Кикирики, семенке, леблебија

0
(Фото: AFP 2019 / ARMEND NIMANI)

Да сам ја припадник шиптарског народа, не бих се тиме поносио, а још мање да бих се тиме дрчно прсио пред другим народима, а посебно не пред Србима. А ево како.
Разлоге за понос може да има онај ко са нечим знатним, угледним, узорним, па и пожељним располаже у неотуђивом виду, осим ако му се то на силу не отме или из свести избије, опет насилно, јер нема другог начина осим силе, мада тада оно стечено прелази у просторе духа одакле га је немогуће отети. Као ни самим усмрћивањем власника. У истом смислу рађа се човеку под прсима и дрчност, да не кажем безобзирност и осионост. Дакле порекло поноса је само и само ако је заснивано на нечем крајње реалном, без икакве фикције или сомнабулног бауљања кроз сопствени живот, од данас до сутра.

За казивање о Шиптарима и њиховом поносу позван сам најновијим гласом са Косова, који доноси портал „Спутњик“, и гле чудесне подударсности, уочи Видовдана, дана када се Срби у целом свету молитвено клањају светом кнезу Лазару, Милошу Обилићу, браћи Југовића, старом Југ Богдану и свим косовским јунацима, чија крв је натопила Косово поље. А Надежда Петровић је о томе оставила једно прелепо сведочанство у монументалној слици, минијатурног формата „Косовски божури“. По „Спутњику“ шиптарски историчар, Јусуф Буџови каже („Спутњик“ наводи албански историчар): „Ни Косовска битка није српска – него независног Косова“. Цврц гевезен и остаде жив. Затим додаје да споменик на Газиместану треба преиспитати „у складу са историјском истином, ван српске хегемонистичке иконографије“. И затим додаје да „ходочашћа“ на то свето српско место „угрожава историјски и културни суверенитет Косова“. Пази, молим те „културни суверенитет“!
А наш, српски професор Марко Марковић, историчар, одговара на овај отров за душе шиптарске: „Апсолутно сам уверен да ни један озбиљан историчар, био он и Албанац, не може да прихвати злоупотребу историје у дневно политичке сврхе“.

Да ли је и овај отров Јусуфа Буђови за ионако мржњом на Србе натопљене шиптарске душе заслужио овако учтив, обазрив и крајње млак одговор?
Није!




Али кренимо редом, од најновијих времена, ко су и шта Шиптари? Одакле њима та дрчност и тај понос?

Када је Србија, по налозима свог историјског, државног и етничког права ослобађала своје земље од турске окупације, у Балканским ратовима, њена коњица је своја копита квасила у Јадранском мору, близу српске престонице Скадра и нешто јужније. Очас посла (сведочи Црњански у „Ембахадама“) амбасадори Аустроугарске, Немачке, Италије, Француске и Велике Британије су сели за сто, и без икаквог двоумљења прогласили народ и државу Албанију, и дали јој владара, Немца Вилхелма од Вида.

И кад би овде уместо овог немачког имена уписали Мадлен Олбрајт, не би пуно погрешили.

А они направише државу која нигде никад није постојала, мада се покојни Ибрахим Ругова са тиме не би сложио, како је то и рекао на скупу „Шта албански интелектуалци хоће данас“, одржаном осамдесет и неке у просторијама Удружења књижевника Србије. Његове речи су дословно гласиле: „Албанци, као најстарији народ Балкана, нису могли да се еманципију под старом Грчком, под Византијом, а ни под Србима…“. И да је знао да су Шиптаре као народ створили Хабсбурзи, сигуран сам да не би одступио од тог уверења, с обзиром да је тврдио да су Албанци потомци Илира, што је у европску историографију угурала немачка историчарска школа, отприлике у време Берлинског конгреса.

Узулуд је бугарска историчарка, Теодора Толева, у име достојанства професије, установила да су Шиптаре створили Хабзбурзи („Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896 – 1908“, прво издање 2008, српско 2016.) Отров за душе шиптарске усађен је још од времена турске владавине – када су Шиптари према Србима имали исту улогу, додељену им од Порте, какву су добили и вољом поменутих западноевропских земаља.

А што се тиче имена Албанија, та именица је присутна у постојању хиљадугодишње Млетачке републике, и на најсликовитији начин представљена кроз делатности задарског надбискупа Вићентија Змајевића који је у свом апостолском титулару имао и Албанија, и који је на домак Задра, престонице Далмације, населио Арбанасе, тојест житеље Албаније, како би спречио православне Србе да ту ишта подижу. Што се дешавало у трећој деценији XVIII столећа. Та именица географски – не политички – обухватала је оно што се данас зове црногорско приморје, од Боке Которске па скоро до Драча. То носи ону политичку и историјску важност као када за Срем кажемо да има сремски језик, да ту живе по националности Сремци, и да је то држава са вишевековним наслеђем. Наравно ако је ауторитет за та питања велики зналац човека и његових духовних узвинућа и падова, Ненад Чанак.

А што се тиче именице Илири, само ћи рећи да је Млетачка република од 1412. године у Задру имала канцеларију за илириски језик и илирско писмо, за вођење преписке са суседним државама и народима. И тај језик није албански, ни шиптарски. И не морамо да идемо у Венецију у Државни архив Серенисиме, довољан је и задарски архив (не знам како се данас зове). И после неколико фасцикли из тог или потоњег доба установиће се да је тај илирски језик српски језик и илирско писмо српско писмо, тојест ћирилица роде мој. Па се не питајте одакле Људевиту Гају кроатоцентрични „илиризам“.




Дакле, поглавито Хабсбурзи су од оних који су нико и ништа направили оне који су неко и нешто – и ето разлога за понос и дрчност. И као што је агарјанска власт Шиптарима дала одрешене руке за терор над Србима „без икакве правне или стварне заштите, обесправљене у односу на албанску народност, која се – по вери и политичким позицијама – користила статусом особите повлашћености и скоро безграничног права према свакој нетурској народности, а посебно према Србима“ („Књига о Косову“, Димитрије Богдановић). Тако су и Хабсбурзи увидели какву корист могу да имају од Шиптара у односу према Србима, који су доказани „реметилачки фактор“ – како су то вредновали Хбсбурзи, веома сам у то уверен, онако као што знам да је Југославија као идеја њихово масло, али под њиховом круном и престоницом у Загребу.

Током Великог рата, познатог под именом Први светски рат, Шиптари су показали каквог су кова, над изнемоглом, исцрпљеном српском војском која се повлачила према мору. Једино светло шиптарско име из тог доба, али као држављанина новостворене Албаније, је Есад – паша Топтани, који је одбранио господственост и витешки дух као начело које сваки свесни човек треба да има, на понос и част. У историји је постао познат и по речима: „Балкан балканским народима“.

У новоствореној држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, по одређеним међународним уговорима, одредбама и протоколима Шиптари су имали сва права као и у наслову државе поменути народи (погледај „Књигу о Косову, стране 185, 186 и 187.). Међутим, по окончаном рату, у области Косова над Србима шиптарски качаци су настављали праксу терористичких активности, научених под турском влашћу. Качак, каже Богдановић, турска је реч за одметника од власти, разбојника – како су се ови и понашали прилично година, да би тадањим властима Југославије загорчавали тежњу за владавином мира, а у том загорчавању нашле су се и иредентистички орјентисане и легалне политичке организације Шиптара.
Још пре Другог светског рата, јуна 1939. Италија је покренула Шиптаре на диверзантске акције против своје државе, Југославије. У томе су учествовали и Шиптари из Албаније, да би у потоњем рату, са окупацијом Југославије, Италија анектирала, осим делова данашње Северне Македоније и Србије, и део Црне горе – и од свега тога направила „Велику Албанију“. С крајњим циљем да по крају рата државотворно установи Велику Албанију.

Као што се ни 1999. то није десило. НАТО га је пунуо у пушњак. Заједно са Америком.
Дакле, Италија узима под своје Шиптаре и с њима управља као што су то радили Турци.
Димитрије Богдановић у поменутој књизи каже да је до априла 1942. на јужним границама окупиране Србије било око 60.000 избеглих Срба, који су се уклањали од Шиптарског терора, убијања, свега што уз то следи над женама, старцима, децом, и као круна: паљевина кућа. Када је било речи у тој години о страдању Срба на Косову и Метохији од Шиптара, навођена је и цифра од 100.000 Срба који су напуштали своје куће, земљу и сва добра пред терором, већ познатим у нараштајима и нараштајима, још од сеобе под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Уз све то следе и неке пикантерије, које се данас зову етничко чишћење и одвођење у концентрационе логоре у Албанији.

Треба ли рећи да један „Zbornik“, на кога се позива Димитрије Богдановић, на једном месту каже за Шиптаре: „Заједно са фашистичким освајачима ви сте дигли руку против суседног народа и на тај начин сте на себе навукли најтежу срамоту… Због оваквог држања, ви нисте до сада стекли право да братски равноправно живите са осталим народима Југославије“. Па нешто ниже цитира професор Богдановић: „Специјалне банде су убијале, палиле, пљачкале насељенике и Србе, а касније, када је народноослободилачки устанак избио у Србији и Црној Гори, Шиптари су узели масовног учешћа у његовом гушењу“.




Зар ово није исто као и 1999. године, уз свесрдну помоћ Америке, Велике Британије, Француске, Италије, Немачке и околне ситне бораније.
Толико што се тиче турског наслеђа у Шиптарским прсима, али и њиховог поноса. Коме је подишао велики и славни српски кошаркаш Владе Дивац, давши им да могу барабар са Србијом да се такмиче у свим спортовима.

По стварању комунистичке Југославије, без ма каквог улажења у коминтерновско виђење Срба као народа, а тиме и решавања хибридно наметнутог питања Косова и Метохије, сад као аутономне покрајине, истакао бих најпре забрану повратка протераних не мање од 100.000 Срба са те српске земље, у српском поседу више од једног миленијума, о чему су сведочиле откривене гробнице, а Шиптари су их систематски уништавали, што се дешавало под комунистичком влашћу. Ништа мање тежак је и устав из 1974. који је Шиптарима дао право да из покрајине могу да одлучују шта је за Србију добро а шта није. О изопачењу тог устава сведочи тада уобичајено ословљавање Србије: „Србија изван покрајина“. Уз тај устав једнако је важна чињеница тада континуираног исељавања Срба под претњама, спаљивањем летине, убијањем стоке, сечом шуме, чупањем винограда, тровањем стоке и необично високим сумама новца.
И у доба тог такозваног мира, под комунистичким надзором, по учинцима тог мира, имамо најаву 1999. године.

Најстрашније у том страдању Срба што Срби из комунистичке власти забрањују да се о том терору и зуцне, будући веома одани мудрој аксиоми Јосипа Броза: „Чувајмо братство и јединство као зеницу ока свога“.

Круну и као свеукупни символ свег тог насиља над Србима, под комунистичким надзором а уз необичну радост Словенаца, представљало је ритуално набијање на пивску флашу Србина Мариновића. Монструозности тог чина у великој мери доприноси бљување језивих понижења и увреда у Србији, из свег медијског оружја, по личности унесрећеног Ђорђа Мартиновића, мученика за све Србе. Треба ли рећи: под диригентском палицом владања тада свемоћног, а данас слављеног међу демократама као свеца, Ивана Стамболића. А да тај злогуки владар није баш од јуче у тој својој наопакој делатности казује нам и удес професора Димитрија Богдановића. Када се у јавности појавила његова „Књига о Косову“, од истог тог дана па у наредних годину и више дана, многа новинарска пера су се тупила а телевизијска грла, почев од водећег, Предрага Витаса, из вратних жила упињала, не би ли доказали погубност лика и дела Димитрија Богдановића, који је уз Милана Кашанина и Ђорђа Трифуновића, неисцрпни зналац српског средњевековља, као и преводилац „Лествице“ Светог Јована Лествичника и писац непревазиђене студије „Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности“. На примеру Гојка Ђога видео сам каквим страхотама од свих је био изложен и он и његова породица када га је власт жигосала због његове поезије. (Иначе то је изум а ла Капичић, са Голог отока, и зове се бојкот.) На таласима мржње, које је покренуо Иван Стамболић, професор Димитрије Богдановић је за нешто више од годину дана преминуо.
Можда сав тај терор који су Шиптари спроводили над Србима и не би имао такву тежину, да су они у души својој носили да су неко и нешто. Међутим, њима ништа није значило то што су у новој Југославији имали школе на свом језику, универзитет, уџбенике из Албаније (редовно нафиловане са фалсификованим подацима), личне карте, изводе из матичних књига, све на свом језику, у јавном општењу користили су свој језик, имали своју штампу, радио и телевизију на свом језику… – и све уставом из 1974. и законима зајемчено, и без икаквог права Србије да се уплиће у послове Шиптарске. Они су хтели нешто још више, па су, у побунама које су подизали, викали „република“ – ваљда, нагађам, да добију статус државотворног народа, да буду једнаки са Србима који су столећима крв проливали за своју државу. А они као народ нису. Понављам: ја то слутим.

Чисто сумњам да су у последњој побуни уопште знали шта желе, још док је Ричард Холбрук, велики амерички лажов, седео скршетних ногу међу њима, и док их је гледао као терористе. Присуство овог западног лажова међу овом вишевековном бандом пљачкашком и кољачком, унело је радост међу Шиптарима. Својим делањем, указивањима, као и обећањима, рекао им је да могу да постану неко и нешто. Америка ће стати иза њих, уз своје савезнике, природно, као што је природно да у свем том, као камен темељац стоји да су Срби непријатељи које треба поразити, до преузимања њихове земље. И какве ту сад има разлике између Турака, Хабсбурга, Италијана, Немаца, с једне стране, и Америке и Велике Британије, Француске, Немачке, с друге стране? Никакве.
Најзад су Шиптари постали неко и нешто. И мирно су могли да спроводе оно чему су их научили Турци, додуше, сада уз заштиту Америке, Велике Британије и Немачке и Француске и Норвешке… па су са Косова и Метохије протерали приличан број Срба, док су срца грејали над запаљеним српским кућама.
Али данашњи догађаји, упркос силесији споменика Американцима по Косову и Метохији, у Шиптарским душама није завладао мир. То нам казује и она Српкиња која се вратила у своју Ђаковицу, једној јединој српској души у том старом српском градићу, где се на њу кука и мотика диже, али ноћу, кад на површину избијају најдубљи и најпоганији људски пориви. И то нам каже да Шиптари, иако у страсном загрљају Америке, Велике Британије, Немачке, Француске, Норвешке и осталих Западњака, дакле, иако у том моћном, узвишеном, несавладивом, несамерљивом заграју они и даље остају нико и ништа.




Да ли је то Шиптарски усуд, или цивилизацијска аномалија, или шта друго, нека други суде. Ако се у једном крајње сажетом погледу осврнемо на ово заиста тешко питање, онда нам се свеукупно трајање Шиптара своди на служење другом, дакле да удовољавају оном ко им је омогућио ту слободу, у којој је превасходно треор над Србима, власницима свега што се види, додирне и узме на тлу Косова и Метохије, а посебно небројени храмови. Док су неке њихове џамије подизане од камена из српских задужбина које су рушили под туским надзором. Међутим, из свеопште шиптарске прошлости, која се своди на служење другом и то само злочинима над Србима, они би да из тога немилог делања издвоје и извуку ону чисту нит трајања која ће их култивисати, па су зато прибегли Западном загрљају, скројеном у Вашингтону и Берлину.

Да бисмо разумели сву страхоту овог служења другом присетимо се америчког загрљаја који се Шиптарима понудио с неба, 1999. а Србима донео бомбе, уранијум, еколошке катастрофе, погибије, разарања, велика разарања, уништавања инфраструктуре. И ово је бивало углавном ноћу. Тада смо могли да видимо да за Шиптара у терористичкој униформи погибија није резултат борбе два супротстављена ратника, већ ритуално убиство којим се установљава сопствено постојање. Србин брани своју земљу, а Шиптар убија, да је природна последица тога паљење кућа, рушење храма, прогон Срба, што је равно уклањању трагова свог злочина.

У Шиптарској трговини српским органима ја видим утицај Запада, оног у најцрњем виду који од човека прави робу. Тако да су Шиптари овде били веома послушне слуге западних налогодаваца. Сумњам да ће извештај Дика Мартија о тим злочинима над Србима икад бити уважен за истрагу и суд у светлости дана, да је то и покопано дубоко негде тамо на Западу.
То шиптарско потуцање између никог и ништа, са нужним елементом злочина над Србином, веома је слично проблему с којим се сусрећу Хрвати. Тако у хрватском настојању да открију своју прошлост, што је природна делатност култивисаног духа, они откривају масу својих краљева, али краљева којима се не зна ни година рођења, ни година смрти, а још мање где су сахрањени. Онда, најпосле, једино изворно и аутентично, са нефиктивним личностима и догађајима из збиље, представља им се трајање злочиначке и србокољачке Независне Државе Хрватске. По чему и данданашњи, мало мало па ето нама одсјаја те хрватске творевине. Да не наводим. И ово је тек успутно запажање које захтева посебно сагледавање у смислу оних који лутају од никог и ништа до неког и нешто.
Тако су и Шиптари распети између страшне збиље и ничега, а све у Западном загрљају, загрљају који их наводи на бесмислице, лажи, бунцање, мржњу, злочин – јер остају оно што су им још Турци у душу усадили: да су нико и ништа. Додуше привид данас јесте, а сутра, ко зна шта ће сутра бити. Страшна шиптарска збиља су српски манастири, српски градови, српска села, српска прошлост, српска гробља, српске реке и планине, пашњаци, виногради, њиве и шуме, нема шта није српско. И онда ајде да лажемо и мажемо, да је све то шиптарско, хајде да нам привид помогне да то буде наше, а ту је и овај топли западни загрљај који нам одобрава ту слатку лаж.

А шта ћемо када тај други, Западњак, коме сада Шиптари удовољавају, једном измакне свој загрљај, када америчка солдатеска из Бондстила покупи своје пинкле и оде, шта ћемо када на површину шиптарске душе поново избије да су нико и ништа? И да је тај њихов вапај да буду неко и нешто отишао са западњацима на запад и када увиде да у себи гледају највећег непријатеља, јер их из прошлости, на српској земљи, као сенке, сустижу злочини над Србима.

Онда им неће помоћи нн српски стадиони са семенкама, кикирикијем и леблебијом.

Срђан Воларевић / Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.