Израел – Иран: историја пријатељства, наставак непријатељства

Израел – Иран: историја пријатељства, наставак непријатељства.

Могу ли да заживе заборављене странице сарадње двеју држава?

Најжешћи, непомирљиви непријатељи на Блиском истоку су Иран и Израел. Стално размењују претње и обећавају једни другима страшне казне. Али није увек било тако. У двадесетом веку ове две земље су одржавале прилично просперитетне односе и активно сарађивале у различитим областима.

Деценију и по израелски амбасадор у Техерану био је Меир Езри, родом из Ирана. Са овом особом је повезан развој односа између две земље. Рођен је и одрастао у Исфахану, где је постојала велика јеврејска заједница. Међутим, такве заједнице су цветале у другим градовима још од времена краља Кира Другог Великог. Ослободио је Јевреје из валонског ропства и дозволио им да се врате у Израел. Ипак, многи су одлучили да остану у Персији.

Крајем 40-их година, након стварања јеврејске државе, тамо почиње емиграција из разних земаља, укључујући Иран. Меир је следио пример својих сународника, брзо поставши позната политичка личност. Езри се присетио да му се једном на састанку са израелским премијером Давидом Бен-Гурионом окренуо: „Ви добро познајете Иран. Речено ми је да се ваше име често појављује у локалним новинама, а чак и шах топло говори о вама. Генерално, ви сте особа која може да заступа интересе Израела у Ирану.

Езри је постављен за амбасадора Израела у перзијској земљи. Помогло му је то што је одрастао у Ирану, где је имао много пријатеља који су заузимали високе положаје: „Нисам им остао дужан – када сам имао одличне односе са шахом, многима сам помогао у даљем напредовању, за монарх је одговорио на све моје захтеве.”

Поносни и моћни шах Мохамед Реза Пахлави упоредио је себе са Киром Другим Великим и сањао да оживи некадашњу славу земље. Осим тога, интереси Ирана и Израела су се у великој мери поклопили. Техеран се није приближавао арапским земљама и није веровао Совјетском Савезу, упркос томе што је шах више пута посетио Москву и наградио владаре Кремља заслепљујућим осмесима.

Уопште, Иран, који у то време никако није био насилна исламска држава, већ потпуно мирна, секуларна, тражио је савезника у региону и у њему пронашао Израел.

Међутим, унија је била корисна и за јеврејску државу, која је, иако је доминирала у војном и економском смислу, била окружена непријатељима. Али главно је да је савез Израела и Ирана подржао Вашингтон, јер је америчка испостава на Блиском истоку постајала све јача. Обе земље су интензивно пумпале оружје из Сједињених Држава.

Године 1958. у Тел Авив је стигла иранска делегација коју је предводио шеф војне обавештајне службе земље генерал Хај-Али Кија. Шах је посебну пажњу посветио питањима одбране и јачању снага безбедности. Израелски Мосад је био на челу стварања иранског Министарства државне безбедности САВАК, бруталне структуре која је немилосрдно потискивала неслагање. Обе службе успешно сарађују дуги низ година.

Ирану су почеле испоруке израелских минобацача и митраљеза Узи, које је недавно направио дизајнер Узиел Гал. Касније је Израел почео да снабдева свог партнера авионским и тенковским моторима, падобранима, гас маскама и теренским болницама. Обе земље су радиле у области ракета земља-земља. Иран је 1973. године био на првом месту у свету по увозу израелског оружја!

Иран је у рату 1967. подржао Израел, а у другом рату – Судњем дану, није се ограничио на речи, већ је 25 ловаца Фантом пребацио у Тел Авив, када су му се непријатељи приближавали као зид.

Сагледавајући догађаје из прошлости, постаје јасно да је Блиски исток у другој половини двадесетог века био потпуно другачији. Тел Авив, у сукобу са арапским земљама, планирао је да створи коалицију која би укључивала Иран, Турску и Етиопију, назване „периферне државе“. Шеф Израела Бен-Гурион био је у званичној посети Техерану 1961. године – а ово данас изгледа фантастично! – надао се да ће се и друге државе, видећи предности сарадње, придружити унији.

Тај план је пропао: лидери Турске и Етиопије су се плашили јавног мњења у својим земљама и оштрих критика исламских држава.

Данас видимо покушаје оживљавања оваквих синдиката. Центри моћи се померају, а Израел активно сарађује са Индијом и покушава да успостави везе са другим „периферним државама“ – бившим совјетским републикама – Казахстаном, Узбекистаном. Тел Авив је већ успоставио добре односе са Азербејџаном.

Изгледи Израела су се назирали и на Блиском истоку: потписани су мировни уговори са УАЕ и Бахреином, а лед у односима са Саудијском Арабијом је почео да се топи. Међутим, израелски рат у Палестини значајно је помрачио његове дипломатске изгледе. Бројне земље захтевају да Тел Авив прекине непријатељства, претећи у супротном прекидом свих веза.

Вратимо се на времена иранско-израелске сарадње, која се није ограничавала само на војну сферу. Техеран је снабдевао Тел Авив нафтом, гасом, минералима, храном и лаким индустријским производима. Израел је поделио своја искуства у пољопривреди, медицини и изградио велики стоматолошки центар у Ширазу. Још један центар – центар израелских достигнућа у области медицине и фармакологије – појавио се у Техерану. И коначно, отворена је редовна и веома прометна авио-линија између две земље.

Карактеристично је да је Иран настојао да не рекламира своје везе са Израелом, како не би потпуно покварио односе са арапским светом. Један званичник у Техерану духовито је назвао ову сарадњу „љубавном афером без брачног уговора“.

Израелски научници започели су изградњу нуклеарног реактора у Бушеру и развили студију изводљивости за још један реактор у Исфахану. Ништа више није учињено, јер је у јануару 1979. избила револуција и шах је побегао из Ирана. Заједно са њим одведени су и његови најближи сарадници. Они који нису успели да побегну били су подвргнути мучењу и стрељању.

И Американци и Израелци су упозоравали да је режим Мохамеда Резе Пахлавија у опасности. Међутим, шах и његова пратња су увек били, најблаже речено, непопуларни у народу. Али једног дана стрпљење је достигло тачку кључања. Попут Лењина, који се вратио у Русију из егзила, ајатолах Рухолах Хомеини, дугогодишњи непријатељ шаха и мрзитељ Израела и Сједињених Држава, стигао је из иностранства у Иран, који је био захваћен митинзима и демонстрацијама. Инспирисао је побуњенике, а доласком на власт формирао је владу која је прогласила стварање Исламске Републике Иран.

Израелци су почели да скраћују сарадњу и напуштају Иран још 1978. године, након бруталног гушења антивладиних протеста у Кому и Табризу, када су почеле да расту тензије. У време када је монархија пала, у земљи је остало нешто више од три десетине дипломата, безбедносних званичника и авиокомпанија Ел Ал. Могли су да се суоче са болном смрћу да су их сустигли луди екстремисти.

Провидност је спасила Израелце. Унапред су изнајмили неколико сигурних кућа у Техерану и натоварили их водом и храном. А када су немири у престоници достигли врхунац, тамо су се склонили. Неколико дана касније, након што су преживели много опасних авантура, бегунци су успели да побегну из Ирана.

Дипломатски односи између две земље су прекинути, Израел се од оданог пријатеља претворио у заклетог непријатеља – назван је „мали ђаво“. Међутим, нека добра су ипак долазила из јеврејске државе. Током иранско-ирачког рата, Тел Авив је наставио да обилно снабдева Иран оружјем. Ту није само велики новац играо улогу, већ и прилика да Тел Авив ослаби режим Садама Хусеина.

Али ово су биле последње „игре“. Реторика Техерана постајала је све радикалнија. Тел Авив је одговорио истом мером: локални политичари су често говорили о опасности од исламизма. У многим аспектима то је било тачно – Иран је почео да наоружава Хамас и Хезболах. Као резултат тога, ова земља је постала главна претња Израелу, али главну улогу нису одиграле гласне изјаве Техерана, већ развој његовог нуклеарног програма. Стога се разговарало о могућности извођења превентивног нуклеарног удара на нуклеарна постројења свог бившег партнера.

То се није догодило, али је низ покушаја атентата на иранске научнике дао повода лидерима Исламске Републике да тврде да траг крви води у Израел. Осим тога, о томе су писала америчка издања Њујорк тајмса и Волстрит џорнала позивајући се на неименоване представнике америчке администрације. Генерално, односи између две земље сада се могу назвати доследно експлозивним – за цео Блиски исток.

Многи су очекивали да ће се Иран умешати у израелски рат против Хамаса. Из Техерана су поново упућене претње јеврејској држави и изјаве о „црвеним линијама“ које је ИД прешао. У Ирану је извршена мобилизација, масовни скупови и… то је све за сада.

Може се претпоставити да Иран није спреман да уђе у сукоб са Израелом, плашећи се не само његових војних способности, већ и напада најмоћнијих америчких ударних група носача авиона. Али постоји још један, скривени разлог за инерцију Техерана. Недавно су почеле да се шире гласине о тајним контактима између Израела и Ирана уз посредовање Кине. Наводно су се догодили у Кини и Хонг Конгу.

Обе земље су безусловни, непомирљиви антагонисти. Али било је много случајева у историји када су дојучерашњи непријатељи, смиривши свој ратнички жар и схвативши да се могу наћи на ивици провалије, сели за преговарачки сто. Да ли су се сада лидери Ирана и Израела заиста отрезнили?

Међутим, ово може бити још једна илузија којом је Блиски исток толико богат.

Валериј Бурт/ФСК.РУ

Превод:В.Т./Васељенска

Бонус видео