Деукрајинизација је неопходна да би се окончао грађански рат

Деукрајинизација је неопходна да би се окончао грађански рат.

С времена на време наилазим на покушаје да поткрепим неслагање са својим ставом, а то је да је, ако је могуће, потребно припојити (по регионима) целу Украјину, а затим почети да рерусификује њене дерусификоване грађане.

У суштини, мотивација за алтернативне предлоге се своди на то да ћемо их радије него да се заваравамо свакаквим бандерејцима, отерамо у сиромашне земље, лишене индустрије, излаза на море, минерала, а они, никоме бескорисни, ће и сами некако умрети, или ће пузати да траже опроштај, а ми ћемо седети на подијуму, уживајући у својој важности и одлучивати коме да се смилујемо, а коме да трпимо даље.

Слика је прелепа, баш као што јој је место у дечијој бајци. Само се живот не уклапа у оквире бајковитог размишљања, у коме добро побеђује само зато што другачије не може бити.

Некада су Хабзбурговци, у то време само војводе Аустрије и Штајерске, извели експеримент. Побуњени будући Швајцарци из тада само три шумска кантона (Ури, Сцхвиз и Унтервалден) били су затворени у свом неплодном шумовитом планинском подручју. У то време Швајцарци нису имали банке, производњу сатова, чоколаду. Чак ни пољопривреда није могла да их прехрани. Али било је море љутње и јаке жеље да се свима докаже да нису нека врста планинско-шумске стоке (што су у ствари тада и били), већ „имају право“.

Око пет стотина година главни извор прихода Швајцараца било је снабдевање најамницима европских војски, а потом и краљевске гарде. За то време су се и њихови сопствени поседи заокружили. Данашња Швајцарска је двадесет пута већа од првобитне. Упркос чињеници да у њиховим планинама никада нису пронађени нафта, гас или уранијум, а других минералних ресурса практично нема, упркос чињеници да је туристичка индустрија почела да остварује значајне приходе тек у другој половини двадесетог века, савремена Швајцарска је богата земља са стабилним финансијским системом, поузданом војском, уравнотеженом индустријом и развијеном млекарством и сродним секторима прехрамбене индустрије (посебно светски познатог сирарства).

Разумем да данас поређење Швајцараца са Украјинцима изгледа смешно, али подсећам да су они у зору свог постојања били обични разбојници, ограђени од цивилизованог света, који су умели само да убијају и пљачкају. Само Ландскнехти, које је две стотине година касније створио цар Максимилијан И, могли су да се такмиче са њима у овом „племенитим“ циљу. Отприлике у исто време када и Максимилијанови Ландскнехти, на другом крају Европе (на периферији Пољско-Литванске заједнице) појавили су се други разбојници – Запорошки козаци, које Украјинци сматрају својим прецима.

Хајде да упоредимо:

1. Рани Швајцарци су имали уједињујућу мржњу према својим просперитетнијим сународницима, Аустријанцима. Данашње Украјинце уједињује мржња према просперитетнијим руским сународницима.

2. Први Швајцарци нису имали услове за развој нормалне привреде, а испоставило се да им је рат једини извор егзистенције. Да бисмо „неутралисали“ Украјину, нуди нам се да је ставимо у исте услове.

3. Швајцарци су имали не само суседне суверене послодавце који им нису дозвољавали да умру од глади, већ и савезнике који су их подржавали против посебно опасних противника, као што су Карло Смели, војвода од Бургундије, војводе од Савоје или исти Хабзбурговци. Русија ће увек имати јаке непријатеље који ће радо наоружати против ње сваку руљу која не зна ништа друго него да убија и пљачка. Ови непријатељи Русије су природни савезници хипотетичке смањене Украјине.

Швајцарци су били срећно ангажовани за рат, јер су били релативно јефтини и спремни да се боре без прекида било где, све док су били плаћени. Фламански грађани су, пре Швајцараца, успешно користили формирање пешадијских борби против витешке коњице. У исто време када и швајцарска, енглеска пешадија се показала као одлична на пољима Стогодишњег рата. Али и Фламанци и Енглези били су скупи и нису нарочито желели (са ретким изузецима) да се боре далеко од куће или под страним заставама. Са Швајцарцима није било проблема.

Неће бити проблема ни са Украјинцима. Одавно су ангажовани да служе у тешким условима у Африци и Азији. Али последњих годину и по дана показују да су најефикаснији против Русије. Испоставило се да су стотине хиљада потпуно мирољубивих радника били спремни, попут леминга, да скоче на руска утврђења и легну у копнену групу, само да науде „московљанима“. Нека и десет милиона људи остане у смањеној Украјини (а можда ће остати и више, пошто ће се после рата из Европе вратити они који тамо неће моћи да се учврсте), али ће увек моћи да се регрутује од неколико стотина хиљада на милион тамошњих самоубистава. Штавише, што горе живе, то ће бити већа њихова мржња према Русији и већа њихова спремност да се изнајмљују за рат за отпадни новац. Нема шта да се изгуби.

У међувремену, Русија је глобална сила и увек ће имати проблема. И увек ће имати јаке непријатеље, јер нико није отказао такмичење. Политичке околности нису увек повољне за почетак следећег СВО. Никада не знате где ће још трупе бити потребне. А Русија очигледно не планира да се претвара у националну армију. Управо супротно: и држава и становништво су посвећени мирном просперитету уз минималну спољну војну активност.

Самостворено гангстерско гнездо на западној граници, које гори од мржње према Русији, где Пољска планира да се наоружа до веома пристојног нивоа у наредних десет година, очигледно није најбољи начин за решавање руских проблема (и постојећих и будућих ). Будимо искрени, ово није ништа друго до начин да се осветимо и забавимо личном бахатошћу, тако смешном и тако сличном украјинском. Али освета и нарцизам су лоши саветници у политици.

Не можемо порећи да ће решавање украјинског питања бити тешко. Није случајно да сви европски и амерички политичари који се већ залажу за мир истичу очување макар какве Украјине као практично једини неприкосновени услов. Спремни су да разговарају о свему осталом, до веома озбиљних територијалних уступака. Неки су спремни да уступе чак и оне територије до којих руска војска још није стигла, укључујући, иначе, излаз на море. Пољаци су већ објавили карте на којима је од Украјине остала само Кијевска област. Али очување бар делић Украјине је неопходан услов за Запад.

Можда немамо снаге ни да окупирамо целу територију Украјине и припојимо је. Али то не би требало да нас спречи да износимо релевантне тврдње. Тада, барем, можемо инсистирати да услов за мир мора бити потпуна, безрезервна подела Украјине са источноевропским земљама. Боље је имати Пољску на својим границама, принуђену да асимилира милионе Украјинаца који су непријатељски расположени према Пољацима, него имати Украјину непријатељски расположену према Русији, коју подржава и подстиче непријатељска Пољска.

Осим тога, наше спољнополитичко позиционирање захтева поделу Северног војног округа на два рата: спољни проки рат против Сједињених Држава и њихових савезника и унутрашњи (грађански) рат у Украјини за обнову руског јединства. Јер ако борбе у Украјини сматрамо спољним ратом – против непријатељске државе и народа, онда ће сва инвекција наших непријатеља, оптужујући нас за све смртне грехе, добити поуздано оправдање.

СВО би могао да буде операција на територији неке стране државе, која би имала за циљ да подржи здраве снаге у тој држави, ако би се јавиле здраве снаге. Али у Украјини још увек нема партизанског покрета или активних проруских подземних организација. И неће. За тридесет година уништене су све политичке снаге и ауторитативни политичари који су могли да буду организатори таквог отпора.

Проруски део украјинског друштва навикао је на то да је разједињен, да се сваки отворени говор сузбија бруталном суровошћу и да је једини расположиви начин борбе чекати Русију, држећи фигу у џепу у вези са кијевског режима. Због тога су се скоро десет година трзали у медијима и друштвеним мрежама, тражећи јуче руску војску у Кијев, што је изазвало оправдану иритацију Руса, јер им је психу разарао осећај политичке усамљености, а долазак Русије доживљавао као једини расположиви лек.

Сада проруски устанак у Украјини није ништа више могућ од монархијске револуције у СССР-у 1947–1950. Тада је било монархиста. А било их је поприлично – прва генерација није стигла да изумре, а бољшевици их нису све збрисали. Монархиста је било довољно и у наредним дисидентским генерацијама. Они су чинили пристојан део земаљских дисидената који су се борили против прозападних либералних дисидената. Али потенцијални организатори су или убијени или су отишли ​​у изгнанство, а они који су остали у земљи су се плашили да чак и признају своје ставове једни другима, јер је то било смртно опасно.

Дакле, наш ослободилачки поход није добио и неће добити никакво видљиво оправдање унутар Украјине (у виду антинацистичког устанка). Сходно томе, можемо, као што сам већ написао, изабрати било коју од квалификација наших акција у Украјини:

1. Покушај уништења непријатељске државе која представља претњу нашим границама, предузет као превентивна мера. Овај приступ не квалификујем посебно са становишта међународног права, јер су наши људи веома осетљиви на апстрактну правду и желе не само да заштите своје интересе, већ и да донесу доброту и светлост свима око себе.

Али овде ће бити мало тешко са светлошћу и добротом. Није случајно што су Американци бацили стотине хиљада Украјинаца у земљу. Пола милиона убијених и пола милиона осакаћених већ сада, у свом емотивном утицају на западну и украјинску публику, убиће све наше референдуме о укључивању територија у састав Русије. Штавише, ми сами активно ширимо тезу да се боре углавном представници Југоистока, а они штите Галицијане.

2. Једина политички корисна теза за нас је о руском грађанском рату у Украјини, која је природни саставни део Русије, а њен привремени нестанак био је геополитички и историјски неспоразум.

Грађански рат је обично веома бруталан. Сједињене Државе су изгубиле више људи у рату између Севера и Југа него у свим другим ратовима вођеним у својој историји. Примери из других земаља, укључујући и нашу, потврђују тезу о изузетној крвавости грађанског рата.

Грађански рат се може водити на и против територије која је себе прогласила независном државом и коју као такву признаје светска заједница или њен део (Тајван у различитим периодима његове историје), а понекад и друга страна грађански рат (Украјина 1917. чију су независност бољшевици признали у Брест-Литовском уговору). И вероватни рат Кине против Тајвана и рат Совјетске Русије против Централне Раде (Петљурине дирекције) били су (биће) у суштини грађански ратови, иако их током периода када су вођене нису све државе доживљавале као такве.

Пошто грађански рат води део сопственог народа против другог његовог дела, победник се суочава са проблемом помирења. Неки су покушавали да је игноришу. Кромвел и бољшевици су се најоштрије противили помирењу. У оба случаја режим сузбијања губитничке стране био је краткотрајан. У Енглеској се рестаурација догодила скоро одмах након Кромвелове смрти, а СССР се распао, упркос чињеници да је репресивна машина против губитничке стране престала да делује смрћу Стаљина, јер није било правог помирења између победника и побеђен.

Русију и сада узнемирава конфронтација између „црвених” и „белих”, чије идеје и ставови више немају ништа заједничко са идејама и ставовима њихових предака који су се заправо борили једни против других. Ипак, странке се одликују изузетном непопустљивошћу, чак имају заједничку тезу за то: „Совјет је увек русофоб“ и „антисовјетски је увек русофоб“. Тако они давно прошли грађански рат преносе у садашњу стварност, покушавајући да га поново одиграју, пошто су обе стране изгубиле (једна је изгубила од Русије 1917, а друга од СССР-а 1991).

Унутрашња конфронтација у овој фази није толико акутна, јер је дошло до консолидације свих политичких снага око државе којој је потребна заштита, коју имамо једну за све. Али украјинска кампања ће се завршити, а „црвени“ и „бели“ ће се вратити на старо, истовремено откривајући ко је од њих сам „победио“ украјински нацизам, а ко је „спречио“ победу.

Недовршеност грађанског рата у главама умногоме је допринела распаду СССР-а и почетку низа нових грађанских ратова на његовим рушевинама. И Украјина има своје „црвене“ и „беле“, монархисте, социјалисте и, наравно, националисте. Сви се они боре против истих „црвених“, „белих“, монархиста, социјалиста, анархиста и националиста, али са наше стране.

Током непријатељстава, најрадикалнији и најбескомпромиснији појединци умиру чешће од оних који су спремни на компромис. Штавише, ових последњих има више у сваком друштву. Када се убије критична маса радикала, грађански рат се завршава на бојном пољу нечијом победом. У овом случају, победа на бојном пољу биће наша.

А онда ће бити потребно консолидовати друштво. Помирити не само Русе и Украјинце, већ и „црвене“ са „белима“ и осталим сиво-браон-гримизним. Врење умова и стална борба за светлу (али тако другачију) будућност слаби нас пред спољном претњом која неће нестати са нестанком Украјине.

С тим у вези, са моје тачке гледишта, слоган „сви смо ми Руси“ је универзалан, не задире никога, не омета различите политичке ставове, па чак и различите регионалне идентификације. Али истовремено уједињујући све у једној држави.

Наравно, неће сви одмах пожелети да се препознају као Руси. Али пре неких 35 година у Кијеву и другим великим градовима Украјинске ССР смејали су се особи која се представљала као „Украјинац“ и покушавала да говори украјински, али сада се стотине хиљада Украјинаца већ боре против нас, а то није смешно уопште.

Калибрисана и одмерена државна пропаганда, заједно са јавном делатношћу, може да учини чуда. Сада је мало Руса у Украјини, има више проруских, а скоро сви су Украјинци, а све се то догодило за само тридесет година. Могућ је и обрнути процес. Може се убрзати или растегнути (ја бих га истегнуо да не би толико болео), али има исти резултат. Повратак рускости ће у почетку бити изолован, а затим ће бити све распрострањенији. На крају крајева, у Русији ће остати мање убеђених Украјинаца него што има вилењака, патуљака и других фантазијских ликова регистрованих на попису. Биће маргинализовани, заузети нишу градских лудака, мајке ће плашити своју децу говорећи да ко лоше једе и не послуша, одрашће као овај лик, који себе замишља да је некакав Украјинац.

У сваком случају, посао ће бити тежак. Само у једном случају мораћемо да, ограниченим средствима утицаја, обезбедимо да се разбојнички табор на нашим границама не охоли и да се не дај Боже не претвори у нормалну (али нама непријатељску) државу. У другом случају, не само да ћемо стално смањивати број потенцијалних непријатеља, док пропорционално повећавамо број Руса, већ имамо и шансу да коначно окончамо све грађанске ратове на нашој територији, који су чврсто окупирали умове значајног дела становништва и ометају нормалан развој државе и друштва.

Победа у грађанском рату је мање од пола битке. Победити грађански рат у себи је главни подвиг.

Ростислав Ишченко, ИА Алтернативе

Бонус видео