О робовима и слободним радницима

Период Антебелума (1815-1861) је најбурније доба у историји Сједињених Држава.

Започео је поразом од Велике Британије, чија је војска спалила Вашингтон из кога је председник Џејмс Медисон побегао као хајдук пред потером, а завршио се сецесијом јужних робовласничких држава, која је изазвала крвави Грађански рат (1861-1865). Ипак, територија се константно ширила ка Западу, највише након победе над раслабљеним Мексиком (1846-1848). Класични амерички двопартизам уступио је местo мноштву странака које су настајале и нестајале (Bиговци, Hезналице, Aнтимасони, Cлободноземљаши…), све док се није појавила Републиканска странка (1854) која је окупила широки фронт против јужњачких Демократа.

Политичка криза је била условљена непремостивим антагонизмом између робовласничког Југа и индустријализованог Севера. Вербални и економски сукоб јужњачке аристократије и северњачких капиталиста водио се прво у Представничком Дому и Сенату, а онда се преселио у ровове ископане од Атлантика до Мисисипија. Јужне државе су образовале своју Конфедерацију која је на бојном пољу покушала да заустави економски напреднији Север. Рат је био унапред изгубљен услед техничке заосталости Југа и његове бројчано скромније популације, али умешност и храброст конфедералних војсковођа Роберта Лија, Пјера Борегарда, Џеба Стјуарта и др. дала је јужњачкој пропасти епску димензију. Јужњачки витешки дух је поклекнуо пред материјалистичком силом Севера, који је цивилизацију одвео неким другим путем, у неко друго време и наметнуо јој неке нове вредности.

У периоду Антебелума, док се још ратовало пером, преко новина, памфлета и књига, остао је запажен рад јужњачког мислиоца Џорџа Фицхјуа (1806-1881), који је на идеолошком плану водио битке попут Лијевих, Борегардових и Стјуартових.  На првом месту, Фицхју је као и сви остали јужњачки интелектуалци бранио унутрашњу самосталност савезних држава и њихово право да пониште законе који су се наметали са федералног нивоа. Његово оштро перо које је било одраз још оштријег ума (вероватно и језика), сасецало је противнике Југа, највише северњачке аболиционисте који су заговарали ослобођење црних робова. Такође, Фицхју је полемисао и са социјалистичким мислиоцима, којих је у Сједињеним Државама и те како било. Књиге Џорџа Фицхјуа, „Социологија Југа“ (1854) и „Сви људождери“ (1857) су одраз епохе у којој је живео.

Написане нешто пре укидања кметовске зависности у Русији (1861), говоре нам колико су Сједињене Државе, бар на Југу, биле конзервативна земља у којој се неговао дух древне Европе, сасвим супротан либерализму и капитализму. Баш зато, Фицхјуова критика либерално-капиталистичких вредности делује необично потоњим генерацијама које су одрасле у свету левичарских марксистичких идеја. Његово поређење јужњачког ропства, које је планирао да прошири и на део белог становништва (налик руском феудализму), савременом читаоцу који је искусио и комунизам и сурови капитализам, може помоћи да схвати праву природу ових идеологија. За Фицхјуа, проширивање институције ропства на англоамеричку популацију, било би истински и једини могући комунизам. Од посебног значаја за савременог читаоца је Фицхјуово поређење суровог капитализма и јужњачког робовласништва. Зато смо одлучили да прикажемо неке Фицхјуове мисли из књиге „Сви људождери“.

„Поглавље 1 (Све је трговина)

У трговину белим робљем умешани смо сви ми, и Север и Југ, само што се поштенијим сматра онај који остварује већи профит. То је далеко окрутније од трговине црним робљем, јер се од тобоже слободних белих сужњева, коју су поробљени и без икакве заштите, заправо очекује много више. Кажемо и посебно подвлачимо „да је профит који се остварује упошљавањем слободне радне снаге већи од профита робовског рада“. Профит остварен радом најамних радника је количина производа тог рада, коју послодавац, захваљујући власти коју му капитал или вештина даје, отуђује или отима од експлоатисаног слободног радника. Профит остварен робовским радом је онај део радног учинка који робовласник може присвојити. Овај профит је нижи, јер господар дозвољава робу да задржи већи део његовог трудбеничког постигнућа, него послодавци најамним радницима.

Али ми не истичемо само да је трговина белим робљем суровија, а прикривенија од црног ропства; већ наглашавамо да је окрутније оставити радника да се брине о себи и породици са цркавицом које су му руководиоци или капитал омогућили да задржи. Када се заврши радни дан, најамни радник је слободан, али је преоптерећен породичним и кућним бригама, који његову слободу претварају у безвредну и лажљиву лакрдију. Међутим, послодавац је заиста слободан и може уживати у профиту оствареним туђим радом, без бриге за благостање и добробит свог радника. Када се радно време оконча, црни роб је слободан, и то слободан ментално и физички (јер му господар обезбеђује храну, одећу, кућу, огрев и све остало што је неопходно за материјално благостање његове породице). Рад господара почиње онда када се робов оконча. Није за чуђење што људи двише цене белачко робовање капиталу, него црначко ропство, јер је оно исплативије и ослобођено је свих брига и труда око обезбеђивања црних робова.

Дакле, читаоче, уколико желите да спознате себе, да „одбаците свој сопствени недостатак“, продужите са читањем. Али ако желите да цените своју уображеност, самопоштовање или самољубље, одбаците нашу књигу; јер ћемо разбити илузије које су допринеле вашем благостању и показати вам да је оно што сте сматрали и практиковали као врлину мало боље од моралног канибализма. Али наћи ћете се у бројном угледном друштву; јер су сви добри и угледни људи заправо „људождери“ који се не труде, или који успешно покушавају да живе без рада, на неузвраћеном труду других људи, док су они који се труде да поред себе, издржавају и споменуте угледне људе безначајни, лоши и неугледни. Одстрањивањем црних робова из економске рачунице, хришћанско друштво ће се делити на четири класе:

(1) богати (истински независни племићи), који живе добро без икаквог рада;

(2) професионални стручњаци, који за огромне плате обављају лакше послове;

(3) сиромашни трудбеници, који издржавају све остале и сами себе изгладњују;

(4) мизерни лупежи, подгузне муве и лажни просјаци, који живе као господа, без труда, а од труда других људи.

(…) Замислите да сте адвокат, трговац, или лекар, који је својим радом стекао педесет хиљада долара, и онда повукао се да живи од своје уштеђевине. Али, будите опрезни!  Не смете трошити свој капитал. То би било безобразно, непристојно, криминално. Тако бисте били налик обичним радницима, који прихватају цркавицу коју им њихови послодавци оставе за преживљавање. Они живе од рада; јер размењују резултате сопственог рада за производе туђег рада. То је, без сумње, поштен, сасвим уобичајен начин живота; али нимало цењен. Угледан начин живота је да натерате друге људе да раде за вас и да им ништа не плаћате за то, и да се не бринете о њима након што њихов посао буде окончан. Отуда је држање белог робља много респектабилније од ропства црнаца, јер господар ради за црнца скоро исто колико и он за господара. Али ти, мој врли, угледни читаоче, тражиш три хиљаде долара годишње од белог рада (јер је твој приход производ белог рада) и не дајеш ни цента за узврат у било ком облику. Ви задржавате свој капитал, а никада не радите, а ипак живите у луксузу од рада других. Капитал управља радом, као што господар управља робом. Нико не воли да плаћа рад; али господар дозвољава робу да задржи већу накнаду од прихода од сопственог рада, па је стога „слободни рад јефтинији од рада робова“. Са влашћу над радом коју вам даје ваш капитал, ви сте робовласник, господар, без обавеза господара. Они који раде за вас, који стварају ваш приход, су ваши робови, без права робова. Робови без господара! Док сте били ангажовани на прикупљању свог капитала, у настојању да постанете независни, били сте предмет трговине белим робљем. Постати независан значи бити у стању да натераш друге људе да те издржавају, а да ниси у обавези да радиш за њих. Који човек не жели да достигне овакав друштвени стаус у данашње време? Онај ко то постигне, јесте робовласник у најгорем смислу. Онај који стреми ка томе, бави се трговином робљем. Ти, читаоче, припадаш једној или другој класи. Људи без имовине, у слободном друштву, теоретски су у горем стању од робова. Практично, њихово стање одговара овој теорији, коју историја и статистика свуда доказују. Испоставило се да капиталисти, у слободном друштву, живе у десет пута већем луксузу него јужњачки робовласници, јер робови капитала раде више и коштају мање од црних робова.

Црни робови са Југа су најсрећнији и, у неком смислу, најслободнији људи на свету. Деца, стари и изнемогли уопште не раде, а ипак имају све удобности и обезбеђене животне потребе. Они уживају у слободи, јер их не муче ни брига ни рад. Жене раде лакше послове, а господари их штите од деспотизма њихових мужева. Стасити црни момци по лепом времену просечно раде око девет сати дневно. Остатак свог времена проводе у савршеној опуштености. Осим тога, они имају своје суботе и празнике. Бели људи би поцркали од муке услед толико слободе и доколице, али црнци уживају у телесном и душевном спокоју. Са лицима окренутим ка сунцу, могу да спавају у било ком часу; а миран сан је највеће људско достигнуће. „Благо човеку који је измислио сан“. То је срећа сама по себи, и произилази из задовољства садашњошћу и чврстој вери у будућност. Не знамо да ли слободни бели радници на Северу икада спавају.

Они су преварени док то чине; јер када они спавају, лукави и опрезни капиталиста смишља средства да их зароби и експлоатише. Најамни радник мора да ради да не би гладовао. Он је већи роб него црнац, јер ради дуже и теже, за мање новца од роба, и нема одмора, јер његове екзистенцијалне бриге започињу по окончању радних задатака. Он нема слободу, нити једно право. Позната нам је изрека, да су ваздух и вода заједничка својина, у којој сви имају једнако право да учествују и уживају; али то је потпуна лаж. Присвајање земљишта носи са собом и присвајање свега на земљишту или изнад њега,. Човек не може да удише ваздух, без места одакле би га удахнуо, а сва места су присвојена. Сви водени токови су приватно власништво „до средине тока“, осим океана, али он није за пиће.

Слободни радници немају ни хиљадити део права и слобода црначких робова. Заиста, они немају ни једно право, ни једну слободу, осим ако то није право или слобода да умру (…)

„Широкогрудост према људима“ је оно што сви покушавају да достигну. А не би прихватили обавезу да се старају о човеку, као о свом имању, као о својим коњима, псима, говедима и овцама. Сада, под варљивим именом слободе, ви капиталисти зарађујете преко грбаче радника, од јутра до мрака, од детињства до старости, а затим га отпустите да гладује. Боље се понашате према својим коњима и псима. Капитал је суров господар. Трговина слободним робљем је најзаступљенија, и истовремено најокрутнија трговина (…)“

„Поглавље 38 (Приватна својина уништава слободу и равноправност)

Аболиционисти и социјалисти, засебно једни од других, истражили су тамни вилајет социологије, добро разумевши да никада не могу успоставити своју утопију док се приватна својина не укине или барем уједначи. Човек без имовине је теоретски, а углавном и практично, без иједног права. Ваздух и вода, како се обично верује, заједничка су својина човечанства; али ништа није лажније у стварности од теоретисања. Власништво над земљом даје власнику искључиво право на сваку ствар изнад и испод земље. Сва пространства су присвојена, а са њима и ваздух изнад њих, воде на њима и рудници испод њих. Сиромах, да би удахнуо ваздух или пио воду, прво мора да пронађе место где ће по неком праву уживати у њима. Он у сваком тренутку не може да нађе такво место и принуђен је, због својих потреба, да удише тескобни и трули ваздух малих соба, влажних подрума и пренакрцаних фабрика, и да пије огромне количине нечисте воде, која му се даје по неправедно високој цени. Он плаћа воду коју пије, јер је престала да буде заједничко власништво. Сиромах није слободан, јер нема где на миру да одахне.

Приватна својина је монополизовала земљу и уништила његову слободу и равноправност. Он нема никакву сигурност за свој живот, јер не може да живи без запослења и адекватне плате, а нико није дужан да га запосли. Када би земља била заједничка, он би увек могао да ужива не само у ваздуху и води, већ би својом марљивошћу могао зарадити средства за живот. Његова положај је теоретски и практично очајан и неподношљив. Да је црни роб, уживао би сва неопходна и суштинска права, у стварности и у правној фикцији. Чист ваздух, вода, кућа, довољно хране, ватре и одеће, били би његови у сваком тренутку. Црно ропство је облик комунизма, а пошто су аболиционисти и социјалисти одлучили да усвоје нови друштвени систем, ми препоручујемо да га размотре. Начин на који ће се извршити промена са садашњег облика друштва на комунистички поредак који ми предлажемо је веома једноставан. Црни роб тренутно на тржишту вреди седам стотина долара.

Пошто бели сиромах више ради, вреди око хиљаду. Човека који поседује хиљаду долара капитала поставите за чувара (израз робовласник је непримерен) једног белог сиромаха просечне вредности; дајте човеку који има десет хиљада долара десет сиромаха, а милионеру хиљаду. Једноставно, ово би био чин милосрђа и правде; јер капиталисти сада у потпуности приходују од рада сиромашних људи, јер им капитал омогућава да господаре (..). Тако једна породица сиромашних радника, мушкараца, жена и деце, њих десет, може да се издржава, и заради око шест стотина долара, за свог послодавца, што би била камата на десет хиљада. Не би радили ништа више него сада, не би били под већом присилом да раде, били би ослобођени већине егзистенцијалних брига и пуштени да уживају сва значајна и неопходна права. Шта би изгубили од слободе и равноправности? Баш ништа (…) Могуће је да би њихова сигурност и поштеда од бриге учинили њихов положај бољим од положаја њихових послодаваца. Претпостављамо да би било лакше пронаћи штићенике или робове него чуваре или господаре, јер би сав добитак био на страни радника, а губитак на страни старатеља.

Ослободите своје такозване слободне раднике, дајући им довољно имовине или капитала за живот, а затим позовите нас на Југу да ослободимо наше црнце. И друго: велики корак ка ослобађању ваших радника био би додела обавезних старатеља, сличних нашим робовласницима, који би се бринули о њима, и сходно томе имали право на приход од њиховог рада (…)“

Превод са енглеског: Д. Ј. / Васељенска