Вучићу истекао рок, али је још у употреби:Ово су финални потези Aмерике који следе

Србија је растурена, опљачкана и понижена. Без суверенитета, с погаженим Уставом претворена је у територију недефинисаних граница, на којој живи најсиромашнији народ у Европи, под влашћу најбогатије касте политиканата и криминогених тајкуна. Иако су и грађани Србије значајно допринели, за такво катастрофално стање најзаслужније су Сједињене Америчке Државе. Америка три деценије уништава привреду Србије, политичком сценом управља искључиво у свом интересу, подржава локалне диктаторе и гуши све напоре који воде ка демократизацији друштва, стварању правне државе, заштити људских права и слободи медија. У таквим околностима Америка приводи крају процес стварања “посткосовске Србије”. Од Србије се тражи да изврши притисак на Републику Српску, како би се омогућила унитаризација Босне и Херцеговине, а потом и да преговоре с косовским властима заврши тзв. Споразумом о добросуседским односима. Американци непотребно прете Александру Вучићу “српским пролећем”, он је већ пристао да погази све државне и националне интересе како би опстао на власти.
Мудри Винстон Черчил је добро рекао: “Увек можете рачунати на Американце да ће учинити праву ствар, али тек након што покушају све остало”. Американци су над Србијом и Србима већ покушали “све остало”, само још нису урадили “праву ствар”, а то и не намеравају.

Сједињене Америчке Државе су стимулисале разбијање СФРЈ, дипломатски и војно стале су на страну република у којима су била угрожена права српског народа. Политичари и историчари нуде различита објашњења мотива који су навели САД на такву одлуку. Што год било, Америка се, од почетка крвавог распада Титове Југославије, понашала као страна у рату. На њено инсистирање Србији су уведене санкције, које су уништиле привредни систем и нанеле штету чије последице још нису саниране. Преко ветеранских паравојних група организовали су “Олују” и етничко чишћење Хрватске. У оквиру НАТО снага бомбардовали су положаје војске Републике Српске, чиме су омогућили муслиманским снагама да освоје целу Босанску крајину и приђу надомак Бањалуке.

После неуспелих преговора у Рамбујеу, мимо Савета безбедности УН-а 1999. извршили су агресију на СР Југославију и својим савезницима, албанским терористима из УЧК, омогућили окупацију Косова и Метохије. После војне, прешли су на политичку окупацију целе Србије.

Као све своје интересне зоне, Америка је и Србију контролисала притисцима на локалне вође. Кад је попуштао и прихватао улогу колонијалног намесника, Слободан Милошевић је у Вашингтону третиран као “фактор мира и стабилности на Балкану”. Како и не би, увео је економску блокаду на Дрини као средство кажњавања непослушног руководства Републике Српске, а преко Милана Мартића и официра ЈНА саботирао је одбрану Републике Српске Крајине. Док је у српској јавности стварао утисак сувереног вође, који храбро брани интересе своје државе и народа, Милошевић је на све начине покушавао да стекне симпатије Американаца. О томе сведоче транскрипти пресретнутих телефонских разговора, као што је онај од 14. јануара 1996. године, у коме је Милошевић критиковао Драгана Хаџи Антића и остале уреднике режимских медија због критике Била Клинтона.

– Слушај, бре, па то је срамота! Па зар тако да испљујете Клинтона, бог вас јебо?! Зашто да га испљујете? Прво, није заслужио уопште да буде испљуван. Напротив, дошао је у Босну у најбољој намери. Друго, како сме Политика то да направи? Па, згазили сте га! Написали сте да је дошао ту да се слика, да је дошао да забашури што је био дезертер из Вијетнама, да је дошао најцрње и најгоре ствари да уради, бог те јебо! Јесте ли ви нормални, бог вас јебо?! Хоћу ја да градим, а ви сви разграђујете шта год стигнете, да пљујете по свему и да шутирате! Да се тако испљује амерички председник! Јебете мајку Клинтону који је дошао у регион управо због политике мира… И то на другој страни, где је села спољна политика у Политици! – викао је Милошевић на главног уредника Политике.

Две године касније, кад је на ред дошло косовско питање, Америка је Милошевића прогласила за балканског касапина и његово обарање подржала политички, финансијски и логистички, па и војно. У време НАТО агресије из авиона су бацани леци с порукама у којима је истицано да за рат није одговоран српски народ, него Милошевић и његов режим. Милошевићу и његовим најближим сарадницима није ни длака фалила с главе, а убијено је више од 2500 цивила и војника, нанета материјална штета од 30 милијарди долара и отето Косово и Метохија.

И Зоран Ђинђић је имао подршку Запада док није дигао глас у одбрану интегритета Србије. Тај проблем је решен једним метком.

Међутим, и док је Ђинђић предводио ДОС-ову владу, Американци су покушавали да редефинишу политичку сцену. Знали су да ДС, ДСС и група паразитских странака не може да реализује план о дефинитивном одрицању Србије од Космета. Тај посао могу да обаве само патриотске политичке организације.

Вилијам Монтгомери, амерички амбасадор у Београду од 2001. до 2004. године, у мемоарима “Кад овације утихну” објавио је детаље процеса стварања “посткосовске Србије” и који српски политичари су имали улоге у том пројекту. Пошто су странке “демократског блока” већ биле под америчким патронатом, основи Монтгомеријев задатак био је врбовање лидера патриотских странака. Два разговора с Ивицом Дачићем уверила су Монтгомерија да од СПС-а неће бити користи, за разбијање националног и патриотског блока неопходна му је помоћ Српске радикалне странке, односно њених челних људи, који су преузели команду над радикалима после одласка Војислава Шешеља у Хашки трибунал.

Миодраг Костић, власник МК Комерца и директор Демократске странке у Ђинђићево време, организовао је тајни састанак Монтгомерија и Александра Вучића у јесен 2003. године. Вучић се у Будви укрцао на Костићеву јахту, која је отпловила до Цавтата, по Монтгомерија. На морскоме плавом жалу, Монтгомери и Вучић су ћарлијали о политичкој трговини. Американац је, тада још неформално, младом радикалу понудио улазак у власт ако разбије СРС, пацификује националистички и патриотски корупус и усмери их ка евроатлантским интеграцијама. За власт, Вучић би дао и маму Ангелину, где неће Шешеља…

Процес Вучићеве трансфромације се отезао до септембра 2008. године, а завршен је погубним последицама по српске државне и националне интересе. Доласком на власт, с благословом западних сила, Вучић је, потписивањем Бриселског споразума и 60 пратећих докумената, учврстио државност албанске државе Косово. Вучић је, као што је истакао проф. др Дејан Мировић, прекршио 64 члана Устава Републике Србије током преговора с косовским властима, којима је препустио енергетски и правосудни систем, инфраструктуру и осталу државну имовину.

Тим поступцима доказао је тачност америчке процене да само политикант с патриотским педигреом може да обави прљави издајнички посао. Ђинђић и, касније, Борис Тадић не би могли да то спроведу у дело, не би им дозволио радикал Вучић. Да је данас у СРС, Вучић би на улице Београда и осталих градова у Србији изводио на десетине хиљада демонстраната због сваке албанске провокације. Због стикера на регистарским таблицама настао би хаос, а због рањавања српских цивила у акцијама РОСУ опет би горела америчка амбасада. Сада тога нема, Вучић је, под патриотским паролама, извшио велеиздају. Ипак, узалуд.

Вучић је био сервилнији од Милошевића. Није се задржао само на похвалама, Билу Клинтону је дао два милиона долара, отетих од грађана Србије. Урадио је све што је могао за међународно признање Косова, али то није довољно. Он може да приведе крају преговоре с Албанцима, да потпише тзв. Споразум о добросуседским односима Србије и Косова, па чак и званично признање албанске лажне државе, све је џабе, и њему и Американцима. Без обзира на Вучића, Русија и Кина неће дозволити да Косово постане чланица Уједињених нација.

Због тога, Америка је променила редослед приоритета у процесу уређења односа на Балкану. Иако медији и даље косовски проблем истичу у први план, у врху америчке агенде налази се Босна и Херцеговина.

Вашингтон и Брисел су јединствени у ставу да се трајна стабилност на Западном Балкану може осигурати само уласком свих земаља тог региона у Европску унију. Ка том циљу Босна може да крене само унитарна, са значајно смањеним ингеренцијама Републике Српске.

Стејт департмент је одредио смернице за тај пројекат, а већ су изабрани и извршиоци грубих радова. Главну реч водиће Габријел Ескобар, специјални изасланик председника Сједињених Америчких Држава за Западни Балкан. Метју Палмер је добио улогу изасланика задуженог за контролу процеса изборних реформи у Босни и Херцеговини.

Палмер је већ кренуо у акцију. Његов предлог да се брише етнички префикс у Парламентарној скупштини БиХ, као и испред чланова Председништва, наишао је на отпор Хрвата и Срба. Представници тих народа, Драган Човић и Милорад Додик, оценили су да “Палмерове реформе” крше изворни Дејтонски споразум и уводе Босну у највећу кризу од рата.

– Веома пажљиво и са забринутошћу пратимо повећање тензија. Посвећени смо томе да урадимо све што можемо да помогнемо да ситуација не ескалира, да вратимо осећај мира и осећај да постоји пут ка стабилнијој и мирнијој будућности БиХ. Сједињене Државе су и даље посвећене пружању подршке БиХ на путу ка Европској унији. Нисмо дошли овде да заговарамо конкретно решење за уставне и изборне реформе, То није наш задатак. Постоји неколико принципа, а било који модел, који прихвате странке, требало би да буде усвојен кроз демократске механизме – рекао је недавно у Сарајеву Палмер, кога представници Хрвата и Срба сматрају промотером екстремних захтева Бакира Изетбеговића, који негира етнички принцип, прихваћен у Дејтону, како би под паролама о “грађанској Босни” створио унитарну државу у којој би апсолутну власт имали Бошњаци.

Габријел Ескобар не околиша као Палмер. У разговору са члановима Председништва БиХ, Ескобар је истакао да ће “амерички курс бити агресиван”, али и да “Сједињене Државе немају у плану да бирају лидере на Балкану”.

– Не желим да разочарам неке, али санкције неће бити наш главни алат, то није решење за Балкан. Решење су избори и мотивисање грађана и јавности да учествује у политичком простору. Без обзира да ли политичари разумеју моје поруке, верујем да их јавност разуме – рекао је Ескобар пре неколико дана за Ал Џазиру.

Политичари су добро разумели другу Ескобарову поруку, у којој је нагласио да “санкције успешно мењају понашање политичара и појединачних функционера” и да су “најефикасније оне санкције које су усмерене против појединаца”. Наравно, први се препознао Додик, који је одговорио у свом стилу: “Јебе ми се за америчке санкције”.

Александар Вучић је много забринутији, још се сећа да је Ескобар одиграо запажену улогу у увођењу санкција Србији, састављању америчке “црне листе” неподобних српских политичара и подршци Демократској опозицији Србије у обарању режима Слободана Милошевића. У последње две године, као заменик шефа америчке мисије у Београду, Ескобар се није прославио, уместо дипломатијом углавном се бавио хедонизмом. Међутим, на новој функцији, поступајући по налозима нове вашингтонске администрације, вратио се на фабричка подешавања, по каквима је остао упамћен из ратних деведесетих.

С позиције специјалног изасланика америчког председника, Ескобар пласира уобичајене поруке о наставку дијалога Београда и Приштине, наставку процеса евроинтеграција и подршци иницијативи “Отворени Балкан”. “Однос између Америке и Србије није ни добар, ни лош, већ компликован. Надам се да ће ово партнерство у развоју, које имамо са Србијом моћи да помогне стабилности у региону”, рекао је Ескобар. Иван Вујачић, бивши амбасадор Србије у Америци, сматра да Ескобар само понавља флоскуле о америчкој подршци путу ка Европској унији, али да то “није бланко чек, већ подршка зависи од тога како се буде одвија процес евроинтеграција”.

Учешће на Београдском безбедносном форуму Ескобар је искористио да неформално, далеко од јавности, упозори српски политички врх да је дошло време за свођење рачуна. Морају да се окончају сви “незавршени послови”, како би се отклониле “препреке у сарадњи Србије с Америком”. Конкретно, осим решења односа с Косовом, од Србије се захтева да прекине политичку и привредну сарадњу с Кином и Русијом. Поред тога, од Вучића се тражи да учествује у обарању Додика с власти, како би се убрзао процес развлашћења Републике Српске и омогућила интеграција БиХ.

Ескобар је већ прешао с речи на дела. У Црној Гори је владајућој коалицији одобрио реконструкцију владе, али без могућности да министарске функције добију Вучићеви фаворити Андрија Мандић и Милан Кнежевић Пипун. У Македонији је обавестио Зорана Заева да му је истекао рок употребе, мора или да се склони с политичке сцене, или да потпуно реформише себе и своју политику. Исту врсту поруке добио је и Аљбин Курти. Најгоре су прошли Додик и Вучић.

Под Ескобаровом контролом припрема се “српско пролеће”, по узору на “арапско пролеће”, у чијој организацији је такође учествовао пре десет година, кад су свргнути режими у Либији, Египту, Тунису… По истом моделу, припремају се услови за демонстрације у Бањалуци. После две године обуке у Аустрији, у Бањалуку се пре неколико дана вратио Давор Драгичевић, који ће опет покренути протесте са захтевом да се открију и казне убице његовог сина Давида.

Из Републике Српске, “пролеће” у Србију може да стигне с објављивањем компромитујућих снимака Александра, Андреја или Данила Вучића с Вељком Беливуком. Америчке службе располажу сазнањима и доказима сарадње владајуће породице са члановима монструозног криминалног клана. Да ли ће то, и на какав начин, пласирати у јавност, зависи само од политичке воље. Другим речима, Американци уцењују Вучића. Ако не буде кооперативан у обарању Додика и гашењу РС, сам ће бити оборен и угашен.

Тај део посла обавиће нови амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил. Председник Џозеф Бајден је Хила, свог старог сарадника, извукао из четворогодишње пензије и предложио за мисију у Србији. Као и Бајден, Хил одлично познаје прилике на Балкану. Деведесетих година, Хил је био један од најближих сарадника америчког специјалног изасланика Ричарда Холбрука, а од 1996. до 1998. и амбасадор у Македонији. За разлику од “булдожера” Холбрука, Хил је имао пристојнији начин комуникације. Таквим стилом освојио је симпатије Слободана Милошевића, који га је називао “искреним пријатељем и финим и добрим човеком”.

Не зна се кад ће добри Хил преузети дужност у Београду, пошто је републикански сенатор Тед Круз недавно блокирао процес избора двадесетак кандидата, које је предложио председник САД-а. Сенатори Круз и Џош Хоули спречили су избор нових амбасадора због одустајања Бајденове администрације од блокаде руског пројекта “Северни ток 2”. Сенат је потврдио само избор Николаса Барнса за амбасадора у Кини, а сви остали кандидати су на чекању, а чекаце и до шест месеци, јер републиканци у Сенати имају већину!

Пре Хила, у Београд је крајем октобра стигао Џон Гинкл, који је преузео дужност заменика амбасадора. Гинкл је у Стејт департменту био директор Одељења за Авганистан, а два пута је, на различитим позицијама, служио у тој држави. Такође, био је заменик директора Одељења за борбу против међународног тероризма. Три године је био заменик амбасадора у Таџикистану. После стажа у Летонији, Босни и Херцеговини и америчкој амбасади у Приштини, на месту саветника за политичка питања, Гинкл је распоређен у Београд, што и не чуди, пошто је, захваљујући тврдим ставовима и истим таквим начинима понашања, у дипломатском кору већ стекао надимак “Ескобаров двојник”.

После обележавања “Дани слободе”, Гинкл је одржао састанак с Борком Стефановићем и једним представником Демократске странке. Да добро зна где је и зашто дошао, заменик амбасадора је доказао и тим избором саговорника. Американци сматрају да Драган Ђилас није подобан због честе критике њихових поступака, па су за комуникацију изабрали потпредседника Странке слободе и правде. Стефановић је одавно стекао њихово поверење, беспоговорно је извршавао налоге, попут оног да се преговори између Београда и Приштине из окриља УН-а пребаце под контролу Европске уније, како би се избегао утицај Русије и Кине. У томе је учествовао и тадашњи шеф српске дипломатије Вук Јеремић, али данас је и он неподобан за Американце. Неподобан је због политичке и пословне сарадње с Кином.

Ако је судити по првим потезима нових америчких представника у Београду, није добро што одбијају сарадњу са Ђиласом и Јеремићем, најутицајнијим опозиционим политичарима, али добро је што су без подршке остали рецидиви жуте прошлости Борис Тадић и Зоран Живковић.

Американци од опозиционих странака захтевају да учествују на изборима, како би дали легитимитет Вучићу и Српској напредној странци да до краја униште српске државне и националне интересе. Бојкот није решење, тврде исти они, који су у Македонији подржавали опозицију да двапут узастопно бојкотују изборе како би извршили притисак, који је напослетку довео до пада Николе Грујевског. Кад им је сметао Грујевски, бојкот је био добар. Сад им је, у Србији, потребан Вучић, па не ваља борба против њега.

Разлоге тог става недавно је објаснио Мајкл Кирби, који је од 2012. до 2016. био амерички амбасадор у Београду. У интервјуу за Глас Америке, Кирби је навео да је “председник Џо Бајден много година слушао Србе како говоре да ће урадити одређене ствари, али нису урадили то што су обећали”. “Америчка администрација је озбиљна и ви се уозбиљите, или смо завршили. Ствари не могу бесконачно да трају”, рекао је Кирби.

Американци три деценије креирају политичку сцену у Србији, постављају и смењују владаре, а на крају одговорност пребацују на грађане. Док је радио у америчком, а на штету интереса државе и народа којим је владао, Американцима је био добар Милошевић. Касније су исту подршку, условљену послушношћу, имали Ђинђић, Коштуница и Тадић. Како изгледа промена односа види се из ставова које износи Метју Палмер. “Срби су у Милошевићево време правили масовне гробнице, у Ђинђићево време је владала мафија, Коштуница је социопата који је дозволио спаљивање америчке амбасаде, а Тадић је обични сујетни слабић”, тврди Палмер оно што о Србији и Србима мисли већина америчких дипломата.

Александар Вучић је дошао на власт захваљујући политичком инжењерингу Вашингтона. Пошто није испунио све што им је обећао, Американци сад кажњавањем прете грађанима Србије, које је њихов фаворит Вучић опљачкао и гурнуо у дубоку беду и понижење. То су радили и раније. Уводили су санкције, бомбардовали су Србију, подржавали пљачку народа, а под паролама о демократизацији друштва на власт су инсталирали њима подобне опскурне преваранте и лопове.

Сад ће, ако Вучић не обави што им је обећао, опет казнити грађане. Као да има веће казне од Вучића на власти? Он је нанео више штете Србији од санкција, инфлације и бомбардовања. Док су га Американци тапшали по рамену, Вучић је опељешио јавне ресурсе, завео је диктатуру и прогласио се ванкњижним власником државе из које је протерао више од 700.000 младих и образованих људи, а несрећнике који нису успели да побегну изнајмио је тзв. страним инвеститорима за бело робље.

Напослетку, у праву је Кирби, ствари не могу бесконачно да трају. Грађани Србије више не могу да чекају, да се надају да ће Америка, као највећи глобални самозвани извозник демократије, присилити диктатора да се цивилизује. У том континуитету ужаса, Америка је произвела Вучића, пројектовала га је за извршење налога који су у њеном, а не у интересу Србије.

– Србија је наша држава, а не америчка колонија. О својој судбини морамо сами да одлучујемо, сами морамо да се изборимо за своју слободу – говорио је Вучић док је био радикал.

Тада је био у праву. Ослобођење Србије од Александра Вучића неће донети Американци, нити било ко други. Последњи је час да грађани заиста преузму одговорност за своју судбину и реше се диктатора.

[table id=1 /]

Предраг Поповић/Таблоид