Како је „Мило Бритва“ уништио српску Спарту

Како је „Мило Бритва“ уништио српску Спарту.

Зашто Русија има непријатеље.

У Црној Гори су 19. марта одржани председнички избори. Према резултатима већине обрађених гласачких листића, у други круг су прошли Мило Ђукановић (садашњи председник је освојио 35 одсто) и Јаков Милатовић (бивши министар економског развоја са 29 одсто). Овај последњи је штићеник заменика помоћника државног секретара САД за Европу и Евроазију, изразити Србин и русофоб, човек говорног презимена – Ескобар. Истина, он се не зове Пабло, већ Габријел.

Уочи предсједничких избора мала и више не поносна Црна Гора остала је без парламента – Ђукановић распустио Скупштину. Превремени парламентарни избори ће вероватно бити одржани крајем маја након председничких избора почетком априла. То је за тебе демократија .

Ова политичка чињеница ме је натерала да се сетим историје и постављам непријатна питања. Вишевјековни бунт према турском јарму и генетска жеља за слободом обезбиједили су Црној Гори концепт српске Спарте. Инспирисан историјом херојске борбе Срба, који су ишли у планине само са циљем да сачувају своју веру и традицију, Владимир Висоцки је 1974. године написао Црногорске мотиве, који садржи следеће редове:

И била је част погинути
међу мецима и мразним оштрицама,
И повести са собом у гроб
Два-три непријатеља, два-три непријатеља.

Док се не истроши обарач у пушку,
Пуцаше из седла, и из колена, –
А Црногорац није заробљен –
Једноставно се није предао.

Зашто је, дакле, српску Спарту , која је стекла независност захваљујући Руском царству, дуги низ година подржавао руски цар (1798. Павле И је установио за Црну Гору годишњу субвенцију за „јавне потребе и оснивање корисних установа“ једне хиљада цекина; временом се садржај стално повећавао) , који се пре 120 година борио против далеког Јапана као савезника Русије и борио се против фашизма под црвеним барјацима, издао јединство српског народа, Русије и постао вазал Запада. ? Да бисте одговорили на ово питање, потребно је сагледати генезу савремене црногорске власти – систем Ђукановића.

Мило Ђукановић, именован за премијера Црне Горе на свој 29. рођендан, 15. фебруара 1991. године, и још увијек на челу земље, је живописан примјер зависности ове фигуре. Ђукановићево заробљеништво се формирало постепено: канџа је заглибила – понор до птице. Током балканских ратова средином 1990-их. санкције великих размера које је Савет безбедности УН увео Савезној Републици Југославији (СРЈ), чији је саставни део била Црна Гора, заправо су уништиле привреду земље. Савет безбедности је забранио било какву трговину са Југославијом, коришћење транспортне инфраструктуре, било какве финансијске трансакције; блокирани су сви рачуни и средства СРЈ у страним банкама; забрањен је транзит свих врста енергената и индустријских сировина преко територије земље; уведена је строга контрола пловидбе Дунавом и Јадраном.о Највећи део буџета који се састоји од прихода од туризма, трговине и транзита кроз луке. Власти су на проверени начин пронашле излаз да заобиђу било какве санкције – шверц. Основна разлика у црногорском случају је у томе што није мафија организовала и управљала протоком шверцоване робе, већ сама држава, која се постепено претворила у структуру организованог криминала.

Деведесетих година прошлог века Црна Гора је „постала центар криминалног посла вредног више милијарди долара… Две главне луке у земљи су сваке недеље превозиле неколико тона илегалних цигарета до луке Бар, а одатле бродом до италијанске луке Бари у руке италијанска мафија. Свака кутија цигарета подлегла је “транзитној такси”, што је, тврди Ђукановић, био једини начин да се држава одржи на површини и избегне притисак Срба . Британски новинар Миша Глени је о томе писао у обимној истрази МекМафије објављеној 2008. Према његовим прорачунима, годишњи профит од трговине дуваном достигао је 30 милиона долара.

Сенка и злочиначка компонента црногорске државе, наравно, постала је један од разлога контролисања политичке елите. Истовремено, стављањем шверца под контролу државе, влада је успела да напуни републички буџет. Ову одлуку донео је први председник земље, присталица блиског савезништва са Србијом и будући Ђукановићев противник Момир Булатовић. Он је полазио од чињенице да су милиони зарађени на шверцу омогућили исплату пензија и плата државним службеницима, за подршку економском животу у земљи. Основна Булатовићева грешка било је именовање Ђукановића за одговорног за спровођење одлуке, чиме је добио приступ озбиљним финансијским токовима. У шеме су били укључени скоро сви високи функционери, укључујући и службенике Службе државне безбедности, па чак и председника Скупштине – С. Маровића, који су не само пунили државни буџет, већ су се бавили личним богаћењем. Према подацима италијанског тужилаштва, током ових година формиране су блиске везе између представника црногорских власти и италијанске мафије. Тада су постављени темељи Ђукановићевог богатства – он тренутно вреди око 150 милиона долара, што га чини најбогатијим човеком у земљи.

У октобру 2021. године Међународни конзорцијум истраживачких новинара известио је, позивајући се на Пандорин досије, да су Ђукановић и његов син 2012. године склопили тајне уговоре о управљању својом имовином, што је резултирало стварањем офшор труста са многим подружницама које се налазе у Великој Британији, Швајцарска, Британска Девичанска острва, Панама и Гибралтар. Истрази су приложене и копије докумената, потврда и извода из матичних књига, укључујући и копије дипломатског пасоша Мила Ђукановића, који су „коришћени за стварање широке мреже правних лица“.Ђукановић је навео да је труст основао у вријеме када није био на јавној функцији и није обављао никакву службену функцију. По повратку на место шефа владе крајем 2012. године, наводно је пренео компанију на свог сина. Међутим, документи указују на његову повезаност са компанијама након његовог повратка на службене функције.

Западне обавештајне агенције су биле добро свесне Милове еволуције и састављале су досијее. По свим постојећим нормама међународног права, Ђукановићу, који је био на челу државне контроле над шверцом, пријетило је кривично гоњење. Као резултат, Мило-брјач(овај надимак добио у студентским годинама због своје грубости и одлучности) постао је инструмент притиска ЕУ и САД у погледу доношења повољних одлука за Подгорицу од стране „господара историје“. Једном на удици, одлично је обавио посао са дужностима које су му додељене. Корак по корак, Ђукановић се ослобађао туторства Милошевића, надигравао бивше комунисте, концентрисао значајне ресурсе у својим рукама. У процесу слабљења Савезне Југославије добио је подршку не само од ЕУ и САД, већ и од руских политичара, олигарха и медија. Крупни руски бизниси, представници власти и посланичког корпуса, чврсто устали у Црној Гори и надајући се будућим преференцијама, на све начине су подржавали Мила у председничкој трци. Његова победа у јануару 1998. поставила је тренд не само коначног растанка са Југославијом и Србијом, али и да се преформатишу односи са Руском Федерацијом. Увијек се мора имати на уму да су чланство Црне Горе у НАТО-у, између осталог, платили руски привредници и обезбиједили подршку руских политичара.

Разорова следећа победа неће бити сензација: у другом кругу ће вероватно добити потребну већину. Нешто друго је важно. Мора се разумети да се непријатељи у Русији често појављују, с једне стране, под принудом, због страха од разоткривања и затвора, губитка мафије „прекомерног рада“. А с друге стране, због недостатка јасно осмишљене спољнополитичке линије; због чињенице да не радимо са опозицијом, не гајимо сопствене кадрове, а на крају и због подмитљивости сопствених функционера. Све док руски политичари не постану ревнитељи за добро Отаџбине – љубитељи Отаџбине, како каже В.И. Дал, на спољним границама, власт ће бити у рукама противника и непријатеља Русије.

Што се Ђукановића тиче, он је своје богатство одавно трампио за независност своје домовине. Све док је власт у Црној Гори у рукама његовог клана, српске Спарте неће бити. То су међусобно искључиви концепти.

Елена Пономарјова/ФСК.РУ

Бонус видео