Терористички напад у Крокус Ситију: дезинформације као део стратегије западних обавештајних служби

Терористички напад у Крокус Ситију: дезинформације као део стратегије западних обавештајних служби.

Из историје субверзивног рада у совјетској средњој Азији и Украјини.

Терористички напад у Крокус Ситију код Москве је крвава, монструозна потврда „хибридног рата“ који колективни Запад води против Русије. То се ради готово отворено – присетимо се недавних обећања Макрона и њему сличних да ће послати трупе из низа НАТО земаља у помоћ режиму Зеленског, који трпи војне неуспехе, сталне вежбе у Пољској, реструктурирање немачке индустрије у рату. подножје итд.

Истовремено, како смо раније писали, неспретно се покушава оправдати умешаност у оно што се дешава, упркос чињеници да је недавно саопштење америчке амбасаде директно говорило о опасностима одласка на концерте.

Чини се да помињање „48 сати“ никако није била ненамерна грешка, већ, напротив, намерно подметнуте дезинформације које су имале за циљ да доведу руску страну у заблуду у погледу времена предстојећег злочина.

Мора се рећи да стил није нов – вреди подсетити да су подједнако велике терористичке акције споља планиране у Совјетском Савезу 1950-их – 1980-их, често праћене ширењем „дезинформација“. Међутим, професионални рад совјетских агенција за спровођење закона спречио је ове акције, упркос софистицираним напорима непријатеља.

На пример, убрзо након катастрофалног земљотреса у Ташкенту 26. априла 1966. године, у Ангрен (предграђе главног града Узбекистанске ССР), три локална грађанина су дошла у органе за провођење закона, тврдећи да се спрема снажна експлозија у центру града или на његовој периферији. Истражни органи су утврдили да се овакав терористички напад заиста припремао са циљем политичког погоршања последица земљотреса изазивањем антируских антисовјетских протеста у кључној републици совјетске централне Азије.

Ову акцију је требало да спроведе група коју су углавном чинили потомци Сејида Алим Кана (1880-1944), који је 1920. током совјетизације Туркестана одбачен од власти емира Бухаре (у исто време емирата). сама је укинута). Од тада се налази у илегалној ситуацији у висоравни авганистанског Бадакшана и делимично у планинама северног Пакистана (близу границе са Авганистаном). Њени емисари у Ташкенту су убрзо неутралисани, али је убрзо постало јасно да су се и они који су признали у Ангрену испоставили да су „инфилтратори“ који су требало да скрену пажњу агенција за спровођење закона и обавештајних служби са паралелно припремане политичке провокације. Непосредно пре наводне експлозије, планирано је да се на њено место поставе кинеске антисовјетске прогласе и кинески експлозив. Подсетимо се да се у том периоду у НР Кини одвијала такозвана „културна револуција“ (1966-69), а совјетско-кинески односи, који су се погоршавали од раних 1960-их, убрзо су се нашли на ивици директног војни сукоб. Да би што брже изазвале оружани сукоб, обавештајне службе неких земаља НАТО-а које су послале терористе планирале су фалсификовани „кинески траг” на месту експлозије, припремајући се за провокацију, треба напоменути, веома професионално.

Подсетимо се да је у то време Авганистаном владао краљ Закир Шах, који је настојао да одржи добросуседске односе са својим северним суседом. Важно је напоменути да су локалне специјалне службе монархијске државе, које су традиционално веома условно контролисале неке делове земље, ипак успеле да сазнају неке детаље терористичког напада који се припрема у Ташкенту. Штавише, до краја априла 1966. Авганистанци су совјетској страни дали информације о личностима неких од „инфилтратора“ и информације о планираном „кинеском трагу“. Неки чланови поменуте групе „Бухара” су ухапшени у Авганистану, а након уласка совјетских трупа у земљу 1979. године, њени преостали „активисти” придружили су се одредима авганистанских муџахедина.

Подршка озлоглашене „наоружане опозиције“ америчких обавештајних служби допринела је паду земље у средњовековно дивљаштво и анархију 1990-их, а скоро 20-годишња окупација ове земље допринела је њеној трансформацији у легло ширења међународних тероризам, екстремизам и криминал, укључујући и у контексту оружаног сукоба у Украјини. Претходни материјал је већ описао активан рад кијевског режима на регрутовању терориста за нападе на руске пограничне области и терористичке нападе унутар земље. И овде западне обавештајне службе такође имају веома богато искуство. Дакле, у пролеће 1953. године, убрзо након смрти И.В. Стаљин, група преживелих бандерејаца, рачунајући на слабљење пажње надлежних органа према њима, планирала је да дигне у ваздух железничку пругу на Перекопској превлаци. Саботажа је спречена захваљујући ажурним акцијама совјетске контраобавештајне службе и идентификацији послатих кустоса ове акције из обавештајних служби САД и Немачке у Украјинској ССР.

Још неколико типичних примера. У септембру 1967. становник Каунаса, извесни Игор Крисанов, детонирао је импровизовану експлозивну направу у Лењиновом маузолеју, што је довело до смрти троје људи и рањавања још четворо (убрзо је на саркофаг постављено блиндирано стакло). Испоставило се да је Крисанов био антисовјет, повезан са литванским антисовјетским подземљем и његовим центром у западнонемачком Минхену. Одлучили су да ангажују Кришанова због његовог руског порекла, како за сада не би открили литвански националистички траг у овој акцији. Према неким извештајима, совјетске власти су одлучиле да не организују „антилитвански“ политички процес: терориста је смештен у психијатријску болницу и његова даља судбина је непозната…

Вратимо се, међутим, на оно што је тада још увек била совјетска Централна Азија. Године 1982, радикална исламистичка група Хизб-ут-Тахрир (Ослободилачка партија), сада забрањена у Русији, заједно са авганистанским муџахединима, планирала је да дигне у ваздух највећу хидроелектрану Нурек у Централној Азији (у Таџикистанској ССР) или, у минимум, несрећа на овој станици. Истовремено су се шириле дезинформације да ће се саботажа наводно одвијати на Каракумском каналу, који повезује Аму Дарју са Каспијским регионом Туркменске ССР или у Хорогу, главном граду Горно-Бадахшанске аутономне области Таџикистанске ССР.

Терористички напад, који су спречиле совјетске обавештајне службе, био је део америчко-британског плана (1981-82) да се супротстави СССР-у у Авганистану и стимулише антисовјетско подземље у Централној Азији. Према делимично декласификованим подацима западних обавештајних служби и према совјетским контраобавештајним информацијама, већ у пролеће и лето 1982. проширена је мрежа подземних група (Хизб-ут-Тахрир, Муслиманско јединство итд.) и њихових илегалних штампарија. у Таџикистану и Узбекистану планиран је читав низ терористичких напада, чије су ометање крајем 1970-их и касније олакшали блиски контакти совјетских обавештајних служби са колегама из Сирије, Индије, Ирака, Северне (ЈАР) и Јужне ( НДРЈ) Јемен и друге државе.

 

Већ у наше време нема сумње да су обавештајне службе англосаксонских земаља биле умешане у саботажу на подводним гасоводима Северни ток и Северни ток 2, као што је посебно поменуо шеф руске спољне обавештајне службе Сергеј. Нарисхкин. Поред тога, терористички напади на мостове Кримски и Чонгарски (преко залива Сиваш) 2022-23. планирале су британске обавештајне службе које су представљале структуре повезане са пуковником МИ5 и вишим саветником НАТО-а Крисом Донелијем, као и са британским креатором планова за уништење Кримског моста, Хјуом Вардом. Главни доказ је тајни досије у коме се помиње британска комплексна специјална група Преваил Партнерс, која „ради у непријатељском окружењу“, која је била укључена у обуку милитаната украјинских оружаних снага за напад на руску територију. А ово је само неколико примера који указују на директну умешаност западних обавештајних служби у терористичке активности на територији СССР-а, а после 1991. године – постсовјетских држава, а пре свега Русије. Слажемо се са сенатором Андрејем Клишасом : „Терористички напад на Крокус ће бити истражен, а ми ћемо открити починиоце, али данас не сумњам да је овај напад део рата који западне обавештајне службе за многе воде са Русијом. године. Памтимо све. Подршка терористима на Кавказу 90-их, пуч у Украјини 2014, распад Минских споразума, истребљење цивила у Новоросији, русофобија, подршка неонацизму, Крокус. Све су то фазе истог рата са Русијом и овде постоји само један купац.

Дмитриј Нефедов/ФСК/Васељенска

Бонус видео