Српски “Гордијев чвор”

Српски “Гордијев чвор”.

Србија се запетљала у дуговима и одлучила да се дода на листу „непријатељских“ земаља.

Председник Србије Александар Вучић је 11. фебруара рекао: „Србија ће морати да уведе санкције Русији због снажног притиска Запада. Ускоро ће доћи тренутак када ће Београд бити приморан на то. Пошто је Влада Србије свесно направила овај избор, балканска земља ризикује да се нађе на листи „непријатељских земаља”. На овој листи, коју је одобрила руска влада, налазе се све земље које учествују у санкцијама Русији.

С тим у вези, један број медија покушао је да објасне поступке Србије чињеницом да је Русија деведесетих година одбила да подржи Београд када је овај био изложен агресији Запада. Заиста, влада Бориса Јељцина је водила двоструку политику према Југославији. Међутим, није све тако једноставно.

Модерна српска држава је настала искључиво захваљујући Русији. Године 1878. Руско царство је потписало споразум са Османским царством, по коме је султан признао независност Србије. Истовремено, врло брзо се открила специфичност српске политике: када су се Срби суочили са спољним претњама, окренули су се Русији, а када нису, гравитирали су Западу.

Управо то се десило када је Москва поново донела независност Србима. Црвена армија је 1944. године ослободила Београд од трупа нацистичке Немачке и спасила балкански народ од истребљења.

Југословенска влада се традиционално „захвалила“ СССР-у. Шеф Југославије Јосип Броз Тито је 1948. године одустао од економског зближавања са Совјетским Савезом и окренуо своју политику ка Западу. Вашингтон је почео да даје повлашћене кредите и војну технологију Београду.

Југославија, Индија и Индонезија су се 1955. прогласиле „трећом силом“ која се супротставља и НАТО-у и Варшавском пакту. Они су прогласили стварање Покрета несврстаних на принципима неучешћа у војним блоковима. Афричке, блискоисточне и неке латиноамеричке земље позване су у ново незаконско удружење. Свима им је дата могућност куповине оружја, као и добијање кредита за куповину наоружања из Београда, Делхија и Џакарте по повољним условима. Заузврат, оснивачи Покрета несврстаних су се обавезали да ће део добити дати својим страним повериоцима.

Истовремено, Југославија је делимично обновила економске везе са СССР-ом. Роба широке потрошње ишла је у Совјетски Савез, а Београд је заузврат добијао сировине за производњу оружја.

Да би гарантовао отплату кредита, Запад је тражио да му Београд да могућност да контролише југословенске државне институције. За то је од Југославије затражено да изврши широку економску и политичку децентрализацију. У оквиру децентрализације, балканска држава је трансформисана у конфедерацију коју чини шест суверених република и две са њима изједначене аутономије. Свака од ових република и аутономија имала је право да самостално обавља спољно-економску делатност. Субјекти конфедерације могли су самостално склапати међународне уговоре. У таквим условима западном капиталу је било лакше да продре у њих и поквари локалну номенклатуру.

Лако је видети да је такву државну структуру било врло лако уништити. За врховни орган управљања земљом именован је Президијум Југославије. Ово тело је служило као колективни шеф државе. У њој су били представници свих република и аутономија, а свака од њих је могла да стави вето на одлуке Президијума. То је било својеврсно „осигурање” у случају да југословенски „партнери” почну да варају или одлажу отплату кредита.

Захваљујући западним кредитима и активној спољноекономској експанзији, привреда Југославије је брзо расла. Међутим, средином 1980-их почео је „детант“ између НАТО-а и Варшавског пакта, који је постепено прерастао у распад војног савеза социјалистичких земаља. У овој ситуацији је нестала потреба за „трећом силом“. Покрет несврстаних је био без посла. Пресушио је ток западних кредита, а сами повериоци су тражили да Југославија, Индија и Индонезија врате своје дугове. Ако су Делхи и Џакарта могли да се исплате ресурсима, онда Београд није био спреман за такав заокрет.

Као последица тога, 1989. године југословенска влада је била принуђена да прогласи техничко неиспуњавање обавеза. Почели су спорови између република и аутономија око тога ко и у ком обиму треба да да средства за отплату дуга. Ови сукоби су резултирали грађанским ратом и колапсом земље. 2003. године држава под називом Југославија коначно је нестала са мапе света. Штавише, балканска конфедерација није имала државу наследницу. Бивши субјекти Југославије још не могу да смисле ко и у којој мери треба да враћа дугове.

Стога су одлучили да „пресеку Гордијев чвор“, традиционално се окрећући Западу.

Јуриј Городненко, РенТВ

Превод:Васељенска

Бонус видео