Београдска завршница: до чега ће довести ванредни избори за Скупштину Србије?

Београдска завршница: до чега ће довести ванредни избори за Скупштину Србије?

Запад по сваку цену покушава да исцеди признање Косова од београдских власти.

У Србији ће 17. децембра бити одржани ванредни парламентарни избори – трећи у последње три и по године. За председника А. Вучића, који је веома поносан на своју способност да игра шах, ово би могла да буде завршница. Међу разлозима је и континуирани пад рејтинга шефа државе, али главни фактор је растући притисак, који лидер земље више није у стању да издржи, и не жели да то чини.

На претходним парламентарним изборима (април 2022.) победила је коалиција коју је предводила Српска напредна странка. Управо је она предложила А. Вучића за председника земље. Вучић је тада рекао да ће нова влада полагати заклетву само две године – планирано је да нови избори буду одржани у мају 2024. године. Међутим, већ у октобру 2023. иста влада је предложила одржавање ванредних избора пре краја године. Констатовано је да би „у садашњим условима то обезбедило већи степен демократије, смањење тензија које настају између супротстављених снага у друштву, а потврдило би и право на изражавање мишљења и ставова, укључујући и питања даље афирмације европских вредности“. Нисмо заборавили да поменемо и одговарајуће позиве опозиционих партија.

А. Вучић је 1. новембра, најављујући распуштање Народне скупштине, рекао: „Живимо у тешким временима за цео свет, у време глобалних изазова, ратова и сукоба, у времену када сви треба да се ујединимо у борби за очување виталних националних и државних интереса“. Он очигледно верује да ће му распуштање парламента и ванредни избори омогућити да добије на времену и одложи доношење одлука о нормализацији односа са Косовом.

Међутим, Вучићу остаје све мање времена – Запад је очигледно оптерећен његовим покушајима маневрисања и разметљивом непопустљивошћу у признавању Косова. Приштину и Београд посетили су 21. октобра представник ЕУ на Балкану Мирослав Лајчак, као и дипломате САД, Немачке, Француске и Италије, а потом је шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен отишла на балканску турнеју. Није оклевала да назначи своје захтеве: „Ово је моја последња порука. Можете напредовати само ако Косово и Србија нормализују своје односе“. Нормализација значи да ће Приштина пристати на стварање Заједнице општина са српском већином, а Београд признати независност региона. Неједнака вредност „размене“ је толико несразмерна и апсурдна у суштини да је председник Србије одбио да то уради, подсећајући на намеру Београда да не призна независност Косова, ни де факто ни де јуре. „Онда нећете видети чланство у ЕУ, али санкције Србији су врло вероватне“ –  био је одговор Запада, где су нагло интензивирали рад како би изнутра уздрмали ситуацију и или натерали власти да коначно одустати од свог положаја, или их заменити онима који ће то учинити без оклевања. Наравно, ова активност није почела ни данас ни јуче, већ је сада попримила форму отворене информативне интервенције.

Мала позадина: захтеви опозиције да се распусти парламент посебно су интензивирани након два инцидента масакра: 3. маја 13-годишњи ученик једне београдске школе убио је из пиштоља свог оца десет људи, међу којима је био и школски чувар, и ранио још седам људи. Сутрадан је у предграђу Београда 21-годишњи Урош Блажић отворио ватру на пролазнике из митраљеза: осам људи је погинуло, а 14 рањено. Овакве трагедије су потпуно некарактеристична појава за Србију, упркос чињеници да је у земљи са око 6,8 милиона становника регистровано више од 766 хиљада комада ватреног оружја. Међутим, опозиција је ове тешке инциденте искористила као згодан повод за масовне протесте широм земље, од којих је највећи одржан у Београду. Под слоганом „Србија против насиља“, акције демонстраната координирали су они који сада излазе у први план и траже коалицију, уједињујући све опозиционе снаге. А.Вучић је крајем маја напустио место лидера Српске напредне странке, што су многи доживели не само као уступак, већ и као слабост.

Директор Безбедносно-информативне агенције (БИА) Александар Вулин је 3. новембра поднео оставку и ово је још један уступак А.Вучића, и то значајан. Лакоћа и брзина којом је председник жртвовао свог саборца изазива тужна размишљања. Вулин, који је на Западу оптужен да је русофил, проговорио је српској јавности о разлозима своје одлуке. Према његовим речима, то је учинио како би спречио увођење санкција својој земљи. Он је подсетио и да су му САД већ увеле личне санкције и да сада не жели да његов мандат на челу БИА САД и ЕУ искористе као „извод за уцене и притисак на Србију и Српски свет… Од нас се тражи да признамо Косово, напустимо Републику Српску и уведемо санкције Русији, након чега ћемо престати да будемо суверена држава и народ. Ако бисмо на ово пристали, следећи захтев би био напуштање кинеских инвестиција, апсолутна технолошка и економска зависност од Запада, као и наставак политичког и територијалног распада Србије и усвајање западних вредности, у којима нема места за традиционалну породицу и нацију, на крају крајева, нема места за друштвену правду“, рекао је Вулин.

Нема сумње да је српско руководство заиста подложно снажном притиску Запада, а претња економским санкцијама балканској земљи је сасвим реална. Али поставља се питање: како сачувати државу ако се на ултиматуме одговара територијалним уступцима или било којим другим фундаменталним политичким уступцима директно везаним за концепт државног суверенитета? Српски политиколог, сарадник Института за европске студије (Београд) Стеван Гајић сматра да је „у сваком случају ова одлука знак слабости – заправо значи да се руководство Србије покорило Западу… Јер за  Србију, ово је понижење које непријатеље наше земље може само да ојача у уверењу да притисак на Београд мора да се настави, јер то даје плодове. Поједини српски медији актуелног амбасадора у Вашингтону шпекулишу Вулиновим наследником у фотељи директора БИА. Овај лик, Марко Ђурић, познат је по томе што је 2000. године  био активиста прес службе покрета Отпор ,  који је одиграо кључну улогу у свргавању Слободана Милошевића. Пре именовања за амбасадора у Вашингтону (2020), седам година је био на челу Канцеларије за Косово и Метохију. Звали су га „Вучићев човек“, а ако до именовања дође, можемо очекивати нове уступке Београда.

Коалиција Србија против насиља најавила је 27. октобра припрему јединствене листе кандидата и за Народну скупштину и за локалне изборе у Београду, који се сматра упориштем опозиције. Главни учесници коалиције били су „Странка слободе и правде” бившег градоначелника Београда Драгана Ђиласа, „Народни покрет Србије” (који је у лето 2023. године створио Мирослав Алексић, из Народне странке) и „Лево-зелени фронт“, познат по својим протестним активностима. Очекује се да ће им се придружити још неколико мањих партија и Покрет Срца, на челу са бившим начелником Генералштаба Здравком Поношем, који је на председничким изборима 2022. освојио друго место са 18 одсто гласова.

Према провладиним политичким аналитичарима, коалиција опозиционих партија добиће 38 одсто гласова, а коалиција владајуће и Социјалистичке партије Србије приближно 44 одсто и поново ће чинити већину у Народној скупштини. Међутим, „на папиру је било глатко“, а Запад је већ у пуном капацитету покренуо све снаге и средства информационог рата, а њихове могућности су веома импресивне. Конгломерат Јунајтед Медиа , настао на Балкану за само две деценије заједничким напорима америчких  и британских обавештајних служби, сада контролише већину интернет саобраћаја преко провајдера и мобилних оператера које су купили Британци. Као и обично, у пројекту је учествовао и познати „филантроп“ по имену Сорош. Много је примера резултата њиховог рада. Тако је Јунајтед медија једина добила право да преноси Еуро 2020 у Србији, а емитовање Раша Тудеј на кабловској мрежи СББ-а прекинуто је у марту 2022. притиском на дугме. Не може се искључити да би нешто слично могло да се деси и са другим ресурсима који су замерљиви Западу: медији и политички покрети у Србији ће једноставно бити искључени, као што се већ догодило на Твитеру (блокиран у Руској Федерацији), где су налози владајуће странке и људи на високим државним функцијама били су блокирани.

Истовремено, уз финансијску подршку Запада и под вођством одговарајућих кустоса, умножавају се разна „независна новинарска удружења“. Тако од 2022. године у Србији ради „Центар за истраживачко новинарство Србије” ЦИНС, који ради под руководством Глобалне мреже истраживачког новинарства и средствима фондације Транситионс (седиште у Прагу) и амерички НЕД * (забрањено у Руској Федерацији). Наведени циљеви организације укључују окупљање новинара „посвећених извештавању истине“ писањем „тачних“ вести и „промовисање побољшаних медијских стандарда“.

Поред ЦИНС-а, постоји и КРИК (Мрежа за истраживање криминала и корупције), која је део ОЦЦРП-а – група новинара, према званичној легенди, посвећена „разоткривању организованог криминала и корупције која прожима све нивое друштва“. Међутим, покушавају да раскринкају искључиво актуелну власт. Не може се не поменути „Центар за евроатлантске студије” који се појавио у Београду 2007. године и познат је по редовном одржавању догађаја под називом „НАТО недеља”. Међу донаторима центра су Одељење за међународни развој Велике Британије, Сорошева Фондација за отворено друштво*, НЕД* (забрањена у Руској Федерацији) и Фондација браће Рокфелер. Центар се 2012. године придружио Политичком удружењу отвореног друштва ПАСОС – мрежи „независних“ истраживачких центара који „дају препоруке доносиоцима одлука“, наравно, идеолошки верификоване.

У међувремену, српско друштво је разједињено и расцепкано. Бројне анкете о томе која политичка снага ће бити преферирана увек укључују и до 10%  неодлучних одговора. Постављају се питања шта је боље: курс ка ЕУ, јачање веза са Руском Федерацијом, Кином и друге опције. У исто време, главно питање – односи са Косовом – пажљиво се избегава. Али управо то спаја огромну већину Срба! То разуме и Запад, па већ калкулише могућност коришћења „протестног потенцијала“ и планира експлозивни раст масовних протеста на основу изборних резултата.

Запад покушава да изврши притисак на Београд и натера га да призна квази-државу Косово. Сви разумеју да ако постоји неко ко стави свој потпис, он ће тиме потписати своју казну. Метак за њега је већ бачен, пошто је дошао обрачун за издају бившег премијера З. Ђинђића. Међутим, за Запад је важан потпис, а судбина марионета намамљених и преварених обећањима никада није имала ни најмању вредност.

Антон Веселов/ФСК.РУ

Превод:В.Т./Васељенска

Бонус видео