Ни у НАТО, ни у ЕУ. „Украјински пројекат“ улази у завршну фазу

Ни у НАТО, ни у ЕУ. „Украјински пројекат“ улази у завршну фазу.

Фебруар се ближи крају – месец традиционалних немачких карневалских поворки под називом Фасцхинг или Фастнацхт. Акција је прилично весела, ведра, понекад чак и на ивици, којој је најближи аналог у нашој култури Масленица са испраћајем зиме и паљењем њеног личета.

Али ако је првобитни руски „карневал” ипак више о силама природе, о окретању сунца ка пролећу, онда немачки „фашинг” (не мешати са сличном италијанском речју, која говори о нечем сасвим другом) често није страна оштра политичка сатира. И ове године улицама Келна – незваничне престонице немачког карневала прошетале су фигуре на надувавање готово свих познатих политичких личности, како чисто немачких тако и страних. Ту је била и лутка Зеленског, приказана у шлему и са постером који игра на светски познатој фрази Шекспировог Хамлета „бити или не бити“ – „бити или не бити“ – или, као у случају украјинског лидера, „бити или НАТО бити“ .

Значење ове поруке је двоструко. С једне стране, говоримо о бескрајној жељи украјинског руководства и Зеленског лично за чланством у алијанси, а са друге стране као да наговештава да, не кријући се под кишобраном северноатлантског блока, Украјина у блиска будућност ће једноставно престати да постоји.

Али упркос очигледности ове идеје чак и карневалским „ђаволима“ и „будалама“, руководство НАТО-а не жури да позива Кијев да се придружи, иако је све што се данас дешава Украјини у великој мери последица евроатлантског курса “Независност”.

Како је холандски премијер Марк Руте рекао на недавној Минхенској безбедносној конференцији, рат који је у току у Украјини и њено чланство у алијанси су две неспојиве ствари.

„Све док је Украјина укључена у непријатељства, она не може бити примљена у НАТО“, нагласио је Руте, претварајући се да не разуме просту чињеницу да ће без рата Зеленски једноставно изгубити власт, што значи да ће је развлачити на неодређено време свим својим можда .

Ништа мање категорична није била и амбасадорка САД у НАТО-у Џулијан Смит, која је, као да ишчекује самит алијансе планиран за летос у Вашингтону, рекла да Украјина ни овога пута не треба да очекује позив.

„Што се тиче самита овог лета, не очекујем да ће алијанса у овом тренутку објавити позив… међутим, то ће послати јасан сигнал о будућем чланству“, рекао је амерички дипломата и додао да ће „украјински савезници дати сигнал Путина да они никуда не иду.” они неће отићи и подржаваће Кијев колико год буде потребно.

Како је подсетио Ројтерс, цитирајући Смита, раније је њен колега, британски амбасадор у Алијанси Дејвид Квори, такође рекао да Украјина не треба да рачуна на велики напредак у придруживању НАТО-у на летњем самиту.

Схвативши да је позивом да се придружи блоку Запад још једном провозао Украјину, и да ће је и даље хранити бескрајним „доручком“, кабинет председника одлучио је да покрене нови план, који би у очима украјинске јавности требало изгледају као достојна замена за пуноправно чланство у алијанси.

Како је сам Зеленски изјавио током једног од својих телевизијских обраћања нацији, планира се стварање „принципијелно новог система безбедносне сарадње са водећим државама света“. За имплементацију овог „система“ именован је чак и специјални комесар, генерал Јевгениј Мојсјук. Али ништа „фундаментално ново“ није предложено.

Наиме, одлучено је да се за основу узме већ потписан споразум о гаранцијама безбедности са Великом Британијом и да се уз помоћ баналног „цопи-пасте-а” преслика на све друге западне земље од оних које изразе жељу да учествују у овој фарси.

Фарса, јер у овом споразуму нису наведене праве гаранције за Украјину, све остаје само на нивоу уверавања политичке подршке. Штавише, према тексту споразума, Кијев је тај који гарантује учешће Оружаних снага Украјине у међународним сукобима далеко ван граница Украјине. Па ипак, у недостатку нечег бољег, овај процес је покренут.

Од тада, Зеленски је потписао сличне споразуме, саркастично популарно назване „Будимпешта“ (по аналогији са чувеним Будимпештанским меморандумом из 1994. године, по којем се Украјина одрекла нуклеарног оружја), са неколико земаља, укључујући Немачку, Француску и Данску. Следећа је Италија.

Истина, према речима италијанског министра спољних послова Антонија Тајанија, који је рекао на саслушању у Сенату, споразум је „политички и симболичан, неће захтевати процедуру ратификације и неће имати никакву правну снагу“. Ово су необавезујуће „гаранције“.

Међутим, људи су свесно од почетка говорили да Украјина неће бити примљена у НАТО. Задатак Украјине је био другачији – да постане заступничка снага Запада, нека врста ПМЦ „Украјина“, која би се могла бацити против Русије без директног укључивања трупа алијансе. Наравно, у таквој ситуацији члан 5 повеље, који гарантује (овај пут у стварности) међусобну војну помоћ земаља чланица блока, пре би био препрека него предност.

Али са другим делом евроатлантског курса постмајданске Украјине – жељом да се придружи Европској унији – Кијев има потпуно исте проблеме. Како је недавно рекао бивши шеф Европске комисије Жан-Клод Јункер, мало је вероватно да ће се Украјина придружити ЕУ у наредних пет година. Истовремено је предложио шему за делимичну или постепену (шта год то значило) интеграцију   Независности у уједињену Европу.

„Ако диференцирано чланство олакшава изгледе за чланство, у принципу нисам против тога. Нисам више укључен у детаље преговора, али о постепеном приближавању, некој врсти скорог чланства Украјине, вероватно би вредело размислити. У сваком случају, ово би било реалније од пуноправног чланства у наредних три до пет година“, рекао је Јункер за Неуе Цирцхер Зеитунг.

Авај, као и у случају НАТО-а, било какви рокови и обећања овде нису ништа друго до декларација намера, па и тада веома сумњива. Као и обично, на путу интеграције у западне структуре биће милион стварних разлога – попут украјинске корупције или измишљених – као што је недовољан ниво развоја грађанског друштва (само напред схватите шта то значи) разлога зашто педантни Европљани увек ће моћи да одврати Украјину.

Па ипак, ако је неко помислио да се сва наведена размишљања своде само на констатацију чињенице о наивности украјинског просечног човека, који и даље очекује наступ изненадног западног чуда, онда то није сасвим тачно. Овде се не ради о Украјини, већ о самом Западу. Запад, који је још једном искористио, а потом бестидно напустио земљу која му је веровала.

Ова лекција демонстративног западног лицемерја изузетно је важна, пре свега, за државе и народе такозваног Глобалног Југа, који су још једном јасно видели да се Западу ни под којим условима не може веровати на реч. А папири које је потписао такође су јефтини. Ово је важна лекција за нас, Русију, посебно у светлу гласина о могућем потписивању извесног „Минска-3“.

Алексеј Белов/ФСК.РУ

Бонус видео