ИЗМИШЉАЊЕ АЛБАНСКОГ ПИТАЊА: бечки рецепт, или ко је господар Космета?

Албанско питање никада није било чисто балканско питање: водеће силе су га увек посматрале кроз призму сопствених интереса. Недавни сукоби Срба и војника Кфора и косовских специјалаца РОСУ у српским општинама „Републике Косово“ открили су многе заинтересоване стране за „коначно решење“ српског питања.

Борба „булдога испод тепихом“ се наставља. На пример, премијер тзв. Републике Косово, Аљбин Курти покушава да игра независну игру. Пре неки дан је рекао да „са захтевима Београда излазе представници САД и ЕУ Габријел Ескобар и Мирослав Лајчак”. Амбасадор САД у Србији Кристофер Хил признао је: „Курти и ја имамо веома суштинске проблеме, нисам сигуран да можемо да рачунамо на њега као на партнера“.

Да ли је сенка престала да слуша свог господара? Или је мајстор негде другде и невидљив?

Развој албанског национализма обично се везује за име С. Фрашерија. У књизи „Албанија – шта је била, шта је и шта ће бити” (1899) забележио је принцип: „Беса (1), вера, рад, брига, наша жеља, наша мисао, нека буду за ради Албаније и ради албанске нације“ . Међутим, важно је разумети ко данас стоји иза Фрашерија и других албанских интелектуалаца; ко је и зашто допринео формирању албанског идентитета и био заинтересован за стварање албанске државе.

Документи бечког архива династије, двора и државе које је објавила бугарска историчарка Теодора Толева (2) јасно сведоче о активном учешћу владајућих кругова Аустроугарске у креирању албанског питања. Наравно, не само Беч, већ су и Ватикан, Рим и Берлин с краја 19. века дизајнирали албанску нацију, али је аустроугарски пројекат интересантан својим стратешким доприносом.

Од новембра до децембра 1896. године у Бечу су одржане три тајне конференције под председавањем министра иностраних послова грофа А. М. Голуховског (млађег), посвећен албанском питању. Меморандуми састанака фиксирали су главни циљ царства: албанске територије са римокатоличким и муслиманским становништвом „не треба да потпадну под утицај друге велике силе, већ да се уједине у нову кнежевину под аустријским протекторатом“.

Жеља да се избегне да Аустроугарска упадне у „гвоздени обруч“ који контролише Русија одредила је вишевекторску политику према Албанцима – овој балканској „нацији племена“. Крајем XIX века. албанско становништво није представљало националну заједницу, чинила су га зараћена племена Гега (углавном римокатолика) и Тоска (углавном муслимана). У време када је Беч развијао стратегију за продор на овај део Балкана, ова племена нису имала осећај заједничке политичке припадности или заједничких интереса.

Поред различитих религија, постојала је значајна разлика у дијалектима и писму: Тоски су користили грчко писмо; Геге су писале латиницом. У питању „окупљања“ албанског народа и његовог коришћења као свог агента на Балкану, Беч је користио антагонизам између православаца и муслимана. То се огледало у схватању тоских Албанаца Хабзбуршке монархије као њиховог природног савезника и покровитеља у борби против Русије и Срба. Наравно, не треба поједностављивати: православни Албанци (било их је и много) гравитирали су Грчкој, али су били у мањини после формирања заједнице римокатолика и муслимана. Стварање таквог савеза, када се „Албанци римокатолици и муслимани грле као браћа у налету мржње према свему словенском“ и „једнако прогоне омражене Словене“, у условима два светска рата довело је до геноцида над Србима, а рецидиви те страшне суровости испољили су се током балканских ратова с краја двадесетог века.

Развој албанског језика и образовног система омогућио је Бечу да забије клин између Србије и Црне Горе, стварајући независну Албанију. „Мека моћ“ Аустроугарске постала је, ако не одлучујући, онда један од одлучујућих фактора у приближавању „тачке без повратка“. Збацивање султана Абдул-Хамида II 1908. године и сазивање првог албанског националног конгреса у Битољу ишло је на руку Бечу. Устанак који је започео две године касније поставио је за циљ добијање аутономије, а у новембру 1912. конгрес представника разних племена и слојева албанског друштва у Валони прогласио је Албанију независном државом. „Бечки рецепт” за преобликовање балканског простора био је добро калибрисан и добро финансиран. То је одредило његов успех.

Године 1903. у Националном институту за оријенталне језике у Бечу почели су курсеви албанског језика. Оснивачи албанологије били су Аустријанац Н. Јокл (1877-1942) и Мађар Ф.Н. Фог Фелсо-Свилас (1877-1933). Иначе, први Институт за албанологију отворен је не у Албанији, већ у Приштини 1953. године. Остварењу циљева царске владе допринели су специјализовани интернати за обуку учитеља у Клагенфурту и на Римокатоличком учитељском универзитету у Верингу (18. бечки округ). Након обуке, аустрофилски кадрови су отишли ​​у школе у ​​Призрену, Драчу и Скадру. Такав систем обуке омогућио је да се пређе на следећу фазу – трансформацију римокатоличких прогимназија северне Албаније у националне кроз прелазак са италијанског на албански. Паралелно, уведени су курсеви за изучавање немачког језика.

Проаустријски албански листови и часописи били су издашно финансирани. Најутицајнији међу њима били су: часопис „Албанија”, који излази прво у Бриселу, затим у Лондону; лист „Дрита”, основан у Софији, а излазио на азбуци браће Фрашери, који је популаран код већине Албанаца, док је лист „Беса” (штампан у Каиру). Ове новине су имале значајан утицај на албанско јавно мњење својом наглашено националистичком агендом. Беч је такође подржао објављивање образовних, историјских и књижевних дела на албанском језику. До 1905. новцем и под цензуром објављене су двотомне „Историја Албаније“ и „Историја Турске“ Н. Никаиа, уџбеник из географије, антологија са причама, стиховима и песмама Г. Кириаса; Водичи за учење албанског језика. Сва литература коју је Беч финансирао увезена је у албанске земље илегално и дистрибуирана, по правилу, бесплатно.

Вреди обратити пажњу на објављивање мапе Албаније Т. Шпира: карте визуелно фиксирају територијалне границе за сваку заједницу. Дистрибуција мапа са још увек страним територијама, али на папиру већ укљученим у мапу-као-лого, има јачи утицај од националистичке литературе. Иначе, савремене мапе „Велике Албаније“, укључујући све територије насељене Албанцима (Албанија, Косово, западна Македонија (Илирида), југоисточна Црна Гора (Малезија), северозападна Грчка (Чамерија), штампају се не само у Тирани, већ такође у Франкфурту на Мајни.

С једне стране, Албанија и Албанци су коришћени као баријера против покрета Велике Србије и Русије, који је био уско повезан са њом. С друге стране, то је било средство да се спречи Италија да се учврсти на источној обали Јадрана. Овакав приступ се уклапа у концепт Реалполитике, разумљиво је, што се не може рећи за политику југословенског руководства после 1945. године. Јосип Броз Тито је озбиљно унапредио „бечки рецепт”, додавши му забрану повратка Срба у своја места становања на територији Косова и Метохије, и издвојио овај део српске земље у посебну политичко-територијалну целину. (од 1945 – Косовско-метохијски област, од 1963 – регион). Тиме је потпуно поремећена демографска и социокултурна равнотежа у овом делу Балкана. Не без разлога је Тито добио карактеризацију „последњег Хабзбурга на Балкану“, која је распрострањена у српском друштву.

Последице су већ непоправљиве. Краткорочно гледано, Балкан може постати независно жариште сукоба, па чак и окидач за веће конфронтације. Албанско питање поново постаје централно на европском дневном реду: видљиви власник се игра са невидљивим.

(1) Беса – заклетва верности коју сваки пуноправни члан албанске заједнице/клана полаже својим сарадницима.

(2) Толева Т. Австро-Венгрия и становление албанской нации. М., 2018.

С руског превео Зоран Милошевић / Наука и култура

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru

БОНУС ВИДЕО: