Зашто је спаљена архива Франциска Франка?

Зашто је спаљена архива Франциска Франка?

О мало познатим аспектима шпанског грађанског рата и злокобној улози масона.

Крајем априла у Мадриду је ексхумирано тело Хозеа Антонија Прима де Ривере, оснивача шпанске Фаланге, крајње десничарске политичке партије на коју се ослањао диктатор Франсиско Франко. Његово тело почивало је поред Франка у гигантској базилици уклесаној у стени Долине палих. На гробљу Сан Исидро на југу Мадрида, где је одведен на поновну сахрану, окупило се око две стотине присталица Фаланге, који су певали фалангистичку химну „Фаланге  Сан“.

 

Актуелне власти у Шпанији су овај догађај означиле као даљи напредак демократије. „Данас чинимо још један корак ка већој вредности за нашу демократију“, рекла је министарка образовања и портпаролка владајуће Социјалистичке партије Пилар Алегрија.

Франково тело је ексхумирано и поново сахрањено 2019. године, али је тело оснивача Фаланге управо сада. Долина палих је највећа масовна гробница у Шпанији. У шест крипти базилике налазе се тела 34.000 палих бораца са обе стране – републиканаца и франкиста. За разлику од Франка, који је преминуо природном смрћу 1975, Примо де Ривера је стрељан 1936. у Аликантеу.

У октобру 2022. године, у Шпанији је ступио на снагу „Закон о демократском памћењу“ како би се помогло залијечењу рана нанесених грађанским ратом и деценијама диктатуре. У земљи постепено нестају последња места која су величала Франков режим. За оне који су играли важне улоге под њим, „није преостало ниједно истакнуто место“, најавио је државни министар социјалиста Феликс Болањос, који је одговоран за практичну примену закона. Министар веома „демократске“ земље која данас подржава санкције усмерене на уништење Русије и снабдева неонацистички режим у Кијеву оружјем за убијање руских војника…

Франко је дошао на власт у Шпанији као резултат Грађанског рата (1936-1939) – оружаног сукоба заснованог, како енциклопедије кажу, на друштвено-политичким противречностима између лево-социјалистичке (републиканске) владе земље, подржане од стране комунисти, и десно-монархистичке снаге које су подигле оружану побуну, на чију је страну стао велики део шпанске војске предвођен Франком. Побуњенике су подржале фашистичка Италија и нацистичка Немачка, а СССР је стао на страну републиканаца, који су у Шпанију слали војне специјалисте и оружје, као и антифашистичке добровољце из многих земаља света.

 

Рат је завршен успостављањем Франкове војне диктатуре у Шпанији. Проглашен је доживотним шефом државе, али је обећао да ће након његове смрти земља поново постати монархија. Каудијо је за свог наследника именовао унука краља Алфонса, принца Хуана Карлоса де Бурбона, који је после Франкове смрти 20. новембра 1975. ступио на престо.

 

Још од времена СССР-а, борци међународних бригада који су се борили против Франкових трупа били су у нашој земљи обавијени ауром романтике:

Изашао сам из колибе, отишао да се борим,

Да дам земљу у Гренади сељацима…

 

Тако је написао песник Михаил Светлов. Међутим, у стварности, догађаји који су се одиграли у Шпанији били су много компликованији од битке „фашистичких капиталиста“ са присталицама Републике, како су је то приказивали у СССР-у. Након Минхенског споразума, Стаљин је наредио из Москве да повуче из Шпаније борце интернационалних бригада, које су 1938. постале основа шпанске републиканске армије, а у листу Известија се појавио чудан чланак који је потписао Иља Еренбург, у којем се наводи да је сасвим могуће преговарати са Франковим националистима о будућности Шпаније.

Стога су после распада Совјетског Савеза почеле да се мењају оцене неких историчара о догађајима у Шпанији. Уосталом, шта год причали о „Франковој диктатури“, али током његове владавине Шпанија је постигла огроман економски успех. Године 1964. пораст индустријске производње у земљи износио је 140,2%, и био је највећи у свету, Шпанци су претекли легендарни по овом послератном показатељу Јапан – 139,2% и САД – 121,6%. Наравно, доходак по глави становника у Шпанији је у поређењу са 1958. порастао два и по пута.

Јесте, франкисти су се брутално обрачунали са комунистима, али уосталом, Стаљин је касније стрељао многе од оних који су се борили под маском „добровољаца” у Шпанији. И сами смо напустили комунистичке идеје, за чији су се тријумф интернационалне бригаде бориле у Шпанији, 1991. године.

„Фашизам Франко“, написао је недељник АиФ, „некако је био погрешан. Није личио ни на немачки националсоцијализам, са својом расном теоријом, ни на италијански фашизам, са својим презиром према монархији и корпоративној држави. Једина ствар у којој су се ти режими некако конвергирали је у национализму. Али чак је и Франково било чудно. За њега је сваки грађанин Шпаније био Шпанац, без обзира на расне и племенске разлике. Заправо, слоган под којим је генерал ушао у чувени грађански рат 1936-1939. била је: „Народ, монархија, вера“.

… Довољан је и најповршнији поглед на ову изреку, пише недељник, да се схвати да она са невероватном тачношћу одговара руској царској тријади: „Православље, самодржавље, народност“. Није ни чудо што се значајан број руских белогардејских емиграната борио на страни Франка.

 

Другим речима, каудијо је био чврст поборник националних вредности Шпаније, које су либерали и интернационалисти у Шпанији и бољшевици у Русији желели да одбаце, а које глобалисти Запада данас покушавају да „пониште“. .

 

Током Другог светског рата, Франко је одбио да стави своју војску на располагање Хитлеру и прогласио је „оружану неутралност“. Да, у СССР-у је послао тзв. Плава дивизија добровољаца, али ово је био одговор на совјетску подршку Црвеној Републици. Октобра 1943. Франко је одлучио да Плаву дивизију повуче са фронта и расформира је.

„Плава дивизија“ се борила на Волховском фронту и код Лењинграда. Током гранатирања срушена је централна купола Аја Софије у Великом Новгороду, а оштећени крст је почео да пада са куполе. Шпански сапери су уклонили крст, обновили га и послали у Шпанију.

Још за време Франковог живота крст је стајао на Инжењерској академији. Испод њега је био натпис да се овај крст налази у складишту у Шпанији и да ће се вратити у Русију када нестане „безбожни бољшевички режим“. Крст је враћен у Русију 2004. године.

Познати петербуршки документариста, писац и историчар Виктор Правдјук изнео је свој оригинални поглед на позадину дешавања у Шпанији. „Крајем 1946. у Шпанији се појавио раније непознати писац“, пише он. Звао се Хакин Бор. Серија чланака писца била је посвећена разоткривању масонерије. Тада је из штампе изашла књига „Масонерија“, била је то збирка новинарских чланака Кхакина Боре. У предговору је писало: „Ова књига је настала као хитна потреба, јер би многи Шпанци, како код нас, тако и у иностранству, веома желели да сазнају истину о једном од најузбудљивијих и истовремено најмање познатих питања нашег доба. : питање масонерије“.

По дубини масона, сматра аутор, они су много опаснији за националну Шпанију од комуниста. „Ова књига“, наставио је у предговору, „настала је као једно од средстава заштите наше Отаџбине. Не бисмо откривали ове интимне детаље да нас бјесомучни напади на нашу Отаџбину нису приморали, будући да смо на челу, да употребити сва средства која нам је Бог дао у руке, и нема ефикаснијег средства од разоткривања и објављивања дела ове тајне организације, њених познатих циљева (не крије своју мржњу према Риму и Шпанији) и њених дела, у што не признаје.

 

У историји Шпаније, масонерија је заиста одиграла злокобну улогу која уништава националне традиције. Исто бисмо могли рећи и за масонско подземље у царској Русији, активног учесника у рушењу монархије, православља и руског света.

 

Али ако је у Шпанији, захваљујући неуморној борби против масонерије, коју је водио Франсиско Франко, ово ђаволско подземље коначно разоткривено, онда се ништа слично није догодило у Русији.

Виктор Правдјук је рекао да је 1988. био на путовању у САД око месец дана. У Њујорку, госпођа Литовкина-Штејн, жена Козакиња, шефица складишта књига издавачке куће Телекс (књиге на руском), одвела га је на Волстрит, где се међу вишеструко угнездила скромна вила, кућни број 120. спратних зграда, и рекао: „Овде у овој кући марта 1902. окупили су се крупни банкари, финансијери и зидари највиших 31-33 степена и одлучено је да се убије руски цар и цела његова породица. И после 16 година ово замишљено зверство је извршено!

„Масонство је уништило монархију“, писао је Хакин Бор, „и коначно се данас жестоко бори против нас док заузимамо став храбре независности. Ко нам може ускратити право да се бранимо од њега? Ко може бити шокиран што је Шпанија ставила масоне ван закона? Слободно зидарство у Шпанији значи издају и претњу вери. Слободни зидари су ниски људи који су у стању да продају своју браћу непријатељу.

Франко је на сваки могући начин промовисао и подржавао чланке Хакина Боре. Кадило га је често спомињао, цитирао и новинарима причао да је увече разговарао са писцем уз вечеру и чај, али писац Хакин Бор није дуго издржао. Прилично брзо, шпански читаоци су се уверили да он пише ове оштре антимасонске чланке … сам цаудило. Он је тај који води очајничку бескомпромисну ​​борбу против светског зла.

„Тајна је у томе што смо овде суочени са масонством“, тврди вођа шпанске нације, „са овом кугом која је захватила свет у 19. веку, која је била узрок свих недаћа Шпаније, која је данас победила и доминира у међународним политичким круговима Запада, везује, везује и намеће се противно вољи народа, меша се у односе међу народима, не поштује политичку исправност, не поштује јавно мњење које је згрожено делима Масони. Дакле, масонерија је главни непријатељ демократских принципа. Демократија је јавна, масонерија је скривена; демократија прокламује права, масонерија их одузима; принцип демократије је слободан избор политичких савезника; Слободно зидарство везује људе заклетвама и претњама искључењем или смрћу због непослушности вишим властима.

Приметивши ово, Виктор Правдјук поставља питање које се већ тиче данашњих проблема: „Шта спаја ове привремене сапутнике — комунисте и масоне — на путевима општег уништења? Насилна мржња према монархистичким облицима владавине и негирање Бога и Цркве, уништење и једног и другог. Они се спремају, њихове могућности су бескрајне. Масонске капи полако и постојано оштре камење. Ево примера са Факултетом новинарства Московског државног универзитета. Ово је очигледно антируска антидржавна структура која чека свој најбољи час и прогања студенте који одобравају политику руске државе. Ово је организација наших непријатеља, спремна на забуну. Да ли су нашој Русији потребни такви факултети и такви новинари и њихови ментори у блиској будућности? Уосталом, ово је „пета колона“. Па можда

 

Слободно зидарство је производ либерализма, тврдио је Франко, а либерали постоје и под монархијом, и под републиком, и под социјализмом. Масонство воли либерализам, па су чисто масонске странке обично либерали, радикали и сви који себе називају левицом.

 

У одређеном периоду, циљеви масона и комуниста се поклапају за сламање монархија и религије, али пошто су то постигли, они постају непријатељи.

Слободно зидарство, Франкова књига новинарских чланака, изашла је из штампе након његове смрти. Кадило се није ограничио на књигу која разоткрива масонерију, већ је основао Музеј масонерије у Мадриду, где је представио историју овог антихришћанског правца, сакупљао и излагао масонске симболе и знакове, документе које је успео да прикупи као експонате. Штавише, у овом музеју масонерије, Франко је понекад деловао као водич, задивљујући слушаоце са својим дубоким знањем.

„Немојмо се заваравати“, писао је шпански лидер, „или ћемо морати да се одрекнемо свог суверенитета, да се предамо на милост и немилост подлих издајника вођених из иностранства, или ћемо часно издржати ове нападе, а непријатељи ће бити немоћни пред лицем нашег јединства“.

Нема сумње, закључује Виктор Правдјук, да је за живота каудијо однео победе и над комунистима и над масонима. Али Франко није могао да постигне потпуни – вековима – и коначни тријумф. Показало се да је непријатељ превише моћан, тајно и брзо продире у све структуре државе. Глава Шпанаца преминуо је 20. новембра 1975. године. Споља се чинило да је постигао све своје циљеве. Шпанија је била јака национална држава фокусирана на традиционалне народне вредности. Монархија се вратила у Шпанију, а краљ Хуан Карлос је васпитаван и образован под директним Франковим вођством и надзором. Шпанија је постала економски моћна и стабилна европска сила. Чини се да никаква масонска освета у таквој земљи не може уследити…

Али прво је уследио мистериозни ланац догађаја. У фебруару 1978, под чудним околностима, изгорела је лична архива Франсиска Франка у палати Пасода Меирас. У априлу исте године опљачкана је архива породице цаудило на породичном имању. Даље, у стану удовице генералисимуса Кармен Поло Франко избија пожар који је коначно уништио историјске документе Франкове ере које је поседовала његова породица. И коначно, затворен је музеј масонских знакова и докумената у Мадриду, који је створио Франко …

 

Па, за оне који данас покушавају да наставе да тврде да је злокобна улога масонских организација у светској историји мит, да подсетимо да је, као што је већ непобитно доказано, управо то улога коју су они играли у Русији током Фебруарска револуција 1917.

Као резултат тога, влада је била на власти, чији су већина чланова, укључујући и самог Керенског, били чланови масонских организација.

Узмите у обзир и насилни скандал у Италији 1981. са тајном масонском ложом П-2. Када је ухапшено на десетине њених припадника – посланика, генерала војске, шефова специјалних служби који су припремали државни удар на Апенинима. А ако кренете стопама масона до краја злокобног ланца, добро је познато да су скоро сви председници САД били чланови масонских ложа. Није случајно што се недалеко од Вашингтона, у граду Александрији, уздиже стотиметарска зграда у којој се налази Масонски национални меморијал Џорџа Вашингтона. На његовом улазу је бронзана статуа првог америчког председника у кецељи, са чекићем у рукама и другим масонским регалијама.

„Матерница која је родила гмизаваца још увек је способна да донесе плод“, рекао је једном Бертолт Брехт о фашизму. Али то се данас може рећи и за масонерију.

Владимир Малишев/Столетие.ру

Бонус видео