Русија или ЕУ. Који курс ће Србија изабрати после формирања владе?

Шест месеци након парламентарних избора у Србији , формирана је нова влада коју чине искључиво присталице председника Александра Вучића, који је предложио 25 министара на разматрање у парламенту. Око половине министара нове владе су жене, укључујући премијерку Ану Брнабић.

Чињеница одсуства нове владе сматрана је формалним разлогом за одбијање балканске државе да се придружи санкцијама Русији, на шта су Александра Вучића наговарали Брисел и Вашингтон. Сада је формирана влада. Зато морамо да одлучимо: да наставимо сопствени курс или да се укључимо у политику ЕУ, за коју је Србија кандидат већ осам година.

Став Београда је многима и даље неразумљив: с једне стране, подржао је резолуцију УН , у којој су земље чланице осудиле руско одржавање референдума у ​​Доњецкој, Луганској, Запорошкој и Херсонској области, а с друге стране, наставља контакте са Москвом . на политичком и економском нивоу и мотивише укидање санкција разним разматрањима: од моралних (вековно пријатељство са Русијом) до економских (могућност добијања руског гаса по ценама вишеструко нижим од тржишних). И сам председник Србије је у својим недавним иступима много говорио о санкцијама, али суштина његових изјава се већ своди на једно: погледаћемо околности, још није време.

Могло би се помислити да је позиција српског лидера промењена под притиском Вашингтона и Брисела, али и због недостатка формалног разлога за одбијање, јер је влада већ формирана. Врло могуће, јер је крајем октобра Спољнополитички одбор Европског парламента захтевао да се Србија коначно определи, стављајући на коцку судбину даљих преговора о приступању земље кандидата ЕУ од одлуке да се придружи санкцијама. Проблем геополитичког избора српског руководства, које се налази између чекића Европске уније и њене политике и наковња сопствених националних интереса, веома је незавидан и истовремено одговоран.

Срби могу да наставе своју већ познату политику балансирања, али то постаје све теже. Изузетно је тешко направити избор. Не желим да изгубим подршку Москве по најважнијим питањима за Београд (проблем Косова, цена гаса), али не желим да и даље нервирам Европљане својим балансирањем. Како пронаћи решење прихватљиво за обоје без губитка за себе? Озбиљна и судбоносна дилема. У таквој ситуацији тешко је и непожељно било шта саветовати, јер је цена превисока у међународним односима: кретање Србије у овом или оном правцу распириће ватру нестабилности на Западном Балкану, која је бременита непоправљиве последице.

Вучићу и новој влади је маневарски простор све сужи, а Европа може да пожури са одлуком. Поред сужавања поља за маневар, постоји и временски притисак. Нико не зна које је од та два зла мање.

Вучић, као мајстор балансирања, који се граничи са ходањем по конопцу, може да покуша да Русији представи одлуку да се полако, готово без ефекта, придружи санкцијама , као изнуђену и тешко стечену меру. Али да ли ће Москва ово разумети? А како ће проценити?

Александар Черни/Минска правда

Превод:Васељенска

Бонус видео