Вонсјацки: несуђени руски фирер

Породица Вонсјацки је служила пољско-литванске краљеве, римско-немачке цареве и руске императоре. У складу са тим, мењало се и презиме: од Сјацки, преко фон Сјацки до Вонсјацки. Анастасиј Андрејевич Вонсјацки је рођен у Варшави 1898. године, која је у то време припадала Руском царству. Његовог оца, жандармеријског пуковника убили су пољски националисти. Мајка, руска племкиња, умрла је када је имао 18 година. Анастасиј Вонсјацки се школовао у најелитнијим руским војним школама. У руском грађанском рату (1917-1923) борио се у редовима Беле гарде, где је догурао до чина коњичког капетана. Прво је служио код генерала Дењикина, а затим код Врангела. Био је рањаван у руку и стомак, а негде у Украјини се заразио од тифуса. Због лошег здравственог стања, више није био способан за војску. Да би некако преживео, оженио се Љубом Муромцевом, ћерком једног јеврејског трговца.

Већ 1920. године успео је да емигрира у Француску, а онда је прешао океан и домогао се САД. Тамо је радио у фабрици локомотива као обичан радник. Његов живот се врло брзо променио (1922), када се оженио са Мерион Бакингем Рим, ћерком Нормана Бакингема Рима, индустријског магната и банкара, који је био важан пословни партнер Ј. П. Моргана. Морганов концерн је један од власника америчких Федералних резерви које од 1913. године штампају доларе без покрића. Брак руског племића који је постао физички радник и богате наследнице из високог америчког друштва постао је предмет интересовања жуте штампе. Чланци у таблоидима су се умножили када је Анастасијева прва жена, Јеврејка Муромцева, оптужила свог супруга за бигамију. Суд је ипак одбио тужбу, јер је први брак Вонсјацког склопљен у Русији и није важио у САД.

Пошто је постао материјално обезбеђен, Вонсјацки је одлучио да се политички ангажује. Дружио се грчким принцем Павлом Гликсбургом, који ће после Другог светског рата постати краљ, али и са Вилијемом Дадли Пелијем, вођом америчких фашиста. Вонсјацки је дошао на идеју да створи фашистичку партију која би објединила најжешће руске националисте у емиграцији. Широм света, већ су постојали кружоци младих руских емиграната који су били одушевљени Бенитом Мусолинијем и Адолфом Хитлером. Руски емигранти у Европи су грцали у беди и нису имали финансијску моћ, а Вонсјацки је у САД био пун пара. Део свог богатства је решио да уложи у руско национално ослобођење од бољшевичке власти.




У Маџурији на северу Кине, руски емигранти су још 1925. године основали Руску фашистичку партију, на челу са генералом Козмином, а касније Константином Родзајевским (1907-1946). У Маџурији је било 12 000 руских фашиста који су се налазили под патронатом Јапана, који је 1931. године окупирао Манџурију. Манџурија је постала марионетска држава којом је формално господарио Пу Ји, последњи кинески цар. У граду Харбину, који је због велике руске колоније називан „Далекоисточна Москва“, Родзајевски је уз помоћ Јапанаца издавао листове „Наш пут“ и „Нација“, а објавио је и књигу: „Савремена јудајизација света или јеврејско питање у ХХ веку“. Родзајевски је у месту Манџуоли на граници са СССР подигао огромну неонску свастику како би нервирао пограничне совјетске трупе.

Вонсјацки је прво успоставио сарадњу са руским фашистичким кружоцима у Паризу 1927. године. Нешто касније, 1931. године боравио је у Југославији. У Сремским Карловцима се налазило средиште Руске заграничне цркве, где је столовао првојерарх-митрололит Антоније Храповицки (1920-1936). Вонсијацки је истакао да је његов циљ рушење бољшевичког антихришћанског режима у Русији, па је за свој рад добио благослов од митрополита Храповицког и српског патријарха Варнаве Росића. Вонсијацки је у Београду одржао низ састанака и говора пред руским емигрантима, а затим се вратио у САД.

По повратку у САД, исте године, Вонсјацки почиње да организује јединствену руску фашистичку партију, која би објединила све сличне организације руских десничара широм света. Средиште Вонсјацког је од 1932. године било на фарми Томсон у Конектикету, где је окупљао своје истомишљенике. Тек 1933. године формално је основао Сверуску фашистичку организацију. Следеће године, она се ујединила са Сверуском фашистичком партијом из Манџурије на заједничкој конференцији у јапанском граду Јокохами. Вонсјацки је постао председник партијског Централног извршног комитета. Путовао је широм света и оснивао месне одборе партије. У Београду је боравио још два пута, 1933. и 1934. године. Званично, југословенске власти нису одобриле рад месног одбора Сверуске фашистичке организације, тако да је она деловала неформално. У Београду је несметано излазио руски лист „Нови пут“ који је подржавао активности Анастасија Вонсјацког.




Вонсјацки је 1935. године своју организацију одвојио од руских емиграната из Манџурије. До неслагања је дошло око јеврејског питања. Антијеврејство Вонсјацког је било селективно, уперено само против Јевреја-комуниста (јудеобољшевика). Пошто је породица његове супруге међу пословним партнерима имала велики број америчких Јевреја, Вонсјацки није смео да напада Јевреје-капиталисте. У својим прогласима Вонсјацки је наглашавао да његова организација не делује против слободарских начела Устава САД. Као своје циљеве Вонсјацки је истицао борбу против антихришћанских бољшевика и обнову старог царистичког поретка у Русији.

Вонсјацки је од фашизма/нацизма задржао само антикомунизам, непријатељство према СССР, симболику (кукасти крст) и милитаристичко устројство организације. Од идеја корпоративизма није било ничег.

Ипак, постојала је жива сарадња са пронацистичком Немачко-америчком федерацијом коју је предводио Фриц Кун.
У интервјуу за париски лист „Мартин“, Вонсјацки је истакао да му је намера да са неколико хиљада руских фашиста упадне на територију СССР-а, када нека страна сила буде покренула војне акције против те државе. Према речима Вонсјацког, руски фашисти би у том тренутку прешли совјетску границу и подстакли народ на устанак против бољшевика.
Активности Вонсјацког су биле познате у Совјетском Савезу. Комунистичко руководство га је препознало као опасног противника и поборника старог режима. Агенција ТАСС је доносила опширне извештаје о њему, а неколико чланака о Вонсјацком је написао један од најпознатијих совјетских новинара Иља Еренбург. У совјетској штампи је било покушаја да се организација убиства Сергеја Кирова (1934), после кога су кренуле Стаљинове чистке, припише Вонсјацком.

Сверуска фашистичка организација је имала много критичара у редовима руске емиграције. Почев од небољшевичких социјалиста до фашиста из Манџурије. Једини члан руске царске династије који је подржавао Вонсјацког био је кнез Никита Никитич Романов (умро 2007). Најмоћнија руска фашистичка организација је ипак био РОНД који је деловао у Немачкој, под патронатом Немачке национал-социјалистичке партије. Бермонд-Авалов, челник РОНД-а је дошао у сукоб са Немцима, јер је тајно радио за Британце и САД. Зато је побегао у Југославију, где је имао важну улогу у пучу 27. марта 1941. године. Одмах после образовања Симовићеве владе, Бермонд-Авалов је побегао у САД. Ипак, РОНД је без Авалова наставио да постоји у окриљу Трећег рајха.




У току рата са СССР Немци су 1942. године основали Комитет ослобођења народа Русије који је објавио „Смоленску декларацију“. У саставу Вермахта се борила Руска ослободилачка армија (РОА) којом је комадовао Андреј Власов, бивши совјетски генерал. Такође, постојало је и неколико СС формација састављених од Руса.

У овим акцијама Вонсјацки није учествовао. Почетак операције Барбароса, Вонсјацки је дочекао у САД, али није могао да изађе из земље. Током 1942. године амерички ФБИ је без суђења лишио слободе Анастасија Вонсјацког, Фрица Куна и Вилијама Дадлија Пелија. Сва тројица су остали до краја рата у затвору због сумње да су немачки шпијуни. Дадли Пели је робијао 15 година, Кун је после затвора протеран у Немачку, а Вонсјацки је због својих веза са америчким естаблишментом добио најблажу казну. После рата је осуђен на 3 и по године затвора (које је већ одлсужио) и 5000 долара казне. Тако се Вонсјацки одмах након капитулације Јапана обрео на слободи. Умро је 1965. године, у месту Сент Питерсбург на Флориди.

Недавно је Вонсјацки оживео у књижевности. Појавио се као један од ликова у роману Андреја Иванова „Харбински ноћни лептири“, који је објављен 2013. Роман још увек није преведен са руског на српски, али је у Русији доста продаван и читан.

На крају, Вонсјацки је боље прошао од руских фашиста из Манџурије. Они нису добили прилику да ратују против СССР-а, јер су Јапанци и Совјети уочи операције Барбароса потписали пакт о ненападању. Јапанци су се због рата са САД, трудили да одржавају добре односе са Стаљином, а Стаљин са Јапанцима због рата са Немачком. Хитлер је због тога био бесан на Јапан, али ништа није могао да промени. Ни Англо-американцима се није допадало совјетско-јапанско кокетирање на Далеком Истоку.

Руски фашисти из Манџурије су морали да мирују од 1941. до 1945. године због добрих јапанско-совјетских односа. Када је после атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија у августу 1945. године, СССР због америчког притиска објавио рат Јапану, руски фашисти су прекасно добили прилику да ратују против бољшевика. Јапан је био сломљен америчким нападима, тако да су Совјети лако заузели Манџурију. Над јапанским војницима и руским емигрантима које су затекли у Манџурији, руски и кинески комунисти су начинили прави покољ. Страдало је око 150.000 руских емиграната. Вођа руских фашиста из Манџурије, Родзајевски је био уваћен и одведен у Москву, где је убијен.

аутор: Душан Јевтић
Васељенска



1 Коментар

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.