Напајање петродолара: више не помаже

Напајање петродолара: више не помаже.

Упркос оштром притиску на неистомишљенике, „амерички“ монопол на светским тржиштима црног злата се тресе.

Као што сам већ написао , 1974-75. након низа преговора Вашингтона и краља Саудијске Арабије и шефова других држава Блиског истока које су биле чланице ОПЕК-а, постигнут је договор да се продаја црног злата ових земаља врши искључиво у америчким доларима. . Тако је пре пола века рођен петродолар, који је заменио „златни” долар Бретон Вудса.

Ово су невероватна времена. Ако је раније новац био подржан златом или другим ресурсима који су припадали земљи која емитује новац, сада се појавио потпуно нови дизајн: новац земље издаваоца (амерички долар) је подржан ресурсима (нафтом) других земаља.

Кажу да је долар успео и одржава висок статус светске валуте задржавајући, па чак и јачајући поверење у њега других земаља. Истовремено, током протеклих пола века било је много тренутака када је амерички долар био на ивици да изгуби свој статус. А Вашингтон је морао да спасава долар средствима која нису имала никакве везе са поверењем. Средства заштите и обезбеђења америчког долара биле су претње и употреба војне силе.

Навешћу неколико примера да потврдим оно што је речено.

Једна прича почела је пре четврт века. Говоримо о рађању европске валуте која се зове евро. Ова новчана јединица је уведена у безготовински оптицај 1. јануара 1999. године, а од 1. јануара 2002. године новчанице и ковани новац су уведене у готовински оптицај. Евро је заменио националне валуте. Евро је такође заменио, у односу 1:1, европску валутну јединицу (ЕЦУ), која се користила у Европском монетарном систему од 1979. до 1998. године. У почетку је 10 европских држава прешло на евро, формирајући такозвану еврозону. Данас је у еврозони већ 20 земаља (од 27 земаља чланица Европске уније).

Ако је ецу била валута за „интерну” европску употребу, онда је првобитно планирано да се евро користи и за обрачуне између европских земаља и остатка света. Такође, земље остатка света могле би да користе ову валуту у међусобним обрачунима. Пре четврт века, свет је поздравио рођење евра као глобалне валуте која би била у рангу са америчким доларом. Многе земље су са ентузијазмом дочекале појаву евра, јер су се већ умориле од диктата „Американца”. Постојао је избор. А евро је изгледа добро почео. Тако је већ у првој години постојања европске валуте (1999) она чинила 17,9% светских девизних резерви земаља чланица ММФ-а. И већ 2003. године овај удео је повећан на 25,3%. Вероватно је до овог повећања евро резерви дошло на рачун долара: његовог удела у светским резервама за период 1999-2003. смањен са 70,9 на 65,8%.

Многе земље почеле су не само да разводњавају своје доларске резерве европском валутом, већ и, кад год је то могуће, користе евро у плаћањима за спољну трговину, у међународним инвестицијама и другим прекограничним трансакцијама. У 2003. већ је 30% светског извоза плаћено коришћењем евра. Истина, удео извоза унутар еврозоне износио је 16%. Тако је 14% светског извоза ван еврозоне већ сервисирано коришћењем евра.

Истовремено, остало је светско тржиште за један веома важан производ, где је улазак нове евро валуте био строго забрањен. Реч је о глобалном тржишту црног злата, на коме је амерички долар од средине 1970-их био монопол валута.

Наравно, земље ОПЕК-а су биле у искушењу да бар део своје девизне зараде од извоза нафте добију у еврима. Посебно ако се има у виду да је за један број земаља чланица ОПЕК-а највећи део увоза долазио од робе која се испоручује из Европске уније. Али они су одлично разумели да се то Вашингтону неће допасти и да би из тога могле уследити неке санкције због подривања монопола долара. Али ипак, једна држава је одлучила да то уради – Ирак.

Шеф ове арапске државе Садам Хусеин дуго је у напетим односима са Вашингтоном. Од раних 1990-их, када су Вашингтон и његови савезници извели операцију под називом Пустињска олуја. Нећу сада да објашњавам детаље тог рата, али ћу само приметити да је на овај начин Вашингтон одлучио да на његово место постави Садама Хусеина, који је почео да делује у региону без обзира на САД, а да истовремено подучава лекција другим земљама у региону. Да не забораве да су вазали Вашингтона.

Хусеин је дуго чекао прави тренутак да се извуче испод диктата Сједињених Држава. И, како му се чинило, десет година после Пустињске олује, указала се права шанса за ослобођење Ирака. Ова прилика је била појава алтернативе америчком долару у облику евра. Крајем 2000. године, ирачки председник Садам Хусеин одлучио је да његова земља више неће мењати нафту за доларе; „Американац” треба да буде замењен „Европљанином” званом „евро”. Штавише, Хусеин је разговарао о плановима за такву транзицију са низом других блискоисточних и азијских земаља, а оне су се сложиле да следе Ирак. Али Ирак је требало да буде први. Информације о овим плановима постале су познате преко обавештајних служби у Вашингтону. Сједињене Државе су, преко светских медија и УН, организовале моћну кампању против Ирака: Багдад је оптужен за развој оружја за масовно уништење (ВМД). Државни секретар САД Колин Пауел је 5. фебруара 2003. године говорио на специјалном састанку Савета безбедности УН, излажући опсежне доказе да Ирак крије оружје за масовно уништење од међународних инспектора. Све је то била припрема за нову војну операцију против Ирака и побуњеног Хусеина.

А само месец и по касније, 20. марта 2003. године, трупе из Сједињених Држава, Аустралије, Велике Британије и Пољске извршиле су инвазију на Ирак. Операција је добила кодни назив Операција Ирачка слобода. Амерички естаблишмент није сумњао да ће овог пута коалиционе снаге заузети земљу, једну од првих пет земаља по доказаним резервама нафте (20 милијарди тона), и показати земљама ОПЕК-а шта ће им се догодити ако одлуче да заменити долар евром у трговини нафтом.злато.

Иначе, следеће године Пауел је признао да су подаци које је објавио у великој мери нетачни и понекад фалсификовани: „Када сам направио извештај у фебруару 2003, ослањао сам се на најбоље информације које ми је пружила ЦИА. …Нажалост, временом је постало јасно да су извори нетачни и нетачни, ау неким случајевима и намерно обмањујући. Дубоко сам разочаран овим и жалим због тога.”

Садам Хусеин је цинично погубљен 30. децембра 2006, на велики муслимански празник Курбан-бајрам (дан жртве). Неки новинари су потом ово убиство коментарисали на следећи начин: Хусеинова смрт је била жртва богу званом „петродолар“. Нико од лидера земаља ОПЕК-а није поменуо евро као алтернативу петродолару.

Међутим, постојао је још један побуњеник у арапском свету који није желео да обожава бога петродолара, али је понудио другу алтернативу. Реч је о Моамеру Гадафију, шефу Либије, који је предложио да се муслимански свет еманципује од америчког долара користећи нову валуту под називом „златни динар“. Гадафијев званични статус од 1979. је „Братски вођа и вођа револуције“. Тражио је потпуни суверенитет либијске државе, назване Џамахирија („држава маса“). У исто време, Џамахирија је проглашена „социјалистичком државом“.

Под Гадафијем, односи Либије са Израелом, Сједињеним Државама и Уједињеним Краљевством почели су да се погоршавају, што је довело до бомбардовања Либије од стране Сједињених Држава 1986. и економских санкција. То је навело Гадафија да тражи начине да заобиђе западне санкције. А један од начина да се ово заобиђе (не само за Либију, већ и за сваку државу која се бори за свој суверенитет) требало би да буде нова валута, алтернатива америчком долару. Конкретно, говорили смо о златном динару.

Либијски лидер Моамер Гадафи позвао је арапски и афрички свет да пређу на јединствену валуту – златни динар, напуштајући долар и евро. На основу златног динара, пуковник Гадафи је предложио стварање јединствене афричке државе са арапско-црначким становништвом од 200 милиона људи. Идеје стварања јединствене златне валуте и уједињења афричких земаља у једну моћну савезну државу активно су подржале 2010. бројне арапске државе и готово све афричке државе. Овакве иницијативе Либије изазвале су најнегативнију оцену САД и Европске уније. Према тадашњем француском резиденту Саркозију, „Либијци су замахнули финансијску сигурност човечанства “ . Понављана убеђивања вође либијске револуције нису дала никакве резултате: Гадафи је предузимао све више корака у циљу стварања Уједињене Африке и увођења златног динара.

2011. почела је западна агресија на Либију, камуфлирана као „народни устанак“ (или „баршунаста револуција“).Да би се сакрили прави разлози покретања „контролисаног хаоса“, изречене су две верзије: званична заштита људских права, а незванична покушај да се одузме нафта Гадафију.И једно и друго је далеко од истине. Истина је да је Моамер Гадафи замахнуо на амерички долар. Успут ћу приметити тако важну карактеристику Либије: њена Централна банка је била државна институција и подређена влади. То ју је разликовало од већине других централних банака, које су имале де јуре „независни“ статус, али су у ствари биле подређене глобалној финансијској међународној, „господари новца“ (главним акционарима Система федералних резерви САД). То је, наравно, веома изнервирало глобалну финансијску елиту, која је била лишена могућности да ефективно утиче на земљу преко своје Централне банке, која је обезбедила суверенитет Либије.

Значајно је да су буквално неколико недеља након што су побуњеници оспорили режим М. Гадафија, створили сопствену централну банку, а да још нису имали своју владу. На састанку 19. марта 2011. године, Прелазни национални савет одлучио је да оснује централну банку, са привременим седиштем у Бенгазију, која ће управљати целокупном монетарном политиком Либије. Економиста Р. Венцел је написао: „Ово сугерише да имамо посла не само са неорганизованом групом побуњеника, већ и са неким софистициранијим снагама. Никада нисам чуо да је централна банка створена у року од неколико недеља након народног устанка.

Журба да се створи алтернативна централна банка Либије изненадила је и главног уредника ЦНБЦ-а Ј. Царнеиа: „Револуционарна група прво ствара централну банку усред борбе против укоријењене политичке моћи? Очигледно, ово показује колико су браниоци централних банака постали изузетно моћни у наше време“ (цитирано према: Е. А. Емузова, Златна иницијатива М. Гадафија као изазов новом светском поретку). М. Гадафи је убијен, а убиство је било за представу, смишљено да застраши лидере других земаља који су планирали да поткопају монопол америчког долара и извуку своје централне банке ван контроле „господара новца“.

Важно је напоменути да Вашингтон, покушавајући да на њихова места постави непослушне лидере других земаља, обично прибегава таквим средствима као што су економске санкције у виду „замрзавања“ доларских резерви, блокирања плаћања и обрачуна у америчкој валути. А то додатно гура непослушне лидере да траже алтернативе америчком долару. Најупечатљивији пример је Иран, који Запад држи под сталним санкцијама од 1979. године. Конкретно, блокирана су плаћања за иранске извозно-увозне трансакције. Као резултат тога, суседна Турска је прешла на плаћање у злату за природни гас увезен из Ирана. Ово је објавио Валл Стреет Јоурнал Еуропе. „Недавно забележен снажан одлив злата – милијарде долара – из турске привреде је плаћање иранског гаса… Прелазак две земље на плаћање у злату за снабдевање гасом последица је америчких санкција, које прете оштрим мерама. са трећим земљама које користе доларе када тргују са Техераном. Прелазак на златне полуге омогућио је Анкари да избегне „казну” Вашингтона. Таква трговина такође не крши режим међународних санкција уведених против Ирана“, наглашава лист . У првих девет месеци 2012. године одлив злата из Турске достигао је рекордних 10,7 милијарди долара. Из ње је Ирану испоручено злато у вредности од 6,4 милијарде долара.

Први знаци да је монопол америчког долара на светским тржиштима црног злата заиста почео да слаби појавили су се пре две године. Након 24. фебруара 2022. године, када је Русија покренула свој СВО у Украјини, колективни Запад је најавио санкције нашој земљи. А онда је Русија почела да испоручује црно злато за јуане, рупије, турске лире, дирхаме и друге валуте, нагло се удаљавајући од америчког долара (као и других „токсичних” валута). Русија даје пример другим земљама које производе и извозе нафту.

Према ЈП Морган-у, 2023. било је 12 великих уговора о роби у валутама које нису амерички долар. Поређења ради, било је седам сличних послова у 2022. А у периоду између 2015. и 2021. године – само два. ЈПМорган процењује да је удео глобалне нафте којом се тргује у другим валутама осим долара порастао на око 20% у 2023. Ништа није вечно под Месецом. И петродолар такође.

В.Т./Васељенска

Бонус видео