МОНАХ ВАСИЛИЈЕ ОД СЕБЕ КА ХРИСТУ: НАД ЈЕДНОМ ЖИВОТНОМ ПРИЧОМ

Ако је нешто битно, онда је битно да се живот човеков веже за светињу. И живот новопрестављеног монах Василија ( Аврамовића ) везан је за светиње Овчарско – кабларске клисуре, па његова биографија није замислива без биографије наших светиња. И о томе прво реч.

Српски народ је од првих својих светитеља и краљева везан за Свету Гору Атонску. У тој чудесној монашкој држави Дух Свети је Србе благословио царском лавром Хиландаром, иконом Пресвете Богородице Тројеручице, испосницом Светог Саве у Кареји; зов многобројних атонских светиња Срби никада нису могли пречути. Током читаве своје историје настојали су да молитвени мирис светогорски пренесу у Србију, да цвет тамошњих храмова и манастира пресаде у дивљине наших шума и планина. Тако су многим крајевима Отаџбине настали читави гроздови монашких обитељи који су као узор имали светогорски начин подвига – у Црној Гори, у Старој Србији, крај Охрида, на плодним обронцима Фрушке горе. Један од најлепших плодова овог сустопичног праћења атонске вертикале су и манастири изникли на обалама Западне Мораве, у клисури коју је река издубила између планина Овчара и Каблара.

Када су манастири настали и ко су им оснивачи, не зна се. Предање каже да су у давна времена, присиљени да беже од папиних јуришника, многи Светогорци утекли су из Грчке и нашли прибежиште међу богољубивим Немањићима. Тражећи места на којима ће наставити своје освајање Царства Небеског, они су кренули по краљевству својих домаћина и оснивали обитељи тамо где би пронашли најбоље услове за молитвено тиховање.

Стигавши у клисуру Овчара и Каблара били су запрепашћени њеном дивљом лепотом, складом између стене, шуме и воде; све их је подсећало на атонску домовину коју су напустили. И од тада Српска Света Гора почиње да цвета. Преко пута манастира Преображења налази се и позната Савина вода. Тврди се да је проврела из тла по благослову датом јој првим архиепископом независне Српске Цркве, у доба кад је он боравио у Студеници као игуман, путујући по свим крајевима ради пастирске службе. Свакако, ниједна од ових претпоставки не може се доказати археолошким методима; то су предања која живе у народу силом његове духовне интуиције.

 

КОМЕ СЛУЖЕ СВЕТИЊЕ

 

Храмови манастирски посвећени су празницима Христовим и Богородичиним – Ваведењу, Благовештењу, Сретењу, Преображењу, Вазнесењу, Успењу; један је подигнут у славу Свете Тројице; а остали угодницима Божијим – Светом Илији, Светом Јовану и Светом Николи. Сви они празници које је народ осећао као најприсније сабрали су се на једном месту, окупљајући око себе подвижнике који су се ка Богу упутили у дане „тешке и усилне”, када су Турци жарили и палили. Много пута храмови су рушени, конаци са земљом сравњивани, благо пљачкано. Оно што је остало, ипак сведочи да су овдашње светиње биле жижа духовног, културног и привредног живота западне Србије. Најпознатији споменик је чувено рукописно НИКОЉСКО ЕВАНЂЕЉЕ. Настало је крајем 14. века и припада босанским рукописима србске редакције; могуће је да је у питању препис ранијег глагољског споменика. Ђура Даничић је мислио да је његов преписивач познати „крстјанин Хвал”. Књига је живописно илуминирана. Некада се чувала у Народној библиотеци у Београду, али је за време Првог светског рата украдена. Данас се налази у Ирској, у даблинској колекцији Честер Бити. Постоји и неколико других богослужбених књига које су или настале или биле чуване у манастирима крај Мораве, али оне нису толико познате. Што се храмовног сликања тиче, почетком 17. века велики део живописа радио је зограф Митрофан; потоњи сликари, као Симеон Лазовић и Јанко Михаиловић из Драгачева, такође су оставили свог трага. Поред овога, ризнице неких манастира (Никоље има и мали музеј) сачувале су лепе примерке кујунџијске вештине из 18. века (кандила, петохлебнице).

 

СА СВОЈИМ НАРОДОМ

 

Овчарско–кабларске светиње делиле су судбину свог народа: кад је народ гоњен, околне шуме пружале су му скровишта; кад се дизао на устанак, ту су се окупљали његови вође. Господње 1805. у Благовештењу састао се Совјет, прва влада устаничке Србије; кнез Милош је боравио у овдашњим обитељима. У планинама су и две пећине – Турчиновац и Кађеница. И за једну и за другу везана је прича о збегу. Кађеницу су, пуну жена, деце и стараца, запалили Турци. Мученичке мошти у камени саркофаг сабрао је Владика Николај Велимировић. Живо историјско сведочење ових манастира може се поткрепити и разнородним записима овдашњих калуђера који су описивали прилике животне и времена страдалништва, остављајући белешке о турским зулумима, великој скупоћи и природним непогодама, каква је често изливање Мораве.

Колико су овчарско–кабларске обитељи значајне за Српство, потврђују и посете које су им учинили Вук Стефановић Караџић, Јоаким Вујић и познати немачки путописац Феликс Каниц. Караџић је своје недовршено „Описаније српски` намастира” и почео баш овде, нотирајући рукописне књиге које се ту чувају и легенде о појединим топонимима. Слично је поступио и Вујић, а Каниц се много више задржао на опису монаха с којима се сусрео. Овај умни Немац је био одушевљен „Атосом Србије” (тако га сам зове), његовом природом, чедном и дивљом у исти мах. Највише су га, међутим, задивили калуђери које је срео, „предани раду и молитви, час за ралом, час са Библијом у руци, верни првобитним правилима калуђерског реда Светог Василија”. Они су „ЈЕДНОСТАВНИ, КОНТЕМПЛАТИВНИ И СЛОБОДОЉУБИВИ”. Западна Морава је за Каница српски Нил, који омогућује даје овај крај „најбогатији кутак Србије”.

Континуитет монашког живота је, после Првог светског рата, био озбиљно угрожен н ко зна шта би се с манастирима десило да се није појавио свенародни Богомољачки покрет на челу са Владиком Николајем. Николај је запуштене храмове обновио, срушене наново сазидао и вратио их на живот по вековним уставима.

Манастир Преображење, негда срушен, управо је Свети Николај Жички подигао и обновио, и оставио благослов да се у њему живи од молитве и служења Богу и роду.

У тај манастир свој живот, по мери сила, уграђује и монах Василије.

 

ЖИВОТНИ ПУТ МОНАХА ВАСИЛИЈА

Новопрестављеног монаха Василија сам упознао као инжењера Момира Аврамовића, који је, средином деведесетих година 20. века, ишао у православну Русију, и из Санкт Петербурга доносио дивна сведочења о светости овог града – од великог кнеза Александра Невског ( Бог није у сили, него у истини и правди, говорио је он ), преко Ксеније Петроградске, која је јуродствовала да би спасила душу свог мужа, што је умро без хришћанске припреме, до баћушке Јована Кронштатског, новог Светог Николаја Чудотворца. Долазио је брат Момир и са причом о бесмртном митрополиту петроградском Јовану ( Сничеву ), храбром сведоку вере у доба свеопште смутње Јељцинове Русије, човеку који је много волео Србе и дубоко поштовао њихову жртву за свеправославну истину. Тада сам био вероучитељ при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку, и брата Момира сам замолио да одржи неколико предавања о својим руским искуствима, што је он радо учинио.

Када је Момир постао монах Василије, његов живот у манастиру Преображењу кренуо је монашким стазама: редовно богослужење, послушања, молитвено правило. Али, као човек који је увек и свагда волео ближње, монах Василије је, како се каже, умео лепо и са народом, и настојао је да поклоницима каже поеку утешну реч, често благом шалом и досетком која крепи. Имао је реч и за млађе и за старије, и трудио се да своје хришћанство усклади са мером нашег доба, не повлађујући неподвижничким слабостима, али и избегаваући да на друге товари бремена тешка за ношење. Господ је благословио да монах Василије обнавља Благовештење Трнавско, у коме су се, својевремено, подвизвали Свети Пајсије и Авакум. У тој обнови, веома му је помагао честити народ трнавског краја, који је, још у повељи Свеог Стефана Првовенчаног, био уписан као баштина Свете Жиче. Сам у Трнави, монах Василије није био сам: био је са Богом и народом Божјим.

Народ је волео да види монаха Василија – старца чија бела брада, са осмехом који извире из белине, подсећа на чињеницу да старост може бити лепа и часна. Склон шаљивим поклонима, досеткама зачињеним сољу, питањима која бодре и крилатицама које буде, он је, упркос физичким слабостима година, уме да се понаша као неодустајник на путу Господњем – и када је пао с ногу, држао се храбро и честито, као хришћанин, уз благословену бригу и старање братије из Преображења, која су о њему бринула као о рођеном.

 

ПУТ КА БОГУ

Пут оца Василија био је пут савременог Србина ка Богу. Од греха ка Богу, од залуталости у лавиринтима овога света ка Путу Који је Истина и Живот.

Детињство Момира Васиљевића било је типично за наша предратна детињства у многодетним породицама, тамо где су деца јела скромно, а радила много, где се на спавању покривало једном поњавом, а учило се да се све дели да би се умножило, где су ноћу уједале буве, али је дан био препун светлости и ведрине. Мајка и отац нису спутавали своју децу сувишном бригом, али су их снабдевали крстом и благословом да би могли да крену тамо где се мора ићи – у живот.

Момир Аврамовић је младост и зрелост провео у комунистичкој Југославији, у којој је било свега, осим вере и молитве, и у којој су Тито и његови измећари људима покушавали да насилно дарују срећу ( а „ко друкчије каже, тај клевеће и лаже, и нашу ће осетит` пест“ ). Он је кренуо путем школовања, који ће га довести до инжењерске дипломе и до рада у тзв. „наменској индустрији“, то јест индустрији наоружања, где сваки погрешан корак може донети кобне последице по многе и многе. Скућивши су у Лучанима, градићу насталом око војне фабрике, он се кретао разностраним стазама, „по потреби службе“, од Африке до Индије, свуда живо пратећи живот и памтећи оно што је вредно памћења ( а о чему уме и да прича и да пише ). Добио је два сина и кћи, а затим је ишао својим путевима, самовољним какви су путеви ван воље Господње – док се није сетио да има Оца на небесима, и да слуге Очеве имају хлеба исувише, а да он пати од глади. Покајао се, преумио се, прегнуо око себе и око свог унутарја. И тако је кренуо путем хришћанског поклоништва – у Русију, у Свету Земљу, у своју душу, у којој се, како рече Достојевски, води борба између Бога и ђавола, и у којој све почне и све се окончава.

Монах Василије је, наравно, везан за своје Преображење, али је, увек и свагда, у српској Светој Гори, под Овчаром и Кабларом. О њој је писао песме, о њој сведочио посетиоцима, њоме се трудио да дише и да се преображава.

 

СВЕТЛИ ЛИК МАТИ МИНОДОРЕ

 

Драгоцени су записи монаха Василија о правим подвижницима наших дана. Нарочито је важан запис о чувеној сретењској игуманији Минодори, чеду богомолничког покрета Владике Николаја, неписменој девојци из Гојне Горе, од домаћинског рода Шишовића, којој је Бог просветлио ум и, без школе, научио је да чита Свето Писмо и молитве још пре но што је дошла у манастир.

Тај запис монаха Василија који је мати Минодара предала нама, грешнима, вреди да се памти:“У Гојној Гори живео је и извесни Милија Ристивојевић, припадник оног чувеног Богомољачког покрета, који је основао Свети Владика Николај Жички и Лелићки. Брат Милија је повремено ишао код њега, враћао се у село, с времена на време боравио у манастиру Преображење. У њему се напокон и замонашио и постао отац Митрофан. Е тај Милија је мени причао о православној вери, о значењу монаштва, призвао да се оканим мирјанског живота зарад манастирског као Богу угоднијег. И тако све више и више у мени се разгоревао жар вере у срцу. Али за мене је ту постојао и велики проблем: Нисам знала ни да читам ни да пишем! Јој, како да идем у манастир а да не знам ни једно једино слово! Узалуд ме брат Милија уверавао да ћу ја азбуку лако научити у манастиру. Јок, срамота мене, не питај колико! Носила сам за овцама Нови завет, гледала у исписане странице, али ништа нисам разумела.

Ево, још га чувам, видите! О како сам само чезнула да научим азбуку! Утом, ето ти правог чуда Божијег: Једном отворих Свету књигу и почех читати! О Боже, која је то радост била! Летела сам на крилима среће. Често сам се враћала овом догађају у коме се тако јасно испољила моћ Творца.“

О својој игуманској служби, света старица је говорила будућем монаху Василију:“Има разних ситуација, треба изнаћи најбоље решење, са смирењем. Све смо ми овде са истим циљем: Да цео живот свој Христу Богу предамо… У Њему да се спасемо! Разумљиво је да треба да „дишемо као једна душа” овде. Али карактерне црте нису нам исте. Свака је монахиња једна личност коју треба уважавати. У манастиру је тихо, али живот „буја”. Наиђу искушења, сваку од нас то доима на други начин. Важна је слога. У то име молим се Богу, смирујем се, тражим мишљење других. Не поступам тако да одмах све истерам „мак на конац”. Дам свакој монахињи времена да се преиспита, да сама увиди да није баш све тако како је у први мах мислила. Деси се да нека монахиња има неки свој „типик”, у свему се не може уклопити у општежитељно правило. Али кад се с тим друге некако помире, што не бих и ја?! Свако за себе даје одговор на Страшном суду. Христова заповест о томе да треба љубити ближњега свога као самога себе од посебног је значаја за општежиће! Овде се она поштује. Ради се сложно. Једна монахиња се договара с другом ако су заједно на једном послушању. Кад се која разболи, бол и стрепње се поделе, нега и пажња не изостају. Док сам била здрава, ишла сам на посао. Сад кад ме немоћ телесна „узела под своје”, монахиње се саме договоре шта и како ће која радити. Мене о томе обавесте, видим да је све то добро замишљено, благословим.“

Пут новопрестављеног монаха Василија показује како се човек увек и свагда може покајати, јер је монаштво покајање. Идеал и брачника и монаха је исти – Христос, мада се ка Њему може ићи различитим путевима љубави и вере.

Тако је, како рекосмо и видесмо, и бивши Момир Аврамовић постао монах Василије. Стао је на велики и светли пут монашког покајања. Тај пут ка је водио ка пресељењу Христу, нашем Богу и Брату свих људи.

 

ДВА ПУТА, А ЦИЉ ИСТИ

 

Епископ будимски Данило пореди циљ ка коме се иде са врхом планине на којој верне чека Христос. Монах је, одрекавши се брака и изабравши манастир, сличан планинару који до врха стиже пречицом, стрмијом и опаснијом, верући се по стењу и литицама. Ожењени се диви монаху, смелом планинару који до врха стиже пречицом, стрмијом и опаснијом, верући се по стењу и литицама. Ожењен човек иде заобилазним путем, возећи ауто: крај њега су жена и деца. Монах одаје поштовање ожењеном јер зна да, ако домаћин изгуби контролу над својим домом, ако испусти духовни волан у себи – читава породица бива позлеђена.

И једног и другог на врху чека Господ, помажући им да одоле искушењима и уђу у рај. Као што рече Свети Макарије Велики: „Не тражи Бог не девојку, ни удату, ни монаха ни световњака, него тражи добру вољу и намеру и њу прима као год и дело. По вољи свакога он даје Духа Светога Који дејствује и управља животом сваког оног ко хоће да се спасе“.

То је и поука живота новопрестављеног монаха Василија, каже да је циљ сваке крштене душе да прослави Бога и човеку покаже да се без Бога не може ни преко прага.

Нека Господ упокоји нашег драгог монаха Василија, и да му дарује спасење и вечни живот, што је и циљ и смисао нашег присуства на земљи.

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

БОНУС ВИДЕО: