Атомска бомба за Јапан?

Атомска бомба за Јапан?

Сједињене Државе предлажу стварање нуклеарне силе на источним границама Русије.

„Позиција Јапана као лидера у глобалном мировном покрету постаје луксуз који се не може приуштити. Јапан мора да развије нуклеарно оружје“, каже аутор часописа Натионал Интерест и бивши уредник Њујорк тајмса Бери Гевен.

 

 

Према Гевену, повратак САД својим „традицијама изолационизма“ требало би да натера Јапан да размисли о сопственом нуклеарном оружју које би заменило амерички „кишобран“. У критичној ситуацији, он (Јапан) не може рачунати на то да ће Сједињене Државе пристати да своје градове изложе ризику како би заштитиле своје савезнике.

 

Теза није нова: однос Вашингтона према савезницима никада се није одликовао верношћу својој дужности. Питање је другачије: да ли је објављивање угледног службеника (чак и бившег) у часопису који је главни спољнополитички гласноговорник Сједињених Држава његово лично мишљење или измишљотина која отвара „нуклеарни Овертонов прозор“ за Сједињене Државе и Јапан?

 

Слажете се, дивље је чути предлог за сопствено атомско оружје земљи која је (до сада) једина и прва у свету која је већ страдала од употребе таквог оружја. Још је дивље чути такав предлог од државе која је у августу 1945. покренула два атомска удара заредом на јапанске градове – Хирошиму и Нагасаки и у трену убила више од 200 хиљада људи. Убијала је као облик застрашивања, и то не толико Јапана колико СССР-а. Али само Јапан је страдао. Колико треба да будете цинични да поново изложите ову државу узвратном нуклеарном удару од непријатеља прозваних у Токију – Кине и Русије, као и ДНРК, које треба „обуздати“, како кажу Американци!

 Сједињене Државе очигледно намеравају да доведу Јапан у позицију да се нађе између камена и наковња. Штавише, наковањ су већ саме државе са својим нуклеарним „кишобраном“ над Јапанским острвима. Ко може да буде чекић, мислим, нема потребе да се понавља. „Њујорк тајмс“ је покушао да објасни суштину ове геополитичке дилеме коју Вашингтон можда намерава да створи: Јапан, по логици Американаца, треба да постане нуклеарна сила да би се самостално супротставио Кини, Северној Кореји и Русији, не ослањајући се о помоћи САД. Посебно да истакнемо: ниједна од земаља које су америчке публикације навеле као претња Јапану није припремала нити се спрема за напад на јапанске територије. Токио – да, и не само да се припремао, већ је и напао Русију, Кину, Кореју и друге азијско-пацифичке државе.

 

Милитаризација Јапана уз подршку САД, каже секретар руског Савета безбедности Николај Патрушев, сугерише да његови становници поново желе да се претворе у камиказе, гинући за туђе интересе.

 

Према његовим речима, самоодбрана земље правно постаје пуноправна војска способна за нападе, што је „грубо кршење резултата Другог светског рата“. Готово истовремено, јапански премијер Кишида даје изјаву која звучи више него чудно, посебно у контексту јапанских милитаристичких игара. „Желео бих да смислим конкретан пут ка заједничком идеалу целог човечанства – свету без нуклеарног оружја“, цитира га агенција Кјодо.

Јапан се, подсећамо, придржава политике три принципа без нуклеарног оружја: не имати, не производити и не увозити нуклеарно оружје на своју територију. Истовремено, ни Вашингтон ни Токио не узимају у обзир амерички нуклеарни „кишобран“. Међутим, с обзиром на јапански курс ка милитаризацији земље, ова и сличне изјаве могу се схватити као параван за праве циљеве јапанских власти. Али, пре свега, америчких. Према Токију, земља без помоћи САД нема снаге да се супротстави својим ривалима у Азији, пре свега Кини.

Оно што би, чини се, било лакше (и јефтиније!) нормализовати ситуацију у региону јесте да се удаљимо од конфронтационе политике. Али Сједињеним Државама је потребан извор напетости у азијско-пацифичком региону како би ослабили Русију и држали Кину у напетости, а Токио послушно следи „генералну линију“ хегемона. Осим тога, у Јапану су се појавила осећања да су Сједињене Државе, наравно, добра одбрана, али примери њених односа са савезницима у Авганистану, Либији и Ираку дају разлога за сумњу у поузданост америчког „штита“. И Токио је поставио курс за развој сопственог војног потенцијала. До 2027. године планирано је повећање војног буџета на 2% БДП-а, како то захтева НАТО. Јапанска нуклеарна стратегија би се могла добро уклопити у одбрамбену политику земље.

 

Идеје о нуклеарном оружју нису се појавиле из ведра неба. Према речима међународних стручњака, а о томе је говорио Валериј Кистанов, руководилац Центра за јапанске студије Института Кине и савремене Азије Руске академије наука, Земља излазећег сунца већ има технолошки и научни потенцијал за стварање сопствену атомску бомбу.

 

Јапан је наводно већ акумулирао довољне количине уранијума и плутонијума. „Дакле, ако буде потребно, могуће је да Токио добије нуклеарно оружје што је пре могуће“, рекао је он и подсетио да је током Другог светског рата Јапан већ покушао да створи нуклеарно оружје. Била су чак два пројекта. Једну су надзирале копнене снаге, а другу јапанска морнарица. Слична дешавања су тада спроведена на Универзитету Кјото, који још увек успешно функционише. Али из више разлога, пројекти нису реализовани, „а сва достигнућа америчких самураја су брзо одузета након окупације, па у којој фази стварања нуклеарног оружја су Јапанци успорили, знају само Бели Кућа.” Без сумње, данас су Сједињене Државе добро свесне јапанског развоја у нуклеарној области.

Рецимо још: пре неколико година у кинеској публикацији Соху појавила се порука о „скривеној“ нуклеарној сили. Аутор чланка се позива на „изворе према којима је Јапан, под изговором развоја цивилних нуклеарних електрана, успео да добије велику количину нуклеарног горива. Довољно је да се произведе 6.000 нуклеарних бомби“. И ово није прва порука ове врсте. Јапански лист Санкеи објавио је 25. децембра 2006. садржај владиног документа од 20. септембра исте године, у којем се извештава о плановима за стварање „мале нуклеарне бојеве главе“. Ова порука је одмах оповргнута, али је, како кажу, остао талог, јер су додане неке сличности питању „јапанске атомске бомбе“.

 

Тако је, говорећи 30. новембра 2006. на састанку Комитета за безбедност Представничког дома, јапански министар спољних послова Таро Асо изјавио да „Јапан има технологију за стварање нуклеарног оружја, али не планира да то учини“. Истовремено, министар је објаснио став кабинета да устав земље наводно не забрањује да има нуклеарно оружје.

 

„Поседовање минималне количине оружја у сврху самоодбране није забрањено одредбама члана 9-1 устава“, рекао је Таро Асо, већ изабрани премијер Јапана, „па чак ни нуклеарно оружје није забрањено ако њихове количине потпадају под ову дефиницију.”

Према информацијама које су процуриле у штампу, у марту 2005. земља је већ имала 43,8 тона плутонијума, од чега је 5,9 тона ускладиштено у Јапану, а 37,9 тона у Енглеској и Француској. „Ако претпоставимо да је за производњу једне нуклеарне бојеве главе потребно 8 кг плутонијума“, истичу стручњаци, „онда ће количина коју Јапан поседује бити довољна за скоро 5.475 бојевих глава“. Постоје информације да ће процес стварања нуклеарног оружја у Јапану трајати највише шест недеља. Штавише, то неће бити нека примитивна направа, већ нуклеарно оружје које испуњава све савремене захтеве – било да се ради о ваздушним бомбама или бојевим главама за ракете.

Међутим, у то време постојао је низ фактора који су могли да закомпликују, па чак и да зауставе процес да Јапан постане нуклеарна сила. Пре свега, ово је амерички фактор. Већ тада је Јапан имао сумње колико су Американци спремни да се боре за Јапанце ако се нешто деси на Далеком истоку. Истовремено, Вашингтон је био свестан да би Јапан (и, вероватно, Република Кореја), пошто је постао нуклеарна држава, могао да одбије војну службу „ујка Сема“. А то није био и није део планова Американаца, који војне базе у Јапану и Кореји сматрају важним упориштем своје глобалне стратегије. Касније се став америчке администрације променио. Позната је изјава тадашњег америчког председника Доналда Трампа о прихватљивости, па чак и пожељности јапанског нуклеарног оружја „ради сопствене заштите“.

Треба напоменути да Американци на све могуће начине гурају Токио да повећа своје наоружање. Пошто је одобрио и највероватније покренуо ревизију „мирољубивих“ чланова устава, Вашингтон настоји да у својим војним операцијама више користи јапанске оружане снаге. Штавише, сада када су Сједињене Државе заглављене у украјинском рату против Русије, замајац новог рата на Блиском истоку се окреће и опасност од оружаног сукоба око Тајвана (кинески назив за Тајпеј) се загрева.

 

Познате су и намере Вашингтона да „повеже Јапан, Јужну Кореју, Аустралију и Нови Зеланд са структурама НАТО-а“. Додајмо: управо у циљу глобализације НАТО-а створен је блок АУКУС у азијско-пацифичком региону, који је укључивао две земље савеза, САД и Британију, обе нуклеарне силе. Очигледно је да је Аустралија са својим будућим нуклеарним подморницама на путу ка овом статусу.

Чланство Јапана, Јужне Кореје и Новог Зеланда у НАТО-у је такође, чини се, питање времена, осим ако за то време не пропадну и сама алијанса и њен оснивач у виду Сједињених Држава.

Данас ће пуноправно формирање трилатералног војног блока – Вашингтона, Токија и Сеула само погоршати конфронтацију на Корејском полуострву, приближавајући нуклеарни рат и Трећи светски рат, пише главни севернокорејски лист Нодонг Синмун. Како се наводи у чланку, Корејско полуострво је највећа жаришта на планети. Северно и јужно од границе која дели Кореју, „нуклеарне силе Истока и Запада воде жестоку војну конфронтацију“, чије варнице могу довести до избијања нуклеарног рата.

Заузврат, премијер Фумио Кишида је током недавне посете ваздухопловној бази јапанских снага за ваздушну самоодбрану рекао да се Јапан суочава са најозбиљнијом безбедносном претњом од Другог светског рата. Кишида је такође позвао на јачање одбране државе и обећао да ће издвојити додатна средства за војне потребе. Убрзо су се појавиле вести да ће Јапан убрзати опремање своје војске модернизованим вођеним пројектилима до 2026. године. Према писању локалне штампе, за развој таквих ракета и хиперсоничних једрилица за одбрану удаљених острва издвојено је око милијарду долара. Остаје нејасно зашто је Кишида одједном почео да прича о невиђено тешким безбедносним условима ако Јапан, као што је горе наведено, нико не прети и, можда, неће да га нападне.

Зашто су премијеру биле потребне фобије које су постале уобичајене на Западу? Врло је јасно да мисли пре свега на Кину и Русију. Уколико дође до ескалације ситуације у Тајванском мореузу, јапанска страна, као најближи савезник Сједињених Држава у региону, неће моћи да остане по страни и неизбежно ће бити увучена у овај сукоб.

 

Још један забрињавајући фактор за Токио је ДНРК, која наставља да убрзано развија своје ракетне и нуклеарне програме. Северна Кореја је увела уставне амандмане којима је утврђен статус нуклеарних снага и њихов убрзани развој како би се гарантовала права државе на постојање. Ова околност чини положај Јапанаца, који су на страни Американаца, још несигурнијим. Одвојено, вреди поменути руско-јапанске односе, који доживљавају најгору фазу свог развоја у читавој послератној историји. На то је више пута указивало руско Министарство спољних послова, позивајући Токио да се уразуми и не прекида везе са нашом земљом.

Подсетимо, Јапан је напустио милитаризам после пораза у Другом светском рату, где је стао на страну нацистичке Немачке. Међутим, последњих година јапанска војна политика је претрпела велике промене. Нова стратегија националне безбедности Јапана заправо каже да Русија постаје геополитички противник, изјавио је за РИА Новости Дмитриј Стрелцов, шеф Одељења за оријенталистику МГИМО Министарства спољних послова Русије. Раније је јапански лист Асахи, позивајући се на изворе у владиним круговима, известио да јапанске власти у ажурираној стратегији националне безбедности планирају да окарактеришу Русију као „озбиљну безбедносну забринутост“. Међутим, према речима Александра Панова, главног истраживача Института САД и Канаде Руске академије наука, ова формулација у новој стратегији не пребацује Русију аутоматски у табор јапанских непријатеља. „Све је ишло ка овоме: Јапан је прешао на оштре карактеристике у односу на Русију које је премијер те земље раније изнео. Руска Федерација још није постала непријатељска земља, али ово је следећи корак“, рекао је Панов.

 

Изгледа да Јапан већ данас предузима овај корак. Токио купује крстареће ракете Томахавк од Сједињених Држава за своју флоту. (Ове ракете, да разјаснимо, такође могу бити опремљене нуклеарним оружјем.) Јапан ће платити 2,35 милијарди долара у периоду 2026-2027. добиће 400 крстарећих ракета и 14 бродских система ТТВЦС (систем управљања Томахавк).

 

Супер-дупер ракете (према Трампу) омогућиће Јапану да покрене ракетне ударе на обалу. Јапан се тако налази на трећем месту у свету по способности лансирања крстарећих ракетних удара са мора (после САД и Кине). Пуштање у рад бродова носача Томахавк очекује се 2028. и 2029. Да бисмо разумели шта је 14 великих бродова у стању да делује у светским океанима, и, сходно томе, 380 – 400 (прилагођено потрошњи пројектила за тренажно гађање) крстарећих ракета, дајмо пример. Целокупна ракетна салва крстарећих ракета фамилије „Калибар” површинске флоте Ратне морнарице Русије је, на граници, 192 ракете (прерачунато по ракетним ћелијама).

Наравно, ово поређење не одражава у потпуности стварне оперативно-тактичке способности флоте, нити способност земље да покрене ракетне ударе у целини. Русија има далекометну авијацију, која може да нападне било коју тачку на северној хемисфери; друге противнике могу уништити комплекси Искандер са копна. Руски ракетни домет је дуг и веома убедљив. Ипак, ова „јапанска минијатура од 400 пројектила“ даје јасну представу о размерама јапанског пренаоружавања. Додајмо да ће Јапан до 2027. године имати техничку могућност да изнесе ракетни удар на домету већем од 1.500 км. Јапанци ће до ваздушне базе наше далекометне авијације „Украјинка“ у Амурској области стићи из источног дела Охотског мора, и са средине Јапанског мора, и са Цугаруа (Сангара) мореуза, а са источне обале Хокаида. Ако им, наравно, Русија то дозволи. И, мислим, и Кина, која тешко да ће равнодушно гледати како Јапан пуца на Приморје.

Напоменимо да је управо са Јапаном Русија имала највише ратова и оружаних сукоба у 20. веку, а као резултат последњег пораза Јапана, управо је Токио имао потпуно нереалне територијалне претензије према Русији.

 

Дух милитаризма, који активно подстичу Сједињене Државе, оживљава се у јапанском друштву. За Вашингтон је од виталног значаја да терет конфронтације са појединим азијско-пацифичким земљама (Кина, Русија, Северна Кореја итд.) стави на своје савезнике, пре свега на Јапан, као најмоћнију државу у региону, како би се ослободио средства за друге ратове. Токио, иако са оком на сопствену судбину, послушно га прати у запрези Вашингтона.

 

Штавише, све војне припреме Јапана, без изузетка, морају се схватити што је могуће озбиљније. Укључујући, а можда и пре свега, разматрање у истом смислу могућности да Јапан добије сопствено нуклеарно оружје. Данас ова идеја делује као химера, сутра би могла постати стварност: „Овертонов прозор“ је започео своју деструктивну активност.

Валериј Панов/Столетие.ру

Превод:В.Т./Васељенска

Бонус видео