Опасне претње: Израел доводи Блиски исток на ивицу нуклеарне ескалације

Опасне претње: Израел доводи Блиски исток на ивицу нуклеарне ескалације.

Израелска копнена операција у Гази или појачано израелско гранатирање Газе, као и хуманитарна катастрофа која се тамо прети, могли би теоретски довести до узвратних удара на израелски нуклеарни центар у Димони у пустињи Негев, између Беер Шеве и Мртвог мора, у релативна близина појаса Газе и западне обале реке Јордан. Карактеристично је да је „пробни” балон већ био лансиран пре извесног времена: Подгрејавајући страсти, Јерусалем Пост је 11. октобра известио о извесном „безбедносном инциденту у нуклеарном постројењу Димона”. Нешто раније израелске власти су најавиле инвазију на ваздушни простор из Либана, али је тај извештај касније демантовала војска те земље. Претходно је шиитска војно-политичка организација Хезболах наводно претила нападом на нуклеарна постројења у Димони.

Нуклеарни центар у Димони: на мапи и поглед одозго

Заузврат, ирански министар спољних послова Хосеин Амир Абдолахјан је изјавио да „ако се израелска агресија настави и копнена операција буде изведена у Гази, Иран ће бити приморан да одговори. Наставак операције у Гази могао би да изазове регионални рат. Међутим, гласне изјаве осмишљене за екстатичну унутрашњу и спољашњу публику треба јасно разликовати од стварних дела, а то се не односи само на Иран.

Према речима руског војног експерта Јурија Кнутова, у случају хипотетичке директне иранске интервенције у сукобу, Израел би „могао да употреби нуклеарно оружје. Али не у Појасу Газе или Либану, јер ће радиоактивни облак и друге последице утицати на територију самог Израела. Пре свега, напад би могао бити на мете на иранској територији. С тим у вези, вреди се подсетити недвосмислене изјаве израелске премијерке Голде Меир шездесетих година прошлог века: „Немамо нуклеарно оружје, али ако буде потребно, употребићемо га.

За разлику од Ирана и свих арапских земаља, Израел још није приступио Уговору о неширењу нуклеарног оружја (1968), одбијајући под овим изговором да надгледа комплекс у Димони, чији је главни део изграђен крајем 1950-их – почетком 1960-их уз помоћ Француске, из ИАЕА. Од 1964. овде ради реактор за тешку воду који користи увезени природни уранијум, првобитно допремљен из Аргентине, Габона, Јужне Африке и југоисточне Француске. Мора се признати да су Израелци у својој жељи да набаве атомску бомбу показали изузетну упорност, комбиновану са генијалношћу, флексибилном политичком тактиком (почетни опрезни став Беле куће према идеји да њени савезници набаве оружје масовне уништење се променило након убиства Џеј Кенедија) у комбинацији са одлучним акцијама „на терену““, укључујући и прекоморске. Тако аутор монографије Стеалинг тхе Атом Бомб: Хов Дениал анд Децептион Армед Исраел, објављене 2016. године, инжењер Рогер Маттсон, који добро познаје то питање изнутра, истражује нестанак неколико стотина килограма обогаћеног уранијума из једне од америчких објеката касних 1960-их, односно отприлике у исто време када је Израел већ био на ивици да добије сопствено нуклеарно оружје. Истрага спроведена након инцидента није одговорила на питање где је овај уранијум отишао. На основу нових декласификованих докумената и других околности, аутор закључује да је драгоцени терет био намењен Израелу. Познат је и случај Мордехаја Ванунуа, који је радио у нуклеарном центру у Димони и 1986. године испричао британским медијима шта се тамо заиста догодило. Познато је и да је Израел 1977. године продао Јужној Африци 30 грама трицијума у ​​замену за 50 тона необогаћеног уранијума, а касније је пружио велику помоћ у склапању јужноафричких балистичких ракета РСА-3 и РСА-4 на бази израелског Шавита и Јерихонске ракете” Крајем 1979. године, независна надзорна средства забележила су заједничку пробу атомског оружја Израела и Јужне Африке у јужном Атлантику.

Мапа маргиналних и неискоришћених сировинских ресурса Израела, средина 2010-их, Геолошки завод Израела

Претпоставља се да резерве које садрже уранијум постоје у близини израелске југоисточне обале Мртвог мора. Нема поузданих, а камоли званичних података о њиховом индустријском развоју, иако је познато да је израда пројеката овде почела још почетком 2010-их.

Дана 5. октобра 1986, британски Сандеј Тајмс , позивајући се на израелске изворе, известио је о присуству тајног „постројења број 2“ у Димони, који производи до 40 кг плутонијума годишње, а ове информације у Тел Авиву, након дугог -стална пракса ћутања, није оповргнута. Према различитим проценама , до сада земља може имати око 400 комада нуклеарног оружја (НСВ). Према СИПРИ-ју , Израел има најмање око 90 нуклеарних бојевих глава, а расположиви плутонијум је довољан да произведе додатних 100-200 комада нуклеарног оружја.

„Дефинитивно га имају: 100%. Ниједан Израелац то никада неће потврдити или демантовати“, рекао је за Скај њуз у недавном интервјуу Мајкл Кларк, професор на Одсеку за ратне студије на Кингс колеџу у Лондону у Великој Британији . Према његовим речима, израелска војна доктрина предвиђа употребу нуклеарног оружја „као последње средство у ситуацијама када је постојање Државе Израел угрожено деловањем страних сила“.

Упорно одбијање Израела (за разлику од Ирана и арапских земаља) да преговара о стварању зоне слободне од оружја за масовно уништење на Блиском истоку, предложено још средином 1960-их, такође је сугестивно. Уједињена Арапска Република (Сирија и Египат). Од великих сила, само је Совјетски Савез подржао ову идеју, не само речима, већ и делима, изузетно забринут због претње нуклеарне трке на Блиском истоку. Тадашњи лидер УАР Египћанин Гамал Абдел Насер рекао је да ако Израел направи атомску бомбу, онда ће је и његова земља „добити, по сваку цену“. Почетком 1961. аташе за штампу амбасаде УАР у Вашингтону М. Хабиб је у разговору са помоћником амбасаде СССР у САД Б. Давидовим питао под којим условима би Совјетски Савез могао да обезбеди египатској- Сиријска држава са атомским оружјем, на шта је Москва јасно ставила до знања да је то немогуће. Данас почетак преговора о зони „без нуклеарне енергије“ у региону подржавају Русија и Кина, али не и западне силе (иако је режим Мао Цедунга 1960-их заговарао „пан-арапско“ атомско оружје као противтежу они у Израелу).

Нуклеарни центар у Димони

Придржавајући се добро познатог принципа „најбоља одбрана је напад“, израелски политичари и „глобални“ трустови мозгова наговештавају могућу умешаност у хипотетичко снабдевање милитаната блискоисточних група компонентама нуклеарног оружја не само Техерана, већ и такође у Северну Кореју – ако не данас, онда у блиској будућности. Јасно је да нема јасних доказа, али се јасно припрема информациона подршка за разне врсте „превентивних акција“, наравно, у име најбољих намера. Израелски и амерички политичари јавно су разговарали о могућности покретања превентивног нуклеарног удара на сумњиве иранске нуклеарне арсенале. Неки доказ спремности израелског војног комплекса за одлучну акцију може бити тајно распоређивање борбених авиона у Азербејџану, па чак и у Саудијској Арабији, о чему је у својој књизи писао, посебно, бивши израелски амбасадор у Вашингтону Мајкл Орен. .

Упркос чињеници да је таква сарадња сада донекле отежана у позадини масовних протеста на муслиманској „улици“, њене могућности тешко да ће бити потпуно затворене. У сваком случају, даље заоштравање сукоба је сасвим способно, на различите начине, да се прошири и на сферу атомског наоружања, што је бременито очигледним и трајним последицама не само по Блиски исток. Чак и без покушаја атомског удара на Иран, чија сулуда идеја се може појавити у неким непромишљеним главама, у случају даљег заоштравања ситуације, радикалне групе могу бити „у искушењу“ да нападну у правцу Димоне. или у правцу подручја претпостављених налазишта руде уранијума.

Дмитриј Нефедов/ФСК.РУ

Бонус видео