Глумац на страни народа

0
Милан Лане Гутовић; слика екрана/Дан

Да глумац може постати велики знак времена јемче велике светске и можда само једна домаћа глумачка каријера, али се својом појавом, карактером и умећем Милан Лане Гутовић (1946-2021) сасвим приближио том идеалу, као један из мале, сасвим мале групе одабраних. Деценијама је био у самом врху популарности у позоришту, на филму и телевизији о чему сведоче референце које нас ових дана подсећају да је часно и одговорно служио најплеменитијим циљевима свог позива, сасвим у духу оног Дидроовог парадокса, што води глумца да вазда буде неко други и да то прихвата као судбину. Једном, кад су га о овом питали, одговорио је зачуђујуће лако:

„Не кажем да сам шизофреник, али улажење и излажење из лика сам оставио на академији. То сам завршио тамо и није ми тешко да играм Шојића. У ствари, свиђа ми се, допада ми се и, најискреније речено, уживам у томе“. Тако је дефинисао и бит свог посла и лични однос према глуми која му је донела највећу популарност и постала огледало народне душе. Лане је извео пресек једне епохе, створио знак и затим га пустио у народ, уживајући у томе што Шојић почиње да живи свој живот у јединству чулне обмане и чулне стварности, кроз дубоку везу између означавајућег (лик) и означеног (живот сам), што је у природи сваког знака. А да је Срећко Шојић израстао у лик свог доба ван сваке је сумње. То се догађа веома ретко и зато ово пред вама није некролог него покушај читања такве персоне.

Персона је маска

„Срећка Шојића“ су написали Синиша и Љиљана Павић као епизоду у филму Лаф у срцу редитеља Миће Милошевића 1981. године, чини се без великих амбиција. Био је то лаки стереотип каријеристе из арсенала већ гротескно дегенерисаног самоуправног социјализма, дакле једна карикатура, која је тада харала свуда. Важнији је био маестрални Никола Симић, носилац главне улоге ситног службеника Пантића. Улога његовог „злог шефа“ Шојића припала је младом глумцу Милану Гутовићу, али се тада догодио значајан обрт: фотогенија, једно старо и помало волшебно филмско својство, сасвим неочекивано, открила је нови тип. Као да је над свим тим лебдео дух највећег међу глумцима, Чарлија Чаплина.




Сетимо се како је настао Шарло. Млади и још непознат комичар ушао је у фундус студија и дуго пребирао по гомили маски и реквизита, одакле је извукао сасвим неупотребљиве дрангулије: прешироке чакшире, преузак жакет, похабани халбцилиндер, два броја веће баканџе, криви штап и немогуће бркове, који ће ускоро постати и кобни знак епохе. „Да“, рекао је Чаплин нешто касније, „цела моја уметност је у претеривању“. Персона коју је изградио Шарло била је у свему претерана, сасвим немогућа. Али удружена са великим талентом почела је да дејствује управо као јединство две сасвим супротне појаве из Бретон-Ревердијеве дефиниције надреализма, јединство које и сам филм одређује као готово неизводљив спој збиље и илузије. Једна сасвим нестварна, невероватна личност постала је идол филмских маса и велики знак времена.

Слично се догодило са Ланетом и Шојићем. Сасвим против свих тадашњих мода зализана коса и идиотска ћуба наврх главе, састављене обрве, дречави жакети, некад богами и смокинзи и жабои, воловски језици око врата и шарлоовски муфић испод носа, све то је била једна готово циркуска карикатура скоројевића који су долазили на власт и дубоко иритирали својом бахатошћу. Кивни народ са задовољством је аплаудирао овој новокомпонованој маски зато што је на неки начин сублимисала презир и протест тихе већине према новој класи што се наметала као нова елита. Никоговићи, ништарије и битанге навукли су нову образину са историјским падом титоизма, са појавом демократске ренесансе и опозиције здравог разума.

Шојић се муњевито рађао сам од себе, у сарадњи са Ланетовим талентом. На сваком кораку препознавали смо медијску слику умноженог Броза, новокомпонованог дембела коју су дуго припремали медији и простачка естрада, Жикине династије и лакоћемо спрдачине, балкански цунами неукуса и најнижих страсти, сада већ у великој мери владајућег укуса. Разлика је само у томе што природни цунамији долазе и пролазе, а овај се непрестано увећава и прождире све што му се нађе на путу. Данас више него икада.

На страни ојађеног народа

Тако је некако текла десетогодишња транзиција Ланетовог Срећка Шојића у филмском серијалу Тесна кожа (1981-1992) редитеља Миће Милошевића, из пера Синише Павића, у коме је Шојић постајао persona grata новог друштвеног уговора и главно лице народне комедије. Личина је остала иста, прилагођена новом изгледу стварности, управо у смислу Јунгове дефиниције персоне „као маске која и покрива али и штити наше Сопство у различитим друштвеним околностима“. (К. Г. Јунг је овај појам преузео из атичке комедије, где су глумци играли различите улоге и у складу са тим мењали глинене образине, кроз које је допирао њихов измењени глас).

То је сад била друга главна улога, прихваћена акламацијом маса (преко пола милиона гледалаца само у Београду 1982!), а Шојић већ обавезна фигура у некој врсти посттитоистичке commediae dell’ arte, нешто између Brighelle (злочинац без трунке савести) и Pulcinelle (себични и егоистични камелеон), у сваком случају лик „без иједног позитивног својства“, какав је свесно градио Лане Гутовић. Време које је долазило тражило је управо овакве примерке. Беспоштедна политичка арена на прелому миленијума изнедрила је друштвени зверињак у коме је Шојић постао главни ловац у мутном, кога су мајсторски моделовали Павић и Лане у новом серијалу Бела лађа (2006-2012), апсолутно најгледанијој ТВ франшизи свих времена у Србији и ремек-делу политичке сатире, од које је, често, застајао дах.




Ту наша јунговска персона оболева у смислу дијагнозе др Владете Јеротића: „Уколико је човекова Персона изграђена само на основу слике коју му намеће спољашњи колектив, такав човек лако постане ‘човек масе’, плен колективно свесног једног целог друштва. Али компензаторно се буди колективно несвесно и буја у њему све више, образујући сумануте идеје величине. Овакав човек постаје у својим очима херој, искупитељ света, мученик, осветник итд, па се сходно оваквој представи и понаша, постајући све више прави душевни болесник“ (1969).

Другим речима из сфере бенигне комедије нарави, Шојић прелази у опасну друштвену патологију (ја па ја!). Али гле, њега не одводе на лечење него га подижу на лествици успеха, користе и употребљавају његову опсесију влашћу и умишљеном величином јер је баш као такав добродошао у хаосу разарања државе, економије, војске – целе једне нације! – током вршљања петооктобарске банде и самоколонизације земље. Сви Шојићеви атрибути – бели лукац и љута паприка а на увце стара ‘армоника величају се и замењују националну вертикалу, крсна слава постаје срамни сурогат у кући доајена демократије који је јахао попове, у индустријским басенима узгајају крокодиле, по аквапарковима и пихтијадама окупља се друштвена елита која вуче гени из свој родни крај.

Рођен у Неродици, одрастао у Јаловишту, Шојић завршава у сусједству Куће цвијећа. Његови спонзори су мафијашки тајкуни и НАТО екселенције, које харају Београдом док им он мајмунише на „енглеском“. Као што су му маска и костим непојамна спрдачина тако му је и језик простачка смеша јужне пруге (коју Павић у прсте познаје) и крпарење квазиурбаних дроњака (вискић са хледом, кафућино…). Што је више ових накарада то више Лане сеири и цака у њих уноси, уз салве пучког грохота, јединог лека од целе ове бруке. У Шојића је Лане унео целу своју божанствену комику, галерију својих ликова и кабареа, пулску Златну арену, Стеријину награду, цара Константина, два златна Ћурана, своје знаковно искуство и искрено родољубље; сав свој људски капитал; све што је имао.

Али, чујте га још једном: „У ствари, свиђа ми се, допада ми се и, најискреније речено, уживам у томе“. Сасвим на страни ојађеног народа, извргавајући руглу ово застиђе, Павић изводи анатомију нашег колапса, док Лане артикулише народни гнев, који само што није прокључао. Али у часу у коме Шојићев главни политички саветник, негроманткиња Баба Роска, постаје председник Народне скупштине, обојица стају, загледају се, пуштају своју креатуру низ воду и напуштају Белу лађу. Нико се више не смеје. Смех се заледио у болан грч. Писац и глумац ликвидирају своју луду травестију, али поштују Србију. Ту је престало све и почео мук, у коме је велики народни уметник и патриота окончао своју мисију.

Слава му.

Божидар Зечевић је српски филмолог, историчар филма, драматург и редитељ, професор анализе филма, члан Европске филмске академије (Берлин), филмски критичар Вечерњих новости и стални сарадник недељника Печат

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Печат

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.