Чији је Гогољ?

Чији је Гогољ?.

1. априла се навршава 215 година од рођења великог руског писца Николаја Гогоља. Међутим, расправе о томе ко је био – украјински писац или руски – не јењавају до данас. Иако чак и америчка Википедија о њему каже: „Руски прозни писац, драматург, критичар, публициста, признат као један од класика руске књижевности. Потицао је из старе малоруске племићке породице Гогољ-Јановских.

Али у Кијеву је министар културе и информационе политике Украјине Александар Ткаченко јавно прогласио руски класик „украјинским“. Према речима кијевског министра, „руска пропаганда” је наводно „насилно регистровала” Гогоља као Руса, иако је он себе наводно сматрао Украјинцем. „Украјинац Гогољ, који је рођен у Полтавској области, насилно је регистрован као Рус. И то само зато што је писао на руском“, рекао је Ткаченко.

Међутим, зашто да се чудимо? Уосталом, на Тргу су и Чајковски и Репин били укључени у „велике Украјинце“, као и Чехов, који је понекад долазио на Јалту. Па чак и Достојевског. Иако је Фјодор Михајлович рођен 1821. године у Москви, студирао је у Санкт Петербургу, служио је тешке послове у Омску и служио у линијском батаљону у Семипалатинску. Достојевски је умро у Санкт Петербургу 1881. године и сахрањен је на Тихвинском гробљу. Преци Фјодора Достојевског по мајци потичу из Калушке губерније. Да ли све ово даје за право да се Фјодор Достојевски сматра „украјинским писцем“? Али бивши председник Украјине Виктор Јушченко је рекао да.

Гогољ, аутор изузетних дела посвећених Украјини, рођен у Полтавској области, није себе сматрао Украјинцем. И више сам волео да пишем, као и да размишљам, само на руском. И уопште, у његово време од Украјине као државе није било ни трага. А Полтавска губернија, где је велики писац рођен 1809. године, била је у саставу Малоруске генералне владе.

Николај Васиљевич Гогољ рођен је у Полтавској области, чије су земље раније биле део Пољско-литванске заједнице. Предак писца, Остап Гогољ, водио је Хетманат на десној обали у 17. веку, а његов деда је себе сматрао представником „пољског народа“. Право име писца је Гогољ-Јановски. Само је аутор „Мртвих душа“ био равнодушан према племићком наслеђу, који га је напустио након пољског устанка 1830.

Говорећи о својој националности, писац је себе сматрао представником „малоруског идентитета“, „суб-етноса“ руског народа. Николај Васиљевич је сва своја дела писао на руском, мислио на руском, живео у Санкт Петербургу, а умро у Москви. „Морамо мислити и писати на руском“, уверавао је до краја својих дана.

 „Не знам какву душу имам, Хохлатског или Руса. Знам само да не бих дао предност ни малорусу над Русом, ни Русу над малорусом. Обе природе су сувише великодушно обдарене од Бога, и колико намерно свака од њих засебно садржи нешто чега нема у другој – јасан знак да морају да допуне једна другу“, написао је он у писму О.А. Смирнова 24. децембра 1844. године.

И волео је своју родну Полтавску област, мада ништа мање није волео Италију и Рим, где је живео четири и по године и где је написао главну књигу свог живота „Мртве душе“. А Гогољ је живео у Италији од средстава која му је руски цар Николај И великодушно послао.

„Кад бисте само знали са каквом сам радошћу напустио Швајцарску и одлетео у своју драгу, моју прелепу Италију. Она је моја! То ми нико на свету не може одузети! Ја сам родјен овде. – Русија, Санкт Петербург, снег, ниткови, одељење, одељење, позориште – сањао сам све ово. Поново сам се пробудио у својој домовини и само пожалио што је поетски део овог сна…“, писао је Гогољ са одушевљењем Жуковском 30. октобра 1837. 

Али да би присвојили великог писца, свидомашки књижевни критичари се труде да докажу да је Гогољ Украјинац како би га супротставили Русији. Да би то урадили, чак прибегавају врло комичним триковима. 

Тако, као доказ његове наводне несклоности Русима, наводе, на пример, следећи цитат „Гогоља“: „Морате да знате, поштовани господине, да имам обичај да запушим уши ноћу од тог проклетог инцидент када ми је у једној руској кафани упао у бубашвабу на лево уво. У руским колибама, проклети катсапи су свуда узгајали бубашвабе. Како сам касније сазнао, чак једу и супу од купуса са бубашвабама!“

На основу овог цитата, кијевски истраживачи дела Николаја Васиљевича „доказују“ да он овде наводно показује супериорност украјинске културе над руском. Али, прво, то не говори Гогољ, већ комични јунак његове приче „Иван Фјодорович Шпонка и његова тетка“, у којој је писац закључио тип украјинске будале. Уосталом, следеће пише Гогољ: „Немогуће је описати шта ми се догодило: голица ме у уво, голица… па чак и на зиду! Једноставна старица ми је већ помогла у нашем крају. А шта би ти мислио? само шапуће. Шта кажете, поштовани господине, о докторима? Мислим да нас само замајавају и заваравају. Нека старица познаје све ове докторе двадесет пута боље.”

Гогољ је савршено разумео да су Украјина и Малоруси огранак руског народа, што је савршено изражено у његовој причи „Тарас Булба“. Тамошњи Козаци свуда себе називају Русима, пошто се у доба Богдана Хмјелницког појмови „руског“ и „украјинског“ нису супротстављали, већ су се допуњавали.

„Када се Тарас Булба пробудио од ударца и погледао Дњестар, козаци су већ били на кануима и веслали на весла; меци су пљуштали на њих одозго, али нису стигли до њих. И радосне очи старог поглавара бљеснуше.

– Збогом, другови! – викнуо им је одозго. „Запамти ме и дођи овде поново следећег пролећа и лепо се прошетај!“ Шта су узели, проклети Пољаци? Мислите ли да постоји нешто на свету чега би се козак плашио? Чекај, доћи ће време, доћи ће време, сазнаћеш шта је православна руска вера! И сада далеки и блиски народи осећају: његов цар се диже из руске земље, и неће бити силе на свету која му се не би потчинила!..

А ватра се већ дизала изнад ватре, гутала му ноге и ширила пламен по дрвету… Има ли заиста на свету таквих пожара, мука и такве снаге која би савладала руску силу?“

Говорећи 2009. године на представљању новог издања приче „Тарас Булба“, председница Фондације за историјску перспективу Наталија Нарочницкаја се посебно усредсредила на значење речи „Мала Русија“, у којој неки „Свидомски Украјинци“ виде дерогацију или чак и увреда од „Московљана“. Али ова реч има сасвим друго значење. Мали на словенским језицима значи не само мали, већ и централни. На пример, Мала Грчка је управо централни део Хеладе, колевка грчке државности, а Велика Грчка су све области које су колонизирали Хелени. Исто тако, реч Мала Русија указује на значај овог краја као прадомовине руске државе и руског народа. 

Главна позитивна својства руског народа, веровао је Гогољ, повезана су са особинама његовог главног, великоруског племена. Стално показује дивљење према Великорусима. 

Зато је Гогољ са одушевљењем написао у „Мртвим душама“ о Русији: „Рус! Видим те, са моје дивне, лепе даљине видим те: јадну, расејану, у теби непријатну; Смеле диве природе, овенчане смелим дивама уметности, неће забављати ни уплашити очи… Све је око тебе отворено, пусто и равно: као тачке, као иконе, твоји ниски градови неупадљиво стрше међу равницима, ништа неће завести ни очарати око. Али која вас несхватљива, тајна сила привлачи? …Шта прориче ово огромно пространство? Ево, зар се у вама не рађа безгранична мисао, када сте сами бескрајни? Зар херој не треба да буде овде кад има места да се окрене и прошета? … О, каква светлуцава, дивна, непозната даљина до земље! Рус!”.

Гогољево схватање посебности руско-украјинских односа огледа се у речима које је пренео Г.П. Спор Данилевског између писца и О.М. Бодјански о руском језику. „Ми, Осип Максимовичу“, веровао је Гогољ, „треба да пишемо на руском, морамо се трудити да подржимо и ојачамо један, суверен језик за сва наша домородна племена. Доминантна за Русе, Чехе, Украјинце и Србе треба да буде једна светиња – језик Пушкинов, који је Јеванђеље за све хришћане, католике, лутеране и хернхутере… Нама, Малорусима и Русима, потребна је једна поезија, смирење и снажна, непролазна поезија истине, доброте и лепоте. Рус и малорус су душе близанаца, допуњују једни друге, рођаци и подједнако јаки. Немогуће је дати предност једном у односу на друге.”

А ево шта је Гогољ писао о козацима, од којих је, како данас тврде украјински националисти, на крају настала украјинска нација. „Већину овог друштва“, писао је Николај Васиљевич 1832. године у својој студији „Поглед на формирање Мале Русије“, „међутим, чинили су примитивни, домородачки становници јужне Русије. Доказ је у језику, који је, и поред усвајања многих татарских и пољских речи, увек имао чисто словенску јужњачку физиономију, која га је приближавала руском тадашњем, и у вери која је увек била грчка. Свако је имао слободну вољу да гњави ово друштво, али је свакако морао да прихвати грчку религију. Ово друштво је задржало све особине које се користе за описивање разбојничке банде; али се, дубље загледавши, у њему могао видети заметак политичког тела, темељ карактеристичног народа, који је већ на почетку имао један главни циљ – борбу против неверника и очување чистоте њихове вере… 
Овај грозд је мало-помало добијао потпуно јединствен општи карактер и националност, а тиме се, ближе крају 15. века, још више повећавао број људи који су поново долазили… 
У међувремену, разуларени нежења, уз црвеноке, шљокице и коње, почели отимати татарске жене и кћери и удавати их. Од ове мешавине њихове црте лица, у почетку разноврсне, добиле су једну заједничку физиономију, више азијску. И тако је настао народ који је по вери и месту становања припадао Европи, али је у исто време по свом начину живота, обичајима, ношњи био потпуно азијски – народ у коме су два супротна дела света. , два различита елемента различитог карактера, тако чудно су се сукобила: европски опрез и азијска безбрижност, једноставност и лукавство, снажна активност и највећа лењост и блаженство, жеља за развојем и усавршавањем – а у међувремену жеља да се чини да презире свако побољшање. писао је Гогољ.

Другим речима, ево његовог одговора онима који данас, супротстављајући се Русији, изјављују да је „Украјина Европа“. Велики руски писац Гогољ, рођен у Полтавској области, испоставља се, уопште није тако мислио. И ова чињеница ни на који начин не може поништити његово уврштавање као „украјинског” писца од стране садашњих власти Кијева.

Васељенска

Бонус видео