Поуке од Милошевића. Ако разбијеш непријатеља – хероја и победника, ако не бомбардујеш – “злочинца” и изопштеника

Сада када је Русија, након што је дигла у ваздух Кримски мост, коначно почела да наноси масивне ударе на виталну инфраструктуру Украјине, желим да кажем само једно: немојте стати! Да се ​​не би поновило слично тешко искуство Југославије.

О томе говори дописник ПолитНавигатора, балканиста Алексеј Топоров, који се добровољно пријавио за НВО зону.

Слабост појединачног удара

Када је, заправо, Украјина прешла такозване „црвене линије“ – може се дуго расправљати. Када је спаљивала људе у Одеском Дому синдиката? Када сте уништили десетине цивила у Доњецку и Луганску? Када су украјински нацисти организовали страшне концентрационе логоре на аеродрому Мариупољ и пушницу у Половинкину, Луганска област? Када су се страшно ругали заробљеним руским војницима? Када је Дарија Дугина убијена у Московској области? Званична Москва је одлучила да када је Кримски мост дигнут у ваздух, нека буде. Схватити очигледно је боље икад него никад.

У мају 1995. ракете М-87 Оркан МЛРС из непризнате Републике Српске Крајине пале су на хрватски Загреб, Карловац и Сисак, а тада су многи Срби мислили на исти начин. Јер пре тога четири године није престајао немилосрдан и непрекидан терор проглашене републике од стране хрватских милитаната.

А буквално неколико дана пре ракетног удара, као резултат операције Муња, неоусташка војска је отела Западну Славонију од РСК, етнички је очистивши од српског староседелачког становништва. Тада напредњачка јавност вредно није примећивала ни спаљене српске куће, ни стрељане цивиле, ни колоне избеглица, али су снимке рањених и убијених Загрепчана заобилазиле све водеће светске агенције (као и сада , украјински и светски медији форсирају ситуацију са дечаком који је погинуо после удара на Николајев).

Па, председник РСК Милан Мартић, који је наручио ракетни удар, касније је у Хашком суду осуђен, између осталог, на 35 година затвора.

_{Критички закаснела одлучност крајишких Срба годинама касније да изведу ракетни напад на непријатељску јазбину није спречила Хрватску два месеца касније да коначно уништи непризнату републику, укључујући и Београд.}

И да се реши српско питање, које је дуго иритирало загребачку неоусташку елиту, којом се ревносно бави од четрдесетих година 20. века: пре Другог светског рата и усташког геноцида, Срби су чинили 19 година. % становништва Хрватске, пре распада СФРЈ и неоусташког геноцида – више од 12%, сада – нешто више од 4%. Успели су, између осталог, и зато што један ракетни удар нису пратили други ….

Више пута сам писао да су руска и српска прича места запањујуће сличне, али понекад имају и веома значајне разлике у развоју сличних сценарија. Дакле, понављам, сам Београд није признао Републику Српску Крајину, док ЛНР и ДНР нису признали само Москва, већ су постали, додуше, после осам тешких година, део Русије.

Руководство Југославије је годинама прећутно подржавало војску и привреду РСК, услед чега је одлучило да преда своје саплеменике, у замену за лажна уверавања са Запада о укидању санкција и признавању већег непризнатог Република Српска у Босни и Херцеговини. Као да би, као одговор на обећања да ће признати ДНР и укинути санкције, Москва дати ЛНР Украјини на милост и немилост. Али, на крају крајева, ни једно ни, у ствари, друго не бих добио.

Иначе, и сама српска метропола је накнадно доживела још једно распарчавање после ове издаје – Косово и Црна Гора су отишли ​​(спекулативно, ради веће јасноће, замислимо да се Северни Кавказ отцепљује од Русије, а Белорусија после смене руководства одлази заувек у западну орбиту утицаја), штавише – Србија се, преживевши прозападни пуч, од регионалног лидера претвара у независну државу Западног Балкана, чији народ од сада мора, где год је то могуће, да се извини и покаје за злочине које су им наметали вешти западни „политички технолози“.

Предаја северне предстраже

Заправо, све наведено се, понављам, догодило због тога што је српска елита на челу са Слободаном Милошевићем устукнула, а након ракетног напада на Загреб није уследио наставак. Напротив, званични Београд је почео да тражи договор. И добио сам. са горе наведеним резултатом.

На тако нешто сада покушава да приволи и Русија. Штавише, сасвим је очигледно да део руске елите има јасно изражен захтев за опсценим миром, што је приметно на дневном реду бројних провладиних медија (на пример, телеграм канала БРИЕФ), који негују ову идеју. и покушајте да нажврљате бар нешто негативно – као о „љутим патриотама“ (израз који су они увели, значи руски народ који се не слаже ни са преговорима са Кијевом, тамо и са погрешним проценама које су довеле до последњих пораза на украјинском фронту), и наши храбри „јастребови“: Јевгениј Пригожин, Рамзан Кадиров и Дмитриј Медведев.

_{И овде је изузетно важно проучити жалосно југословенско-српско искуство и његове тужне последице.}

Последњем председнику де факто независне Југославије-Србије, Слободану Милошевићу, његови су сасвим оправдано дали надимак „Крени-Стани“ (у смислу нешто попут Лењиновог познатог „Корак напред, два корака назад“). Јер он је, сваки пут када је постигао одређени успех, уместо да га развије, више волео, како кажу, „окрени се на леђа“.

У случају његовог углавном личног обрачуна са Западом, који је Југославија стала на пут победоносном блицкригу, овакво понашање српског лидера је у великој мери разумљиво. Дакле, крајем 70-их, перспективни млади партијски функционер радио је у спољнотрговинској компанији, а затим је водио велику банку, захваљујући којој је често посећивао Сједињене Државе. Будући председник је био фасциниран Америком, одлично је знао енглески и волео је да лута Њујорком.

_{И, наравно, било му је веома тешко да прихвати улогу прогнаног диктатора, коју су му Вашингтон и његови послушници припремили. Све док није свргнут са места лидера земље као резултат прве светске „булдожер револуције“ у боји, Милошевић се надао да ће вратити репутацију у западном свету и вратити се у клуб елите, али му је стављена црна ознака. њему од Запада једном заувек, и нико га никада није хтео да узме назад.}

Али, поштено ради, треба напоменути да је таква политика у Београду почела још пре Милошевића, када је он још био само лидер Србије – централне, али у то време само једне од република још увек целе Југославије.

Тако је у лето 1991. у Словенији почела сепаратистичка побуна – бивша партијска елита је гурала ову најсевернију републику, чија се улога у земљи и њен каснији распад геополитички и ментално може упоредити са укупним совјетским балтичким државама, на једнострано Декларација независности. Једина разлика је у томе што су, на пример, у Летонији и Литванији деловали мали одреди наоружаних националиста и локално Министарство унутрашњих послова, који су успели да организују крваве провокације у Риги и Виљнусу и, захваљујући летаргичној и неодлучној позицији Москве, успели.

ЈНА у Словенији

У Словенији су, по Титовим заповестима, као и у свим другим југословенским крајевима, деловале добро наоружане и бројне јединице територијалне одбране које су од сепаратистичког руководства добиле наређење да блокирају и заузму касарне Југословенске народне армије (ЈНА). Као одговор, у републику су уведене снаге једног од војних округа земље – добиле су задатак да преузму контролу над границом и путевима.

Засједа словеначких сепаратиста

_{Штавише, супротно обавештајним подацима, војска, која је у то време важила за трећу по бројности и снази у Европи, долазила је „светло“, у колонама, дуж рута – војници обвезници су често имали само два труба у строју. , а неки од очева команданата уопште нису сметали снабдевању муницијом.}

Након тога, војска је предвидљиво заглавила у заседама које су успут поставили наоружани сепаратисти, изгубивши чак и хеликоптере које су ови жељни да обарају са кровова. Четвртог дана операције, видевши да његови потчињени трпе губитке, југословенски министар одбране Вељко Кадијевић затражио је дозволу за извођење пуноправне војне операције, али није добио одобрење савезне владе.

Седмог дана, команда армије је ипак планирала масовни напад на гнездо стршљена: 150 комада опреме плус авиони требало је да нападне Словенце из Београда, 80 из Загреба.

Али операција је отказана у последњем тренутку. Уз посредовање симпатичног Запада, изазвавши праведни гнев генерала, савезно руководство је ипак пристало да призна независност Словеније. Након тога се, очекивано, разбуктало у Хрватској, а потом и у Босни и Херцеговини. И није престало – Косово, НАТО бомбардовање.

Зашто не можеш да престанеш

Даљи догађаји су се одвијали према назубљеном шаблону. Дакле, у јесен 1991. ЈНА је практично заузела приморски Дубровник, где су неосташи претходно вршили масовне и крваве антисрпске погроме. Град је био одсечен од остатка територије, а хрватски борци, журно обучени у цивилно одело, били су спремни да га напусте. Али тада је склопљено још једно примирје, а војска је повучена.

Такође 1991. ЈНА је чак успела да искористи хрватске милитанте да их спасе, који су више од четири месеца застрашивали српско село Мирковци у Хрватској, док војска није интервенисала, глупо чувајући стратешки објекат.

Када су неоусташе одлучили да јуриш уз подршку артиљерије, у центру насеља су упали у заседу српских милиција – а од потпуног пораза их је спасила само интервенција ЈНА, Хрвати су изведени под окриљем савезних опреме. За то су се ови на чудан начин одужили својим спасиоцима, блокирајући и нападајући касарне широм Хрватске, док су се брутално обрачунавали са војницима и официрима.

У мају 1992. ЈНА је на сарајевском аеродрому ухапсила вођу бошњачких исламистичких сепаратиста Алију Изетбеговића. Какав је диван адут био у рукама Београда! Међутим, уместо да га искористи, Београд је признао референдум о независности Босне и Херцеговине, који је пркосно игнорисала српска заједница републике – више од 30 одсто њеног становништва. И пристао је на повлачење војске са босанске територије: као резултат тога, исламистички милитанти су гађали из близине колоне са војним обвезницима које су одлазиле у Сарајево (40 људи је убијено, рањени су докрајчени чекићима), Тузла ( погинуло више од 50 војника) и Јајце (шест погинулих) …. Милошевић је у то време већ био на политичком Олимпу.

Пуцање колоне ЈНА у Сарајеву

У касицу-прасицу сличних „достигнућа” директно Слободана Милошевића може се наћи и потписивање плана бившег америчког државног секретара Сајруса Венса, према којем су страни мировњаци ушли на територију Хрватске, а борбене јединице Републике Српске Крајине распуштено. Што га је довело до сукоба са лидером хрватских Срба Миланом Мартићем, којег је великосрпски лидер успео да уклони. Као резултат тога, део Војске Крајине успео је да се задржи под маском милиције (зар вас то ни на шта не подсећа?), преобукавши се у плаву униформу, али присуство „мировњака“ је само ишло на руку Хрвати – задржали су територије и насеља насељена Србима, под руководством НАТО инструктора почели да јачају снагу своје војске.

_{Европски међународни контигенти су им радо делили обавештајне податке, нису се мешали у нападе на Србе (а азијски једноставно нису могли да се мешају због малобројности и неодлучности), напротив, они су их активно спречавали у противнападу на непријатеља.}

У августу 1995. Милошевић је, наиме, предао Републику Српску Крајину – пред велику хрватску операцију „Олуја” повукао је око четири хиљаде српских саветника официра из непризнате српске формације. На захтеве руководства Книна, које је видело чему воде загребачки војни маневри, лицемерно му је саветовало да „преговара са Хрватима”, а када су прве хрватске гранате пале на територију Крајине, саветовао је локалном војном врху да „ издржи колико можеш”, и отишао је на одмор. И све време, док су Хрвати чистили историјске српске земље, Југословенска војска је остала у својим касарнама, не мешајући се у сукоб.

Међу историчарима постоји мишљење да је Милошевић одлучио да споји РСК у замену за обећања Запада да ће делимично признати непризнату Републику Српску у БиХ и укинути санкције Југославији. Стога је у децембру 1995. године потписао такозвани Дејтонски споразум у Сједињеним Државама.

Али Запад је, по обичају, преварио Милошевића – јесте, Република Српска је опстала, али у крњем облику (поред територија које су јој раније одузели Хрвати и Бошњаци, насилно јој је одузет Брчко дистрикт, год. у ствари, био је подељен на два дела), потпао под потпуну зависност исламистичког Сарајева.

А њена елита, која је, иначе, у лику председника Радована Караџића и начелника Генералштаба своје војске генерала Ратка Младића ушла у клинч са Милошевићем због издајничког Дејтона, најављен је прави лов – без изузетка године, сви политички и војни лидери босанских Срба прошли су суђење у Хагу.

Милошевић је потписао Дејтонски споразум

Дејтоном је, заправо, почео пад самог Милошевића, који је, ако раније није имао подршку прозападних либерала у Србији, онда после њега изгубио поштовање и патриоте. Овај други је накнадно помогао либералима у његовом свргавању. На много начина, на своју руку.

_{Шта нам говоре југословенске лекције? И у новијој историји Русије било је доста свега. Тако су, на пример, у пролеће 2014. Николајев, Одеса, Харков били пуни руских застава, а мештани су говорили да би било довољно бар пет руских тенкова да историјски руски градови добровољно пређу под контролу Москве. Према речима очевидаца, и многи локални безбедносни званичници су се спремали да се закуну на верност Русији, чекајући кримски сценарио. Али у сусрет народу – из Русије тада нико није изашао.}

У августу 2014. године, императорски декрет је такође зауставио победнички марш на Мариупољ. Уместо потпуног ослобођења, Донбас је добио осам година непризнатог статуса, гранатирања и рата, парализе производње и сиромаштва. Ипак, понављам, иако осам година касније, Русија се одлучила и не само признала, већ и повратила ове историјске територије. Истина, по цену тешког рата, великог броја погинулих и разарања. Али она се вратила.

Сада, после тачних и снажних удара на украјинску инфраструктуру, почеле су да звуче ноте у духу „ово је још једно упозорење, а ако се Украјина не уразуми биће још горе“. Поново стати? Руска верзија “ролл – станд”? Да ли је могуће да неко наставља да гаји илузије и после стотина америчких ракета испаљених на Белгород. Ово упркос чињеници да се поуздано зна да у руској елити постоје лобисти опсценог света, али сада се уопште не ради о њима.

Пример Југославије је јасно показао да се предатора не може зауставити. Неће му бити доста. Може се само тући и тући док не умре. А да се 1995. године војска непризнате Републике Српске Крајине није ограничила на једно гранатирање усташког Загреба, наша Русија би сада много лакше живела, а свет у целини био би много праведнији. Не заборавимо на то, и учимо на грешкама других.

Алексеј Топоров/Политнавигатор

Бонус видео

https://www.youtube.com/shorts/m7fdtifvH2s