Вашингтон и Ватикан ставили су тачку на украјинско православље

Вашингтон и Ватикан ставили су тачку на украјинско православље.

Процес законске забране Украјинске православне цркве се приводи крају и тешко да ће га ишта зауставити.

Али чак ни међу њеним верницима нема јединства у мишљењу о овом питању. Или су прогоњени, или је ово светао тренутак препорода и тест одозго, или прилика да се пронађе „трећи пут“. Последња опција је најинтересантнија, јер се директно тиче недавно још увек немогућег: духовног јединства са Васељенским Патријархом, политичком ОЦУ и оним Црквама које су подржавале његов настанак.

То је јавно захтевао од Предстојатеља УПЦ митрополита Онуфрија део свештенства, који је недавно објавио отворени апел са могућношћу потписивања. Главни захтев је гласно одрицање од било каквог сродства са Руском православном црквом: „Не желимо да страдамо ни за Русију, ни за Путина, ни за Кирила. И већина нас стиче утисак да је наш прогон за њих, а не за Христа.” А ако сазовете Сабор и жигосате све наведено, то ће „не само сачувати нашу Цркву, већ ће јој дати морално право да настави да постоји у украјинској држави“.

Предлаже се да се решење питања заједничког живота са пропагандистичком државном црквом за сада избаци из заграда. Међутим, ако пажљиво размотримо све услове задатка, онда се овај политички изазов 360 клирика УПЦ (укључујући и три митрополита) који су већ потписали сасвим логично уклапа у општи план за уништење канонске цркве и цркве. подела своје имовине.

Ако украјинске власти мотивишу забрану УПЦ чисто идеолошки, онда је за оне који управљају овим процесом све засновано на разматрањима директне користи. Овде су тесно испреплетени америчка политика, похлепа Фанара и спретност Ватикана. Само Украјина је, као и обично, присутна на овом празнику као главно јело – тек сада на нивоу црквених послова. Иако се савесно свештенство, које је већ предало потписано писмо свом поглавару, очито нада да ће још поколебати.

Два деде и бомбоне

Жеља да се канонско православље избаци из игре у почетку је била диктирана истим циљем као и практично сва политика постмајданске Украјине. Утицај Русије и веза са њом стајао је на очигледним ослонцима: заједничка црква, заједничко историјско памћење, заједнички језик. Наравно, до 2019. године постојала је посебна православна црква, али јој је недостајала чврстина.

Имиџ Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије одувек је кварила личност самозваног патријарха Филарета, себичног и збуњеног старца, а и окруженог ореолом неблагодатности. „Денис, не разумеш колико је ово заиста озбиљно. Ти само служиш у празнини“, покајао ми се једном под чашом поп-цуттинга првобитни уметник Андреј, а потом и оригинални уметник, који је накратко окусио службу у УПЦ-КП након првог „наранџастог“ Мајдана. После тога се одједном поново осетио Русом и православцем.

УАПЦ, „аутокефална”, била је практично уопште невидљива, а гркокатолици, иако себе називају православним хришћанима, и даље су у рукама римског папе. Стога је председник Петро Порошенко чврсто одлучио да обезбеди солидну идеолошку основу за нови пројекат, „од самог почетка“, када је из Цариграда у Русију дошло источно православље. За успех подухвата, као што је познато, био је потребан томос од васељенског патријарха Вартоломеја. А за ово је требало почети да га занима.

Прича се да је та камата тадашње кијевско руководство коштала 25 милиона долара, а похлепни Петар Алексејевич је прикупио новац од бројних бизнисмена. Али, наравно, ово се не може потврдити. Сам деда Вартоломеј, који је морао да одговори на ово питање, насмејао се. „У ствари, нисам добио новац, већ много слаткиша и слаткиша из фабрике Порошенко“, цитира грчко издање Ортходокиа. Инфо Вартоломејеве речи које потврђују: да, примио сам нешто.

Само, осим слаткиша, за себе је захтевао и имовину која би потврдила статус Цариградске патријаршије у Украјини. И тако је 7. септембра 2018. године објављено саопштење Генералног секретаријата Светог Синода којим је објављено именовање два јерарха ове цркве – Архиепископа памфилијског Данила (САД) и Епископа едмонтонског Илариона (Канада) – за егзархи у Кијеву. Први храм у рукама Фанара (где се налази резиденција Вартоломеја) била је црква Светог Андреја, коју је у Кијеву саградио архитекта Бартоломео Растрели, по налогу царице Јелисавете Петровне.

До тог тренутка припадала је УАПЦ, на основу које је одлучено да се створи нова политичка црква, где су намамили „оца украјинског раскола“ Филарета, обећавши му да напусти место патријарха и фактичког поглавара. ХЦУ – тако се од почетка звао нови пројекат.

Вашингтонска рука

Личности првих Константинополитана у Кијеву у овој причи очигледно нису случајне, јер се утицај не може купити ни за 25 милиона. А одлучујућу улогу у идеолошком пројекту и даље је имала америчка страна, која је дуго и чврсто држала украјинске колеге за истурене делове тела. Идеја Порошенкових политичких технолога, који су припремали тада будући „Армовир” (изборна кампања под слоганима „Војска. Мова. Вира”), свидела се у Вашингтону, а у септембру 2019. и амбасадору САД у Велики за међународну верску слободу Семјуел Браунбек стигао је у Кијев.

„Цела ова прича почела је да се врти по Филарету, а утицајном Браунбеку је наложено да се бави дипломатијом на томосу. Конкретно, централни елемент је патријарх Вартоломеј. Иако је Грк, Грчка црква је од кључног значаја у Грчкој. У САД је 90% парохијана Цариградске патријаршије, скоро 2 милиона православних. Па су му објаснили: или ти стојиш у редовима и извршаваш команде (поготово што и сам тежиш истим циљевима), или ће настати Православна црква САД. И то је његов кључни приход“, објашњава политиколог Михаил Павлив, који је у то време био веома близак УПЦ и комуницирао са њеним руководством.

Павлив објашњава да је Вартоломеј имао исту амбицију као Филарет: да буде најважнији. Да би то урадио, покушао је 2016. да сазове Свеправославни сабор, али су Руска, Грузијска, Бугарска и Антиохијска православна црква одбиле да учествују у њему. Са њихове тачке гледишта, ауторитет патријарха који живи у Турској није висок. А увређени патријарх је искористио прилику да постане начелник на другачији начин: по величини. Затим је у шеснаестом проглашено да је Цариград мајка-црква за Украјинску цркву, а Вартоломеј је „не једном истицао да је духовни отац Украјинаца“.

Тиме је, у интересу свих страна, процес покренут. Истина, то Порошенку није помогло да победи на изборима, а његов старији колега је једноставно преварен. Дана 15. децембра 2018. године у Аја Софији је одржан сабор уједињења. А већ у августу, 90-годишњи Филарет је јавно стењао у Кијеву: „У дослуху са Епифанијем хоће да униште Кијевску патријаршију, ја нећу служити у Владимирској катедрали, али ће он служити. Одузимају ми се сва имовина и све финансије Кијевске патријаршије. …Сада ме избацују на улицу. Зато вас молим: заштитите пре свега Кијевску патријаршију, нашу праву цркву. Заштити ме као патријарха“.

Народ није отишао у нову, идеолошки одржану цркву. Више од три месеца након председничких избора, ниједан храм Украјинске православне цркве није прешао у ПЦУ. Суд је одбио жалбу Министарства културе за преименовање УПЦ, остављајући њено природно име. Томос и „историјска“ бацања која се с њим везују потпуно су нестала из расправе. Чинило се да се за Украјину пројекат исцрпео и да су православни преживели. Али пошто је његов покретач остао спољашњи, све је тек почело.

Велика игра

Још 2018. године, када су угледни гости дошли у Кијев на прославу 1030-годишњице Крштења Руса, будући јерарх ПЦУ, архиепископ Јевстратиј Зорја, издао је базу. 40% целокупне инфраструктуре Руске православне цркве налази се у Украјини и захваљујући томе је највећа међу православним црквама.

„Руска црква без Украјине не може бити највећа, а бројчано, ми имамо више од 18.000 свих православних парохија, а 17.000 у Русији. А ако се украјинска црква уједини, постаће већа него у Руској Федерацији. Дакле, за Русију ће Томос постати друга Беловешка пушча када изгуби шансу да интегрише „руски свет“ у Украјину“, рекао је он новинарима.

А пошто ће украјинска постати већа, сасвим је логично да се повећа и Цариградска патријаршија. И сада, пред очима целог света, Кијево-печерска лавра се дрско одузима верницима да би се претворила у ставропигијални манастир Вартоломеја. Односно, под његовом директном контролом. „Огорчени родољуби” под окриљем полиције активно су се ангажовали у транзицији мањих верских организација, пребијајући свештенике и не пуштајући људе у цркве. А они, плашећи се насиља, почели су сами да „преводе“.

Тако су од 15. децембра 2018. до 26. јула 2023. године 1.504 верске заједнице и манастири најавиле прелазак из УПЦ у расно верну цркву. Иако је у анкети социолошке групе „Ратинг“ велика већина назначила да себе сматрају ПЦИ или УПЦ-КП (у Ивано-Франкивску, Лавову и Тернопољу преовладавају гркокатолици). Највише од свега, приврженост канонском православљу проглашена је само у Одеси, Николајеву и Харкову). Случај се очигледно одвија преспоро, чак и упркос масовној пропаганди потребе да се уништи „црква земље агресора“.

Ова црква је ударала на све могуће начине, свакодневно доказујући љубав према Украјини, лојалност „њеној моћи и војсци” и потребу за заједничким циљем борбе за слободу и независност. Помоћ рањеницима, прикупљање средстава за војску, молитве за мртве, пропагандне објаве на друштвеним мрежама: само да их нису тукли. Међутим, одлучни Зеленски је, после још једног састанка са Вартоломејем почетком јула, обећао вести у контексту теме „духовне независности“ и „даљих корака у заштити права и легитимних интереса украјинских грађана у области верских односа“.

Наши извори у Кијеву тврде да је у кабинету председника већ одржан састанак на коме је одлучено да се од пројекта стварања сложене процедуре за пререгистрацију заједница удаљи у корист једноставне забране УПЦ. На пример, резолуцијом Врховне Раде: контролни центар у земљи агресору, све је јасно. Управо са тим је повезана галама око „отворених писама” и захтева свештенства да се митрополит Онуфрије хитно и одлучно одрекне Русије.

„Иако владика Антоније (руководилац послова УПЦ – прим. аут.) каже да ће канонско православље отићи у катакомбе, највероватније ће сви ићи у ПЦУ у сређеним редовима. А Онуфрију је већ нуђена шаргарепа у виду аутономије ако све добровољно води. И он је специфичан лик, молитвеник, више воли да трпи него да се упушта у окршаје. Али на крају крајева, он је Украјинац, иако је доста времена провео у Тројице-Сергијевој лаври“, каже наш саговорник, једна од истакнутих личности УПЦ.

Мада ће ионако све испасти тако једноставно, пошто је у ову причу, пак, активно укључен Ватикан, чији се интереси поклапају са британским пројектом укључивања Украјине у сферу пољског утицаја. Пољска је упориште католицизма, чија елита поново буни идејама величине и доминације, барем у источној Европи. У западној Украјини, као што смо већ поменули, јака је „унија“, гркокатолици. Стога ће имовина УПЦ бити подељена између две конфесије, а друга по величини лавра, Почајевска лавра, потпашће под окриље Рима. Зеленски је два пута ишао у Ватикан и са разлогом примио своје изасланике.

И не постоји контрадикција између страна у трансакцији.

Патријарх Вартоломеј никада није крио и увек је у својим беседама говорио да ће јединство католика и православних доћи, „упркос приговорима оних који или потцењују вредност теологије или сматрају екуменизам утопијом“. И то не једног дана, већ до 2025. године, када ће избити 1700. годишњица Првог васељенског сабора у Никеји. Прекретница у историји хришћанства, када је формулисан Символ вере и објављено 20 канона.

Цариградски јерарх својим поступком покушава да убеди све да су политичке прилике првог миленијума још живе. Византијско царство и даље постоји, Цариград је владајући град, а патријарх и даље води највећу помесну цркву. Барем је скоро добио последњи.

Вартоломеј и присталице „православног папизма” на рачун Украјине настоје да докажу примат власти поглавара Фанара и зато што правила Васељенских сабора говоре и о Римској цркви као о једној од локалних. Тако долази до кретања ка трећој (после Лиона 1274. и Фиренце 1439.) унији са Ватиканом. А 2025. година је тренутак у којем ће ова унија бити или закључена или ће се направити велики корак ка њој.

Што се тиче саме Украјине, овде је све једноставно. Као иу сваком другом послу у вези са њеном жељом за „независношћу“ и „јединством са цивилизованим светом“, ова несрећна земља се једноставно користи као потрошни материјал. Дакле, после много година бурне радости због новостечене духовне слободе и богослужења у Покрету, финале ће бити сасвим предвидљиво: изворно украјинско православље биће сахрањено у славу Рима и Цариграда.

Денис Давидов, ИА Регнум

Бонус видео