СУДОКРАТИЈА ИЛИТИ ПРИВАТИЗАЦИЈА СУДСТВА НА ДЕЛУ, ИЛИ НЕШТО ЈОШ ГОРЕ

Због великог интересовања и позива грађана који не могу да га пронађу на сајту, понављамо наш текст и најављујемо истраживачки рад о овој теми

На порталу листа НОВА С објављен је текст под насловом “Председница Високог савета судства више од месец дана ћути о продужењу мандата судији који суди нарко босу Шарићу“ а у тексту се тврди и сугерише да она пасивним држањем, незаказивањем седнице Виског савета судства и недоношењем одлуке о предлогу председника Вишег суда у Београду да судија Дејан Терзић из Апелационог суда у Новом Саду буде поново „упућен“ у Виши суд у Београду у Посебно одељење (а вероватно и у Одељење за ратне злочине), чиме се тобож узрокује да суђење мора да почне поново јер ће бити измењен састав већа распоређивањем другог судије уместо судије Терзића. Тим се, наводно, одуговлачи поступак, а то све омогућава управо председник Високог савета судства, судија Јасмина Васовић.

Но, да ли је тако и да ли се иза пласирања ове чињенице да судији Терзићу 1.маја 2023. године истиче период на који је упућен из вишег суда, другостепеног суда, Апелационог суда у Новом Саду, у нижи суд, Виши суд у Београду, крије оно што се сугерише, ми ћемо оставити читаоцима да сами просуђују након упознавања са тачним и потпуним чињеницама од којих већ годинама, грађани који пореским обавезама финансирају рад судија и судова, не знају готово ништа.

Пођимо редом:

1.Конкретно суђење неће почети изнова, како се тврди у тексту НОВА С јер законска одредба члана 388. Законика о кривичном поступку гласи: ако се главни претрес држи пред другим председником већа, главни претрес мора почети изнова и сви докази морају бити понoво изведени. У овом предмету главни претрес није ни почео, па нема ни места новом почетку нити поновном извођењу доказа, нити је то уопште могуће. Овде је тек одржано припремно рочиште и то након више покушаја. А зашто након више покушаја и да ли је припремање и одржавање припремног рочишта, које је у искључивој надлежности председника већа, овде судије Терзића, могло да се врши стручније и умешније и тиме без одуговлачења, и ако јесте зашто није тако поступано, друго је посебно питање, о којем би можда требало да расправи управо Високи савет судства. Према томе, то је прва дезинформација. Такође, ставом четвртим истог члана 388. је предвиђено и да се од поновног извођења доказа може одступити због протока времена или других важних разлога, али је то овде депласирано када претрес није ни почео.

2. Судија Дејан Терзић је од 2014. године на упућивању из Апелационог суда у Новом Саду у Посебно одељење али и Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду, а не само Посебно одељење. Последњи пут му је на годину дана продужено упућивање Решењем Високог савета судства које је потписала судија Јасмина Васовић на седници дана 14.04.2022. године и гласи: ДЕЈАН ТЕРЗИЋ, судија Апелационог суда у Новом Саду, упућује се на рад у Посебно одељење за организовани криминал и Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду, до окончања предмета у којима поступа, почев од 1. маја 2022. године, а најдуже годину дана, а записник је доступан на сајту ВСС, Седма редовна седница. Када се судија упути у Посебно одељење или Одељење за ратне злочине, онда по законима о организацији и надлежности државних органа у поступцима организованог криминала и ратних злочина прима дуплу плату, што у  конкретном случају износи 350.000,00 динара. Поред тога, има бенефициран радни стаж тако што  му се на 12 месеци рада додаје још 4 месеци. Ово је прописано чланом 11. и 12. Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, тероризма и корупције и чланом 17. и 18. Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине. Поред тога, има на располагању возило са возачем које га вози о трошку државе где год и кад год пожели, чак и на пијац (што истине ради не користе све судије, јер за то треба да дају изјаву да се осећају угроженим, што неки не желе ).

3.Венецијанска комисија и друга саветодавна тела Европске комисије Европске уније оценила су да је институт „упућивања“ врло проблематичан јер се судије стављају у привилегован положај од стране председника суда који тражи упућивање у његов суд јер се тада отвара могућност утицаја политике на рад и одлучивање тог судије, тако што он потенцијално „очекује“ да и следеће године буде упућен на дуплу плату и бенефициран стаж и друге привилегије, од којих је једна и та да у том одељењу има далеко мање предмета које суди него у суду из којег је „упућен“. Да се ту отвара поље утицаја јер ако не „ослушкује“ или не поступа по сугестијама председника, неће бити поново он упућен већ други судија или ће бити заведено нормално стање и то да суди судија који је изабран за тај суд, тако што председник суда изменом Годишњег распореда рада на упражњено место распореди другог судију Кривичног одељења тог суда, што је редован и нормалан ток ствари. Посебан аспект јесте да друге судије које суде у Кривичном одељењу Вишег суда у Београду (називају то „рад у руднику“ у односу на Посебно одељење), а не у Посебном одељењу и Одељењу ратних злочина суде иста кривична дела, по истим законима, исте су факултете завршили (суде убиства, трговину дрогом, разбојништва и друго, само није вредност прибављене користи преко  200 милиона динара, него на пример 190 милиона, па се не назива „организовани криминал“, за шта би народ рекао „није шија него врат“) али имају дупло мање плате, немају бенифициран радни стаж и имају и по 100 премета годишње, за разлику од судија у Посебном одељењу које, према непровереним сазнањима, изгледа баштине по неколико предмета годишње. А онда, поред тога неки судија  буде упућен из суда у Новом Саду у њихов суд и тако већ 9 година. Као да Виши суд у Београду нема судија које знају и могу да суде. Управо је овај проблем „упућивања“ недавно био повод великог и оправданог правог малог „рата“ између ДРЖАВНОГ ВЕЋА ТУЖИЛАЦА и свих струковних удружења тужилаца на једној страни и Вишег јавног тужиоца у Београду Ненада Стефановића на другој, који је завршен одлуком ДРЖАВНОГ ВЕЋА ТУЖИЛАЦА да не продужи упућивање тужиоцима из других тужилаштава у Више јавно у Београду. Овде се за судију Терзића тражи одступање од општег става стручне јавности и надлежних тела Европске уније, и за такво одступање у помоћ позива и јавност.

4. Високи савет судства још није формиран па не може ни да одлучује о предлогу за ово проблематично и симптоматично  „упућивање“ јер су устројена уставна решења избора тог тела онаква каква су предлагала удружења судија и Европска надлежна саветодавна тела. Али зато председник Вишег суда може, и могао је то  одавно да учини, да у Посебно одељење распореди неког од судија Вишег суда који је и изабран за тај суд и да тако установи редовно а не ванредно стање  у том одељењу. Не стање које ствара оправдану сумњу јавности да се ради о употреби инструмента утицаја на суђења у већима у којима тај „упућени“ судија поступа. При томе, странкама у поступку и јавности се на суђењу не саопштава да му суди судија који није „сталан“ судија тог суда већ је упућен на дуплу плату и председник суда га може вратити тамо одакле је дошао, на дупло мању плату и без службеног возила и возача  на неограничено коришћење и без бенефицираног стажа. Додатно, поставља се питање када „упућивање“ престаје? Судећи по ставу оних који су иницирали текст у НОАВ С, никада! Јер увек ће судија Терзић у неком предмету у Београду судити, па га не треба у томе ометати и поступак тобож одуговлачити.

5.Коначно, иако не и последње што би се о овом ишчашењу судовања у Србији могло рећи, поставља се питање ко је медијима предочио да судија Терзић треба да се врати у суд у који је изабран и „објаснио“ наводну опасност по суђење Дарку Шарићу, односно објаснио да судски систем у Србији зависи од једног човека, једног судије и који је циљ оваквог информационог рата? Криминалистика учи да треба ићи трагом користи и мотива. Овде се чине два сценарија могућа. Један је да је корист на страни: примаоца плате од 350.000 динара, корисника бенефицираног стажа, задуженог: малим бројем предмета у раду, корисника: службеног возила са возачем, корисником: друштвеног утицаја позиције судије тзв. Специјалног суда. У том мотиву тражити и извор информација и спекулација које су објављене. Други сценарио је да се управо приказивањем наводне зле намере председника Високог савета судства баца прашина у очи јавности и маскира сопствена жеља за останак у овом предмету или жеља председника суда за останак баш овог судије у том предмету или пак заједничка жеља, упркос чињеници да је институт „упућивања“ по својој природи привременог карактера и служи да се тренутни, изненадни недостатак судије у неком суду надомести (смрт, дужа болест и слично). Радило би се о принципу који народ описује максимом  „ дрште лопова“. Ваља указати и на чињеницу да у тексту није нападнута политичка власт, него само председник Виског савета судства, што имајући у виду специјални карактер и функцију тог медија вероватно није случајност, а ко разуме дубље прилике у српском судству, схватиће.  И овде остављамо јавности да сама просуди. Ми ћемо се задржати на уставном и законском правилу за медије да се бавимо истраживањем и пласирањем чињеница и њиховим претресањем, а не закључивањем и обликовањем јавног мњења,  јер „јавност увек има оправдан интерес да зна“ нарочито када се у његово име суди (судови суде „У ИМЕ НАРОДА “и када он, народ,  све то порезом плаћа.

Да подсетимо, Србија је прошле године извршила уставне промене и омогућила судијама да саме себе бирају и разрешавају, са образложењем да су они по Уставу трећа грана власти, иако ни прве две гране власти, Народна скупштина и Влада Србије, не бирају сами себе већ то чине грађани, како се и чини у свим демократским земљама, било непосредно било посредно. Критичари су тврдили да је то наопако, да не постоји нигде у свету осим у земљама у којима се споља врши уништавање институција ради стварања што већег хаоса, да се тако  ствара судократија чије погубне последице по сигурност, безбедност и правну сигурност грађана ћемо тек осетити.

Васељенска

БОНУС ВИДЕО: