Једно је Црква а нешто сасвим друго је црквена организација

Опет и опет ништа ново под сунцем.

Докле год буде буџетских корисника, биће и заступника идеја и теза онога ко одлучује о трошењу буџета.

Кад год видите празноглавца који острашћено заступа идеје и тезе, обавезно проверите како се издржава. Ако живи од свог рада, полемишите са њим или му честитајте што иако се не слаже са вама има своје ставове.

Међутим ако живи од буџета, окрените главу од њега или га заобиђите јер нећете имати са киме да полемишете, јер је он ту само проводник. Постоје различите врсте проводника, оне простије али и оне напредније врсте.

Те напредније врсте проводника, су врло често интелектуалци који упркос свом знању заступају идеје и тезе свог буџетског извршиоца, јер мењају своју савест и интегритет за средства из буџета. То су они за које је речено да претварају лаж у истину и истину у лаж. Они свесно користе своје знање и интелектуалне способности зарад обмане у интересу свог буџетског спонзора.

Њихова острашћеност расте како се смањује количина доступне новчане масе у систему, односно како појефтињује савест. Свако ће одмах помислити на кориснике државног буџета, било директне или индиректне. Али то је већ опште место. То мање више већ сви знају. Слично је и са корисницима буџета “невладиног” сектора.

Међутим мени су најспорнији ипак корисници Црквеног буџета.

То су они који у Бога верују или су веровали тек толико да дођу до позиције која се финансира црквеним новцем. То може бити било које место у самој структури црквене јерархији али и међу лаицима који су у структури црквене организације. Тренутно су популарна места за која су потребна квазинаучна звања богословских и теолошких високошколских установа.

Разни мастери теологије и дипломирани богослови (Као да се богослов постаје свршавање неке школе). Свој запажени допринос дају и други “црквени” интелектуалци из других научних области. Најчешће из друштвене групе наука. Посебно бљутаву групу чине забављачи свих праваца декларисани као уметници. Заправо људи професионално хендикепирани у сваком погледу.

Дакле људи који од свог рада не могу да живе. Осим у случају да им извршиоци црквеног буџета доделе какво место на ком ће добити неки динар. Али нема бесплатног ручка, односно бесплатан сир је само у мишоловци.

Па тако и ови наши мишеви морају да одраде за плату коју примају. Е сад они морају да дају дозу научности ставовима извршилаца црквеног буџета. Видећете како се њихови ставови мењају у зависности од ставова извршилаца буџета.

Ако је у неком тренутку потребно бити зилот и ревнитељ они ће да ревнују све у шеснаест. Ако треба да се србује, они ће да србују и још да томе додају разне тезе о Небеској Србији. Ако треба да се екуменише, ето њих у дијалогу љубави. Ако треба да се прогањају неистомишљеници ето их са бакљом у руци.

При том ко год је предмет њихове критике у том тренутку увек их карактерише једна иста јеванђељска особина “Зар сте се и ви преварили? Вјерова ли ко у Њега од главара или фарисеја? Него народ овај који не зна Закон, проклет је!”

Та количина искључивости да су спрени и да прокуну оне које пре тога омаловаже. А заправо им је матрица врло проста, бацати прашину у очи за широку публику непроверљивих тврдњи, константно се скривајући иза ауторитета Цркве.

Још их једна особина краси. Наиме због хлађења њихове вере услед компромиса које чине, они почињу да својим животом постају ругло за Црквену организацију. Њихов живот долази све више у дискрепанцу са номиналним вредностима које наводно заступају. На крају се све сведе да никога за то није брига осим што је углед Црквене организације нарушен а ми се чак ни не изненадимо кад чујемо за попа дилера или попа наркомана.

Јер је појам о свештенику потпуно урушен јер се све време поп доушник и поп цензор и поп цинкарош скривају из светиње свештеничког чина који је Богом благословен. Е сад зашто сам све ово написао, па управо да укажем на то да Црква није и никада неће бити исто што и Црквена организација.

Јер је Црквена организација само заједница људи са свим њиховим слабостима, док је Црква заједница Бога са људима. Односно да ми нисмо део Цркве због Црквене организације. Односно да свештенички чин не поштујемо због понашања човека који врши свештеничку службу него због светиње свештеничког чина. У нашем народу постоји јасна традиција суштинског разликовања ових појмова. Неизмерно поштовање Цркве и светиња а потпуно презрење оних који се огреше о светињу којој служе.

Јесаул

Васељенска ТВ

БОНУС ВИДЕО: