На-чело вечности

1

„Ех, људи, људи! Какви сте то људи? Да нисте људи, можда бисте били паметнији“ цитираше Гурђијев свог мудрог Насрадин Хоџу, описујући још један у бесконачном низу људских апсурда.

У последњим главама овог сјајног филозофског дела „Белзебубови разговори са унуком“ у ком на себи својствен начин као и већину питања, разјашњава , и истовремено кроз сверприсутне необичне разговоре са још необичнијим саговорницима, оставља одређена питања отворена, са прећутним и очигледним одговором!

Зашто православци, сви сем Грка, који су пак у изобиљу поред богатог мора, једу рибу и живе морске створове у току поста?

Мени је лично ово питање увек интересовало, чак поједини свештеници, а поготово они који су практиковали овакав начин поста, нису имали адекватан одговор. Неки су сматрали да је риба хладнокрва животиња па тако не осећа бол.

Чему би у реалном свету пандам оваквом убиству живог створа било то да је на човека са хиљаду метара пала плоча од три тоне и он дефинитивно није осетио бол при тренутној смрти.
Неки су се вадили на библију,тобоже то је тако записано и Бог је рекао том и том да то напише и то је сада неоспорно, нему ту шта да се запиткује, мудрује, нећеш ваљда Божије речи да оспораваш…




Но, суштина ове приче није у томе да ли је риба посна и да ли јој је крв топла или хладна, она крвари у сваком случају, на жалост не зна да прича, бар не језиком који разумемо, па да нам каже да ли је боли засецање ножем и раскоштавање како би се лакше спремила.

Суштина је гомила баналних људских апсурда, оних ниских, наизглед неважних, свакодневних!

А управо то што су свакодневни и наизглед неважни и банални увећава њихову важност јер живот чине ситнице, а ових је све више и више…
Да људска глупост нема граница то је јасно, шира је и од свемира и бржа од мисли.
Ипак, колико пута сте покушали свесно да сагледате све те апсурде који вас у току дана остави без текста и то у позитивном смислу, што је вероватно најгоре од свега.
Прочитате наслов са речи „генијално“, уђете у чланак и ускликнете над „генијалности“ једне непромишљење будале.

Тако сам пре неколико месеци тумарајући по почетној страници свог фејсбук профила наишла на једно „генијално“ са додацима „ВАУ“, „Нећете веровати шта је овај тип урадио“ и масом одушевљених читалаца.

Подлегох ниским људским поривима те чвакнух на линк да видим какво је чудо направио „генијалац“.

„Генијалац“ је истопио алуминијум (у загради пише да може и неки други метал лако топљиви, по жељи), пронашао један предивни замак невиних али вредних бића која примећујемо углавном када нам непозвани дођу на неки слаткиш у шпајзу, направио рупу на средини мрављег замка и сасуо врели алуминијум у њега.

У целој тој својој „генијалној“ замисли успео је да уништи неколико стотина хиљада мрава, малих, вредних бића која живе и раде у савршеном складу са Божијим законима.
Која се не труде да имитирају Бога, не врше међусобно истребљивање, напротив живе у утопистичком друштву незамисивим „генијалцима“ који су остали очарани остацима гробнице.
Да апсурд буде већи „генијалац“, односно убица мрава, створења, која нису ништа мање вредна од тобоже разумног „генијалца“ над чијим неделом су остали очарани и остали „генијалци“. Чудећи се само како њима није пало тако нешто на памет…




Заиста, како ли им није пало на памет да могу приграбити чак и мравље заслуге тако што ће тунеле које су они својим маленим ножицама неуморно данима, можда и месецима градили, за само један тренутак уништити, стварајући „уметничко дело“, потпуно несвесни количине глупости коју у том тренутку испољавају и истовремено очарани својом“ генијалношћу“…
Не бих да изигравам Гурђијева и отменом надменошћу са ванземаљске дистанце примећујем како смо једина бића у свемиру склона самоистребљењу, неограниченом хедонизму, полним односима истополних јединки, чедоморству, чак и канибализму, самолагању ради намиривања најнижих потреба које се могу намирити на разноразне друге и лакше начине, искоришћавању нечијег труда и затим присвајање његових заслуга.

И то врло често чак не само људских, већ као што је овде случај заслуга малих вредних мрава ,створења која своје послање врше баш онако како им је дато за разлику од тобоже оних који себе сматрају разумним и који свој „ум користе“ да би се дивили оваквом једном апсурду – уништењу, стварању ради уништења једне за нас бесмислене ствари – али за те ситне Божије раднике разлог постојања.

Ускоро ћемо ући у Нову годину, многи ће је прославити, ни не знајући шта славе, нити чему се радују – можда времену јер га је остало мање до краја овоземаљског века, неки јер су успешно прегазили остатке људских мрава који су настојали да сачувају свој мравињак, тешко изграђен, можда неизгледан али ипак довољно вредан очувања.
Већина сем што не зна разлог славља, није свесна ни разлога постојања, ни данашњице ни сутрашњице, суштине живота, заробљени у некој нади из будућности која се обично никада не спуни.
Јер мрави који су у овом нашем мравињаку некада обитавали разишли су се, своја послања су запоставили, пригрлили лењост и препустили своју судбину у туђе руке, у које, да апсурд буде већи, немају ни трунке поверења.

У овом деструктивном свету, где се велики играју освајања и као у „Ризику“ људе померају попут фигурица, ми који смо својевремено било мрави, а данас неки мутирани цврчци и понеки заостали мрав, играмо такође своју вероватно последњу игру. Нисмо на потезу, али као да смо некада и били, увек је мраве на двобој изводио неко други ко је желео да заштити своје играче.
На жалост у овој последњој игри, које су многи несвесни, не улазимо са наоружаним генералима а заборављајући своја послања, умишљајући да је вечност на земљи а материјално једино вредно, можда ни са Генералом над свим војскама.




А има ли смисла направити иједан корак без тог Генерала, знајући да је он тај који одлучује о исходу сваке битке?
Опет има ли смисла и остати заробљен у оном што је некада био мравињак и чекати неки врели алуминијум који ће од нас начити апстрактно дело, заиста за вечност, за историју – ону у којој више нећемо моћи да учествујемо, да је мењамо, да је стварамо…

Оно у шта верујемо, то и јесмо, и за то се вреди борити. Тешко онима који уздају у људе…Али оне људе који само овоземаљску силу познају и своје законе намећу, заборављајући и ко су и шта су, и ко им је дао овај живот.

Ми, садашње генерације, немамо чак ни ту привилегију да будемо добри и храбри у искушењима попут наших не тако давних предака.
Ми, да бисмо само сачували за почетак оно што нам је преостало од наше земље, морамо да будемо много бољи од њих. Од оних над чијим судбинама истовремено плачемо и којима се дивимо, оних које бисмо најрадије опет ископали да нам још једном ослободе домовину.

Баш тих чије речи цитирамо, и осећамо како подрхтавамо док замишљамо како и младо и старо збијено у једно тело као снажан сноп одолева већим и силнијим војскама, баш зато јер се збио због оног јединог у шта верује – у Бога и Србију!

Неподељени идеологијама, онако како болесник има једну жељу да је здрав, а заробљеник да је слободан, они су ту жељу остварили и нама је поклонили.
А шта ћемо ми данас? У привидној слободи? Да копамо гробове ратника или да се збијемо око те једне једине идеје и жеље о слободној и јакој Србији?




Они који су нас поробили, који нам не дају на глас да мислимо, који одлучују да Ви немате будућност и да нисте довољно добри да бисте живели живот достојан човека, они најобичнији партијаши који просипају демагогију о идеологији коју ће сутра заменити оном која је профитабилнија, а опет сушта супротност од оне у коју су се заклињали – су наши непријатељи.
Они су ти који деле, браћу, најбоље пријатеље, обичан народ над њима мамон царује, и они мисле да ће улаз у Царство небеско платити папиром.

Они својим празним причама и обећањима о бољем животу за две године, које су увек још две, и још две, док иза себе не почну да се нижу нуле, уништавају праву веру и одузимају могућност обичном Србину да схвати да он по рођењу није ни демократа, ни напредњак, ни радикал, ни социјалиста, ни комунисти, већ да је некада био Човек, Србин, а сада најефтинија партијска роба.
Да ли заиста вреди живети таквим животом. Чекати неког новог „генијалца“ са врелим алуминијумом који ће од нас начити „ремек“ дело за музеј, или за почетак да у долазећој години потражимо у себи оне које бисмо да ископамо, и заједно, без страначких идеологија, лажних обећања ми будемо ти који ће канту са врелим алуминијумом држати у рукама.

О кратком веку који је ипак више од ситог дана и суштинских питања о животу пре смрти Иљин је записао следеће, а колико њих се уопште „заноси“ суштином који је дужа од „преживети сутрашњицу“:
„Смрт пред нас поставља питање о оном најважнијем, о основама нашег земаљског постојања, о личном животу у његовој целини… она нас ставља пред основно питање: Због чега живиш? У шта верујеш? Чему служиш? Да ли је твој избор прави, или досад чак ниси стигао да направиш било какав избор? Вреди ли да живиш онако како живиш и да верујеш у оно у шта верујеш? Ако вреди, онда за то вреди борити се и умрети! Јер оно због чега не вреди умрети, није достојно ни живота ни вере!“

Наставиће се….некад

Весна Веизовић / Васељенска ТВ

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



1 Коментар

  1. Помаже Бог комшинице, шта си се тако замислила? Ти баш намерила да решиш све проблеме овог света ко да си се претплатила на промоцију, па имаш две недеље и гигабајта на претек. Ево ја треба да идем код Мике да му помогнем да утовари неко сено, али треба прво да нађе приколицу са арњевима, жена у мене отишла да обиђе пијацу а деца у школи па и ја ево, да окрпим овај плот, све ми џокањуше изађоше на пут.

    Ал може кафица. Или боље чај. Претерујем с кафом у задње време.

    Да нисмо људи можда би били паметнији? Лепо каже тај твој… Гунђајев, или како већ. И ја се питам, како је могуће да радимо у своју штету, и онда кад видимо да пропадамо. Уби нас лоша навика, а тако тешко стећи лепе навике. И ја сам се питао, како то. Али, лакнуло ми је мало када сам видео пре неку годину, када сам ишао у Шеверединген код Üтрехта да радим три месеца на црно, да су сви људи такви, не само ми Срби, за које сам искрено једно време мислио да смо најгори. Е нисмо. То ми је било прво олакшање – а када ми је обим проблема постао јасан, будући да је цео свет саткан од истих људи, обузе ме језа. Нас нит има који народ спасти, нит се имамо на кога угледати! До Бога милога.

    добро, добро, знам ја да је теби и то познато, и као и то да нам то сад не решава горућа питања у србијици нашој – али ипак, мислим да је битно имати увек пред очима да наш проблем није усамљен и да смо сви, сви у истом сосу. и то у време поста када неки православци једу рибу а други не.

    па, ја бих то решио тако што не бих јео ни рибу за време поста. еј, погледај онај филм, „https://www.seaspiracy.org“. ја после овога не једем никакву рибу, па чак ни изван поста. риби је место у мору, не у стомаку. а то што други једу рибу? па ја им препоручим филм, или препричам (чему овде сад нема места ни времена). моја обавеза се завршава на томе да им то наговестим. хоће ли они послушати или не, то више није мој проблем. терати не могу никог, а ни по законима судбине, није посао једног човека, да другог тера на нешто. а то што попови немају ништа против тога да паства пасе рибу за време поста – Боже, Весна, па попови наши су само људи. па незнају они. па људи су и они и имају муке људске, ко и ми. тешко ми пада да се вежем за свештенство и монаштво, само су људи. јесте, и рђава жица проводи струју, али и ти си жица, и ми сви смо жице, и боље је чини ми се да се прикачимо директно на извор енергије, него да се држимо за зарђалу жицу. част изузецима овде, а и знаш ти да ја то око цркве и попова узимам са резервом. нека ми Древни и Најстарији опрости, није искључено да грешим.

    и ја сам налетео на оног са мравима. шта ћеш. јадни мрави. немају ни климу, немају ни спојлере. али тај уметник ће платити и тајно и јавно, све у свој час.
    а и мрави – не знам. ја их не бих дирао, али ко зна зашто и како је Свемогући створио услове да онај геноцидаш тог дана – нађе алуминијум (или олово) – и оде баш на тај мравињак – и спали баш ту колонију. могао се саплести. испећи и отићи у болницу. препознати у томе неки Знак, замислити се и престати то да ради. не није. чијом руком вођен? да ли смо препуштени нечастивом. да ли нас је Бог препустио и отишао од нас? осећам да нас није Бог напустио, ми смо од њега отишли и пришли другом нечем. можда је тај мрав жртвован да би нам скренуо пажњу на још једну, још једну, још једну глупост… ако се од тог видеа један опамети – дал су мрављи животи били вредни? колико мрава и риба, људи и шума треба да се претвори у алуминијум, да би ми на земљи прогледали? да ли ћемо икада, сви прогледати? да ли је план да сви прогледамо? да ли ћемо прогледати када се планета претвори у алуминијум? хоће ли Бог спасти град ако у њему буде и 4 праведника? мрави су спашени. рибе исто. јасеновачке жртве, по неком мом схватању исто. жртва откупљује, тако кажу. али само властита и свесна жртва. да ли је поента у томе да страдамо и тиме се искупимо? то незнам, а волео бих да знам. ово питање ми је врло важно. али, све ми се чини да је, барем на земљи, живот патња. и по мери те патње, пожртвовања и залагања ти је неки духовни живот сређенији. али душа не живи само на небу, него и на земљи у човеку. тако да то време на земљи, уз те наше мравље и рибеће, људске патње, имамо савест која нам умирује душу, да ипак ходимо путем спасења. или да га барем тражимо. а да нисмо због тога охоли, са чим се ето ја лично борим вазда. (добар је с.н. лазарев, када пише о гордости) радо би шутно у дупе Ветерана КГ који овде на Васцељенској псује. ал не смем. он је мој БРАТ! и друго лице мене. или стото-не важно. и тај што ишури мраве… где сам ту ја? сигурно ту негде, можда према усташама, нато авионима, шиптарима. ко то зна, ко то зна. бранити се без мржње је прво. бранити се и волети ближњег крвника свог…је друго/прво. не бити овца за шишање је треће/прво. а не сме се ни филозофирати превише, јер времена нема. дакле обрни окрени – највише ђубрета имам у себи, а и моје четке и метле могу најбоље да дохвате на 1000 мм око мене. и могу неког да почешем по леђима, ако заиште, јер не може да дохвати сам – али никако, никако да се осећам прозван, или да се намећем. можда грешим. али „на основу до сада пристиглих информација“ то је то.

    е, кад ти баш рече „са ванземљске дистанце“: где ту сместити причу о игигијима и анунакијима, који „дај да створимо човека по обличју нашему“ да нам слика, песме ствара и по српски разговара – а и да понесе џакове неке, кад затреба а и плати порезу и ЦАРину. где поред тога ставити кризни (црквени) штаб за религију и догму са својим несторовићима и конима. сваки штаб је исти, ту је то негде. по мени, то је наш глиб. створени да радимо у зноју лица свог, благословени да се до смрти (можемо) боримо за свест и душу. ко пинокио.

    да ти ванземаљци постоје, и да суде небеским законима – полили би нас алуминијумом, као и ми ближње наше. да ли ће Бог спасти град због 4 праведника. вероватно неће. а ако он неће, верујем да је то исправно. трудити се морам, то је мој пут. али… не лудуј срце моје. зато је и скарабеј био божанство. ваља пред собом ону куглу од говнета, пада и устаје и цркне од напора. али живот је и његов имао свој смисао. јапан има дарума божанство. падати и устајати. па кад ћу устати, дај да не лежим овде дуго, па макар се и грдно ударио. када се натмури, а ја слушалице, мп3 и неки луди ритам. да премостим. тако, благо скарабеју, благо мученицима, благо мравима и рибама. благо христу и христољубивима они су себе спасли, а нама оставили светао пример и путоказ. оставимо сада њихове сени, и посветимо се својој сенци.

    а о онима који плаћају мамону у папиру – па, они само држе ванглу алуминијума у рукама. иста је то прича. па они раде свој посао. само ти сине, ради свој посао.

    идем да завршим ове моје послове на време. биће кише. поздрави ми комшу, вратићу му пумпу за бицикло сутра. и не дај деци да играју игрице преко ви фи, зрачи, кажу да није здраво.

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.