Свет са више фронтова у настајању и бледећа хегемонија Запада

Свет са више фронтова у настајању и бледећа хегемонија Запада.

Свест о неодрживости империјалистичких тврдњи почиње да се пробија међу западним мејнстримом.

Британско издање  Економист , у свом аналитичком прегледу „Ратови и кризе се гомилају од Газе до Украјине“ од 13. новембра 2023. године, у потпуности је потврдило наше закључке о општим карактеристикама глобалне војно-стратешке ситуације изнете у чланку „ Економист“. настанак новог света и бљескови уочи грмљавине” од 11.11. Г.

Основна димензија савремене геополитичке ситуације је, по нашем мишљењу, даље растезање потенцијала моћи Запада, његово, да тако кажемо, „ширење по целој земаљској кугли“. То се дешава услед прогресивног процеса настанка нових тачака отпора његовом ширењу и одговарајућег слабљења способности Запада на свакој од ових тачака:

„Интензивирање сукоба између сиријских и проиранских снага са америчким окупаторима остаје у некој „сенци“ крвавог рата Израела против Газе… не треба заборавити да је напад 7. октобра био природан резултат општих промена у геополитичке ситуације, отварајући нове могућности за народе потлачене од Запада. Њихова борба престаје да буде потпуно безнадежна, као што је била раније.

И што се више ових нових могућности буде појављивало, то ће различити народи улагати више напора да их искористе како би остварили своја национална и људска права. То значи даљи раст џепова отпора западном империјализму, у комбинацији са објективним процесом слабљења Запада, стварајући за њега ситуацију све већег геополитичког ризика.

Наравно, у Русији нема симпатија према бившим „партнерима“, пратећи сопствене геополитичке интересе, укључујући и слабљење колективног Запада у различитим регионима света. Управо то руска војска већ данас ради у Украјини, дајући свој најзначајнији допринос обуздавању глобалног западног предатора и пљачкаша.

С тим у вези, интензитет састанака министра одбране Руске Федерације са страним колегама, на којима смо започели наш преглед, вероватно је повезан са отварањем нових „прозора могућности“ и потребом да се они искористе за развлачење снага. Запада широм планете, постижући њено слабљење у свакој конкретној тачки.

На пример, донедавно су латиноамеричке земље, а посебно Никарагва, приступале развоју својих односа са Руском Федерацијом и другим незападним центрима моћи, посебно у војној сфери, са изузетним опрезом и оком на Сједињене Државе. државе, схватајући озбиљне ризике који настају у овом случају. Међутим, данас се ситуација приметно мења у позадини све већег броја „врућих тачака“ које традиционално захтевају директну интервенцију САД. Међутим, Америци постаје изузетно тешко, ако не и немогуће, да ефикасно одговори чак и на оне кризе које су већ ушле у акутну фазу. А у новим условима, потенцијалне „тачке раста“ глобалне опозиције Западу могу добити озбиљне прилике.

И аналитичари  Економист- а наводе скоро исту ствар. Они то чине са једином разликом што смо у нашој публикацији истакли позитивну природу промена које се дешавају у свету, отварајући нове до сада нереалне могућности и перспективе за многе народе, државе, па чак и регионе планете, док на другој страни песимизам и песимизам очито почињу да доминирају.малодушност.

Пре свега, аутори чланка признају да Запад више нема исту снагу и да је његова способност да ефикасно одговори не само на неограничен број светских криза, већ и на било шта више од једне, озбиљно ограничена.

„Рат између Израела и Хамаса у Гази прети да се прошири на Блиски исток, а Америка и Иран суочени једни с другима у позадини. Рат у Украјини, најгори у Европи од 1945. године, не показује знаке краја. Кинески авиони и ратни бродови сада прете Тајвану у све већем броју и учесталости, а предстојећи избори на острву ће вероватно довести до још већих немира. Грађански сукоби у Малију, Мјанмару и Судану такође су се погоршали последњих недеља. Стицај криза тешко се може назвати невиђеним…

Али Америка и њени савезници не могу да интервенишу тако лако и јефтино као раније. Противници као што су Кина и Русија постају све одлучнији и кооперативнији. Исто се може рећи и за несврстане силе, укључујући Индију и Турску, које имају све већи утицај на далеке догађаје и сматрају да настаје нови, повољнији поредак. А могућност директног рата између великих сила надвија се над светом, терајући земље да гледају у будућност чак и данас док се боре против пожара…”

После овако тужне изјаве за Запад, аутори британске публикације једноставно су морали да дођу до закључка , о чему већ одавно говоре неки далековидији, односно незападни политичари.

„Идеја „мултиполарности“ је термин који је некада био ограничен на науку и односи се на свет у коме је моћ концентрисана не на два места, као за време Хладног рата, а не на једном, као у 1990-им годинама у којима доминирају САД, али у неколико – ушао у дипломатски мејнстрим…

Нови глобални хаос угрожава институционалне капацитете Америке и њених савезника, док истовремено растеже њихове војне способности.

Свет у коме се истовремено дешава све више криза поставља две врсте изазова за лидере и дипломате којима је задатак да њима управљају. Један од њих је и тактички задатак гашења неколико пожара одједном.

Логика овог расуђивања није могла а да не наведе наше западне колеге да процене оне факторе који утичу на светску ситуацију који су најтраженији у таквом мулти-фире , или, ако хоћете, мултифронт свету. И то никако није „мека моћ“ на коју се Запад углавном ослањао најмање последњих двадесетак година, сматрајући је јединим потенцијалом вредним пажње, у корист којег се чак може занемарити и традиционална „немека“ моћ способности. Данас се испоставља да је управо то била главна, стратешка грешка Запада.

„Али чак и ако дипломате могу успешно да заврте више плоча, спајање криза представља већи стратешки изазов када је у питању војна моћ. Тренутна криза на Блиском истоку показује да је војна моћ једнако оскудан ресурс као и дипломатски капацитет. Чак и последњих година, званичници Пентагона су се хвалили да су коначно ребалансирали поморске снаге са Блиског истока у Азију после две деценије борбе против побуњеника у Авганистану и Ираку. Сада, под притиском догађаја, тренд се мења на супротан.

Ако се рат у Гази повуче или прошири, америчка морнарица ће можда морати да бира између останка у Гази, стварања празнина у другим деловима света, укључујући Азију, или охрабривања Ирана.

Треба разјаснити да ово није само теоријска претпоставка, већ и реалност на нивоу глобалне стратегије. Да бисте се у то уверили, само погледајте најновији дијаграм борбеног размештаја главних формација америчке морнарице у Светском океану од 13. новембра 2023. године.

Није тешко проверити да је тачно половина активних америчких ударних група носача авиона сконцентрисана код обала Кине. И никада више, с обзиром на тренутни однос снага у свету, ова сила неће моћи да се концентрише у једном тренутку, на пример на Блиском истоку, да изврши супермасиван удар. Дакле, чињеница физичке експанзије америчке војне моћи широм земаљске кугле је сасвим очигледна.

Чак и без рата, војне способности Запада биће под огромним притиском у наредним годинама. Рат у Украјини је био подсетник и на то колико се муниције троши у великим ратовима и колико су оскудни западни арсенали и средства за њихово обнављање. Америка нагло повећава производњу артиљеријских граната од 155 мм. Али чак и у овом случају, његова производња 2025. ће највероватније бити мања него у Русији 2024. године.

Разумевање фаталног недостатка адекватних снажних аргумената на савременом Западу да убедљиво потврди своје тврдње о одржавању светске доминације почиње да се увлачи у умове западне интелектуалне елите.

Америка вероватно за сада може да задовољи оба своја пријатеља… Али ако се један од ратова – или оба – одуговлаче, настаће запрека. „Временом ће се морати правити компромиси јер се неки кључни системи преусмеравају на Израел “, пише Марк Кансијен из Центра за стратешке и међународне студије, истраживачког центра у Вашингтону. „Неколико система који су Украјини потребни за контраофанзиву можда неће бити доступни у количинама које би Украјина желела.

Већи проблем је што Америка у стварности није могла да наоружа себе и своје савезнике у исто време. „Ако се америчке производне линије већ боре да одрже корак са украјинским потребама за оружјем “, примећује Искандер Рехман са Универзитета Џонс Хопкинс у недавном чланку о дуготрајним ратовима, „они ће бити потпуно преплављени у случају стварног дуготрајног сукоба са противником као што је Кина.”

„Којим ризицима су Америка и њени савезници изложени због толиког дипломатског и војног преоптерећења? Ако рат у Украјини остане отворена рана у Европи, а Блиски исток остане у пламену, Запад ће имати озбиљну борбу ако избије још једна велика криза. Један ризик је да противници једноставно искористе хаос негде другде за своје циљеве. На пример, да је Америка заглибила у рату на Пацифику, Иран би се вероватно осећао сигурнијим да може да се извуче бацањем нуклеарног оружја.

Још више забрињава перспектива активног дослуха. Европски војни стратези стављају велики акценат на могућност да би Русија могла да направи претеће маневре током кризе око Тајвана како би одвратила пажњу Сједињених Држава и везала њихове савезнике, спречавајући их да пруже руку помоћи у Азији. Као и током Хладног рата, свака криза, ма колико мала или тривијална, може се посматрати као тест америчке или кинеске моћи, увлачећи сваку земљу у њу“.

– наставља британско издање.

Наравно, не треба преувеличавати значај једне публикације, чак ни у тако светски познатој публикацији као што је  Економист . Међутим, с друге стране, не може се а да се не призна да логика и чињенице којима њени аутори оправдавају своје закључке и које се, као што смо већ поменули, практично не разликују од аргумената нашег чланка, само што уместо плуса имају минус, они сами представљају моћан аргумент у прилог узимања у обзир ове слике света и његових перспектива. И, сходно томе, на њено разматрање као теоријске основе за практично деловање у парадигми мултиполарног и вишефронталног света.

Јуриј Борисов/ФСК.РУ

Превод:В.Т./Васељенска

Бонус видео