Владимир Димитријевић: Ој, синови, моји соколови – завет и завештање нашег оца Андреја

Aрхимандрит Андреј (Јовичић). Извор: Снимак екрана/ТВ Храм

Душу су му зарили и Дечани, и Девич, и Грачаница, и Љевишка, и Зочиште, и Гориоч, и Соколица, и Пећаршија, и Мајка Божја Красница… А он је озарио нас

Значење наших манастира

Српски манастири нису живели само некад: они живе и данас. У њима се подвизавају људи који су се одрекли овог света да би кренули за Христом, угледајући се на Светога Саву и Симеона и остале свете претке своје. Кад дођете у неки од богомолничких српских манастира, који настављају завете Светог владике Николаја, тамо ћете се срести са храмом Божјим у коме се служи Света Литургија, а из Литургије извире све: и лична молитва, и свакодневни подвиг, и сва послушања, од рада на њиви до припремања душекорисних књига. Монах је, на старосрпском, ИНОК; ИНОК је ИНИ, други и другачији у односу на овај свет. Други и другачији зато што је озбиљно схватио заповести о љубави према Богу и ближњем – да воли свога Творца и Спаситеља свим срцем својим, свом душом својом и свом снагом својом и да воли ближњег као самог себе – не као што воли себе, него зато што је ближњи наше истинско ја. Зато нас манастири дочекују својим гостољубљем и молитвеном пажњом: ту нас помињу на Светој Литургији, ту се за нас моле и ту нас поучавају, ту нас подижу из праха земног и уздижу ка Царству Небеском.

Српски манастири су столећима били извори и увори наше вере, наде и љубави; они су то и данас и биће то док буде православних Срба. У сваком од ових манастира треба да бди по пламичак оног огња који се запалио на дан Силаска Духа Светог на апостоле, и који у нама обасјава сваку таму с којом се сретнемо док носимо свој животни крст. Ту има чудотворних икона и светих моштију, лековитих извора и још лековитијих духовних поука.




Гостољубље у Господу

У манастиру човек може да и набави нешто од плодова монашког рукодеља: почев од побожних књига, икона и бројаница, преко лековитих чајева и мелема, до вина, ракије и меда. Јер, основно правило монашког живота је МОЛИ СЕ И РАДИ. Што је рађено са молитвом, благословено је, и подсећа нас да се благословом Божјим освештано претвара у добро и корисно и души и телу.

У српским манастирима су живели, и живе, духовни синови и кћери Светог Николаја Жичког: једна од главних њихових особина јесте гостољубље, по узору на Господа, чије име значи „Гост-подар“, Онај Који сабира госте за Својом есхатолошком трпезом и дарује их даром вечности. О свему томе мислим поводом упокојења слуге Божјег, архимандрита Андреја (Јовичића), старешине манастира Сланци код Београда.

Богомолнички покрет ка Христу

Отац Андреј бејаше један од оних монаха наших који су кренули путем Христовим у богомолничком покрету Светог владике Николаја. Тај покрет, настао после Првог светског рата и вођен Духом Светим, давао је мушко и женско монаштво које је, за време комунизма, одржало Светосавску Цркву и спасло наше манастире од гашења и претварања у музеје. Рођен у Гојној Гори, у оној Србији која је била пијемонтско средиште нашег ослобођења и уједињења, он је био један од седамнаесторо подвижника и подвижница из овог села који су отишли за Христом и младости својој. Седамнаест монаха и монахиња само из једног српског села! Али, није то ни чудо: Бог је, преко Владике Николаја и његових духовника и мисионара, какав је био отац Евстатије из Преображења, читаве крајеве приводио Себи и подизао их да бране светињу и живот по светињи. (Тако је жупско село Риђевштица својевремено дало преко шездесет свештених и монашких лица; понегде су читаве породице ишле одлазиле у монаштво – отац, мајка, деца.)




Косовац опредељењем и животом

Отац Андреј је, својим животом и молитвом, потврдио да су српски калуђери увек били кадри стићи и утећи, и на страшном месту постојати. Живећи и подвизавајући се на Косову и Метохији, као дечански духовни витез, он је у својој души развио делатну љубав према Светој Земљи, која на себи носи не само Србију и српски народ, него и читав православни свет. Јер је на њој проливена крв за Христа, Јагње Божје, и, као што сваки православни хришћанин осећа, Косово и Света Гора су двоједна стварност – они нам не могу бити отети осим ако није апокалиптични крај света, ако се не ближи час Суда Господњег, када ће звери из бездана бити дато да војује против хришћана и да их победи, при чему та победа неће трајати дуго. Јер, по речи Христовој, ради изабраних ће се скратити дани они.

Сланачки добри старац

Реч калуђер је од грчког „кало герос“, добри старац. Такав је био и покојни архимандрит, извор хришћанске доброте у вртложно доба. Дошавши, са Светог Косова, у манастир Сланце код Београда, отац Андреј се дао у велику мисију, чији се плодови виде и тек ће се видети и осетити. О њима је писао православни писац и публициста, Ранко Гојковић:

Од 1992. године игуман Андреј (Јовичић) брине о братству и манастиру који је по својој социјалној функцији постао јединствен у окриљу СПЦ. Годинама већ, сваке недеље после Свете Литургије у манастиру светог архиђакона Стефана у Сланцима служи се оброк за неколико стотина људи, најчешће уз пригодна предавања православно-патриотских делатника. Имао сам изузетну част и задовољство да више пута говорим на тим предавањима. Узимајући благослов, отац Андреј, знајући за моје „руске теме“, често би приупитао „хоће ли нам Руси помоћи по питању Косова“. Могу рећи са сигурношћу да се распето Косово и Метохија налазило у самом центру срца и душе игумана Андреја.




Социјална димензија манастира огледа се у томе да се ту и физички и духовно окрепи велики број сиромашних људи који не могу себи приуштити такав ручак. Међутим, поред те изузетне милосрдне улоге, у манастиру архиђакона Стефана у Сланцима можете срести и мноштво угледних србских интелектуалаца из православно-патриотског миљеа, као и велики број обичних верујућих људи, истинских србских домаћина. Заиста је то трпеза љубави која храни гладне и јелом и пићем и духовном храном.

Поред тих недељних трпеза љубави, манастир је чувен по својој хуманитарној активности и многобројним хуманитарним акцијама. Имао сам задовољство да у више наврата сарађујем са братијом из „Мисионарског братства свети Стефан“, којим је духовно руководио отац Андреј. Лично сам се могао уверити у њихову пожртвованост у сваком благочестивом делу кога су се прихватили и у истинску љубав према свом духовнику. Као метох Хиландара, цркву манастира светог Стефана краси предивна копија чудотворне иконе Мајке Божије „Тројеручица“ коју је братство добило на поклон од свете србске Царске Лавре Хиландар.

Веома важан сегмент мисионарске делатности манастира под игуманском палицом оца Андреја, представљала је и издавачка делатност. Сваке недеље одшампа се и бесплатно подели у неколико стотина примерака „Мали мисионар“, са веома поучним текстовима, међу којима је обавезно и текст на тему Јеванђеља које се чита те недеље. Поред тога, манастир је издао мноштво мањих душекорисних књига, али и један број истинских издавачких подухвата. Навешћу само неколико: Небеска Србија, Живот Срба на Косову, Писма србских конзула и мени посебно драгу књигу Тихи глас епископа Хризостома, коју сам добио на поклон од оца Андреја.




Једноставност, сазирање, слобода

Какав је, дакле, био отац Андреј? Онакав какви су били српски калуђери у старини, онакав каквим их је описао Феликс Каниц у 19. веку – „предани раду и молитви, час за ралом, час са Библијом у руци, верни првобитним правилима калуђерског реда Светог Василија”. Они су, каже, Каниц, „ЈЕДНОСТАВНИ, КОНТЕМПЛАТИВНИ И СЛОБОДОЉУБИВИ”. Једноставан, склон сазирању дела Божјег и иконе Господње у човеку, слободољубив – такав је био отац Андреј.

Ту његову једноставност, јасност, скромност – волели су сви. Зато су и најугледнији српски интелектуалци прилазили руци оца Андреја са осећањем да је пред њима човек чија је рука вредна целивања не само формално (свештено лице), него и суштински (мудри, благодатни сведок Господњи): скроман, тих, непретенциозан човек, који се не прави важан, иако је, молитвом и оданошћу Богу и роду, заиста важан.

Сви под стег

Контемплативан – замишљен, склон сазирању оног јединог на потребу: увек благо неужурбан, али са свешћу о свему насушном, од мисионарења међу младима до борбе за Косово и Метохију. И када би, на неком предавању у Сланцима, задремао од превеликих напора којима се излагао, срце му је, библијски речено, било будно. У његовој души, царском светлошћу обасјаном у све немоћнијем старачком телу, родила се идеја да се окупе сви који не признају издају Косовског завета, и да се саберу под стег крста часног и слободе златне, да и ми, последњи, радници једанаестог часа, учествујемо у сведочењу да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“.




Слободољубив, као и сваки прави Србин. Од оних Срба што су се јавили кроз Обилића, и све наше витезове који живе „доклен сунце грије“. А такви нису били само ратници, него и калуђери, који су, кад треба, дизали високо барјак устанички, попут Светих Пајсија и Авакума, што су 1814, на Стамбол капији београдској, посведочили, на коцу, да „нема лепше вере од хришћанске – Срб је Христов, радује се смрти“.

Када свештено лице „улази у политику“
Отац Андреј се никад није бавио плитким политикантством, али је „ушао у политику“ као борац за оно што је вечно, сасвим у складу са речју Светог Јустина Ћелијског:

„Политичке партије, ћутке или отворено, у начелу препоручују или санкционишу примену силе или насиља, нарочито када су на власти. Светосавски свештеник баш са начелног еванђелског разлога не треба да припада ниједној политичкој партији. Јер ако свештеник хоће да буде светосавски свештеник, и ако првосвештеник хоће да буде светосавски првосвештеник, мора владати над народом љубављу, служећи му и жртвујући се за њега./…/Деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог Матије Ненадовића, или једног новог проте Атанасија Буковичког, или једног новог Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувима“.

Чак и ако човек остане сам са заставом вере у руци, неће бити сам; са њим је Свети Сава.

Ој, синови, моји соколови
Горео је за Косовом и Метохијом наш покојник.

Горео је и својим пламеном обасјао све нас, јер нам је рекао – ништа није изгубљено док све није изгубљено; и један на бојном пољу је ратник.

Горео је, јер није дао да нас бије олуја постмодерног нихилизма, и да нама остане клетва „од нашега кнеза честитога“.




Душу су му зарили и Дечани, и Девич, и Грачаница, и Љевишка, и Зочиште, и Гориоч, и Соколица, и Пећаршија, и Мајка Божја Красница…

А он је озарио нас.

Био је и мудри духовник и јунак попут старца Вујадина, спреман да охрабри своје соколове да не дају да их рђа једе, него да стоје усправно и да лете високо, да не падну тамо одакле подизања нема.

Драги наш оче Андреју, Бог да Ти душу прости, а нас да подржи на путу светосавском и светолазаревском, који је, како рече Алекса Шантић, пут Богочовека.



Покрет за одбрану КиМ

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.