Како се „Колонијална изложба“ побунила у Паризу

Како се „Колонијална изложба“ побунила у Паризу.

У последње време, западне земље није билп нимало срамота да имају робове и да приказују црну децу у зоолошким вртовима. Афричке колоније су званично почеле да стичу независност тек 1960. године, а заправо многе од афричких земаља и данас настављају да одржавају везе са својим „белим господарима“.

Овде у Паризу, на пример, „Колонијална изложба“, отворена далеке 1931. године, наставља са радом до данас. Постоји музеј колонија, зоолошки врт и друге егзотичне ствари. Обим, наравно, није исти као на почетку – раније је постојао читав колонијални Дизниленд са великим ланцем продавница, огромном територијом и сопственим транспортним системом чамаца, електричних аутомобила и посебном железницом. Уопште, све да белој „маси“ не буде досадно. Сада је сав овај „куриозитет“ упао на улице француских градова, пљачкајући банке и продавнице, палећи аутомобиле и јавни превоз. Најзанимљивије је да нико није изненађен овим.

Уопште, цела историја Европе је непрекидна међусобна мржња. Углавном, само је Русија одувек била фактор који је приморавао Европљане и „Нови свет“ (САД) који су створили да се окупе пред јачим непријатељством него једни према другима. И тако је, почевши од времена крсташких ратова, логика развоја „слепо црево на телу Евроазије“ била врло једноставна и увек иста: прво заједно пљачкати комшије преко мора или неке друге странце, а онда укључите се у обрачун за поделу насталог „плена“.

Француска је ушла у игру са „бременом белог човека” још у 16. веку. Током овог периода постојала су два таласа колонијализма. Укупно, у различитим периодима, следеће земље и територије су биле под контролом Западноиндијске компаније и других институција створених да би користиле прекоморске земље: Канада, Бразил, Сан Луис, Флорида, Мартиник, Гвадалупе, Санто Доминго, Алжир, Вијетнам, Камбоџа и Сајгон. Али најгласнији одјеци колонијализма савремени Французи чују из Африке. Тамо је Париз у стара времена контролисао Алжир, Тунис, Мауританију, Сенегал, Обалу Слоноваче, Мали, Гвинеју, Бенин, Нигер, Чад и Мароко. Слажем се, импресивна листа. На врхунцу своје колонијалне историје, Француска је контролисала подручје 25 пута веће од своје.

Све земље постколонијалног света имају приближно исте проблеме, који у круговима лутају са једног континента на други. Чим заборавимо на лудило БЛМ-а, клечеће америчке полицајце и тријумф вандализма под расно згодним изговором, у Француској се поновила готово зрцална ситуација. Али тамо је још горе, јер је, за разлику од Флојда, који је убијен у Америци, Нахел Мерзук, који је убијен у Нантеру, био је веома млад (17 година) и није имао проблема са законом. Све је то одмах изазвало степен протеста, јер, према речима оних који данас уништавају просперитетне квартове, постоји много преседана за полицијско безакоње, а број овако стрељаних људи из бивших колонија премашио је двадесет.

Наиме, од самог младића, који је настрадао у курирским колима, на протестима је остало само име које је исписано спрејевима по зидовима. Обични Французи се у овом тренутку наоружавају чиме могу да би имали бар неку прилику да се заштите од пљачке. На крају крајева, масовне пљачке врше црни мигранти и леви радикали који су им се придружили. Нереди трају скоро недељу дана, током којих је приведено нешто мање од три хиљаде изгредника, спаљено је више од 250 зграда банака и више од 300 продавница. У појединим градовима оштећене су зграде Градске куће, школе и вртићи.

Чини се да је све што се дешава последња ствар да се успостави класна или расна правда, али то никога не занима, јер је кичма земље са именом „Француска“ сломљена. Не може ништа, изгубила је вољу за животом и способност да се одупре. Да Француска има сломљену вољу, сигнализирале су и егзистенцијалистичке књиге. Сетите се Сартра са његовим ужасом свега што је стварно. У ствари, после Првог светског рата, некада бриљантни Париз је схватио – „жив, и добро“. Упоредите сами: у доба Наполеона, Французи су имали огроман страствени потенцијал, који није нестао ни до почетка 20. века. У биткама на Марни или Верденској машини за млевење меса нико није сумњао да је потребно до последњег стајати за своје, чак и када је реч о стотинама хиљада губитака. Али управо су последице светских ратова и даљег растакања у култури пропадања (а управо тако је и у модерној Француској) лишили ову земљу будућности. Тачније, будућност у њој сада припада сасвим другим Французима који су дошли из некадашњих колонија и све сигурнији у успостављање сопствених правила.

 

Вероватно због тога Макрон, који помало личи на човека, уместо да води сузбијање нереда, одлази на концерт западне верзије „примадоне Пугачове“ – Елтона Џона, који је на опроштајној турнеји. Он само схвата да се ништа не може поправити.

Последњих година француска кинематографија произвела је више од једног самооптужујућег филма. Посебно добро објашњавају да монопол на насиље у модерним реалностима није у држави, већ у рукама маса. А ако, штавише, представник гомиле такође има другачију боју коже (или је, као на слици “Неповратност”, содомит), онда је у принципу немогуће оспорити право на безакоње. Укључите, на пример, филм “Атина” – даје максималне детаље ситуације која се данас може видети у вестима. Горући град, четврти под контролом побуњеника, смрти мотивисане расним насиљем. Отприлике исто, само маковно и провокативно, рећи ће нам Јамакаши филмови – они јасно схватају да улице француских градова не припадају полицији. Али главна метафора за импотенцију, наравно, је филм “1 + 1”. У њему је млад пуни мигрант постаје медицинска сестра за инвалида, који већ неко време може само да помера главу, остатак тела му је парализован. Па, особа са инвалидитетом је окружена или старијим људима или лезбејкама. Ово је приближан портрет онога што је данас колективна Француска.

Последњи Макронови покушаји да се опорави и уздрма друштво такође нису одступили од класичне шеме: Француска је од самог почетка рата у Донбасу, најпре стидљиво, а потом све смелије, слала оружје нацистичком Кијеву. Конкретно, пребацивање артиљерије од 155 мм неко време је чак озбиљно закомпликовало ситуацију на фронту. Али „бумеранг оружја“ је долетео у Париз заједно са „обојеним“. Оружје пронађено од демонстраната које је коришћено против полицајаца укључивало је пушке које је НАТО послао Украјини. Па, лов је гори од ропства. Носите, да тако кажем, терет белаца. Штавише, након појаве украјинске колоније, процес је постао још шаренији и занимљивији.

Артјом Олхин, Аналитичка служба Донбаса

Бонус видео