговарајућих друштвено-политичких услова реконструкције самог политичког система, што подразумева и одговарајуће револуционарне промене, било да ли се до њих дође на сам револуционарни начин или институционалним процесима (што је мање вероватно). Одмах после истих, неопходно је промптно изопштити из државне управе прво једну трећину укупних кадрова критеријумима професионализма и ефикасности (што може, али и не мора да се поклопи са идеолошким критеријумима), спровести хитну рационализацију и дигитализацију читаве јавне управе, а затим отпустити још једну трећину кадрова. То краткорочно може да доведе до пада цене рада на тржишту, али одређеним економским мерама (на пример, организовањем јавних радова) се може створити прелазно решење, којим се овај проблем може пребродити. Самим ослобађањем огромне количине средстава неопходних за исплаћивање ових паразита, али и смањењем фискалних и парафискалних намета на привреду, створили би се инструменти за стварање нових радних места у њој.

Нема реално оправданог разлога због кога бисмо сматрали да паразитско-бирократски вишак кадрова треба да ужива нека посебна егзистенцијално-економска права у односу на остатак грађанства, права да посао без реалне одговорности и учинковитости, право на материјалну егзистенцију засновану на друштвеном паразитирању и нераду. Треба им пружити шансу као и свима осталима – на бироу за запошљавање!

На овај начин, ослободила би се вишедеценијски ускраћивана средства насушно потребна у здравству, просвети, науци, култури, привреди и безбедносном сектору (чије је ојачање савремени геополитички императив). Ослободила би се средства за социјалне трансфере, пензије и социјална давања, капиталне инфраструктурне пројекте који не би изазивали презадуживање државе за наредних неколико генерација па би и привреда и цело друштво коначно могли да продишу. Дугорочно, радна места у јавној управи би се морала учинити неатрактивним, ради смањења притиска на овај сектор, не нужно самим смањењем зарада у јавном сектору, већ самим повећањем одговорности индивидуалних лица за свој рад у јавном сектору. Кривично-материјална одговорност за недела појединаца у државном сектору мора пасти на саме починиоце, чиме ће се, само по себи, овај сектор ослободити неодговорних кадрова на дуже стазе, биће неупоредиво ефикаснији и функционисаће без значајних грешака у раду.

Што пре схватимо да су ово неопходности државног и друштвеног одржања, и што их пре имплементирамо онда када се створе друштвено-политички услови, пре ћемо осетити општедруштвени бољитак, али пре свега дати шансу држави да у временима транснационалних олуја преживи и заштити своје грађане и привреду. Без тога, немамо пуно шанси!

10.12.2022. Милан Бабић

Васељенска

Бонус видео