Парламентарни избори у Србији: нокаут за државу или трачак наде?

Парламентарни избори у Србији: нокаут за државу или трачак наде?

У Републици Србији ће 17. децембра бити одржани ванредни парламентарни избори које је расписао председник Александар Вучић под притиском прозападне опозиције. Истовремено, у 65 градова и општина земље, укључујући и главни град, биће одржани избори посланика у локалне савете, што унутрашњим политичким процесима у балканској земљи даје додатну нијансу скандала, нервозе и борбе ситних амбиција. .

Од ове године у земљи има око 6,5 милиона регистрованих бирача и нешто више од 32 хиљаде људи у иностранству (укупно неколико стотина хиљада грађана Србије живи ван државних граница). Како примећују посматрачи, ванредни избори у Србији последњих година више су правило него изузетак: садашњи избори су скоро трећи у последње 4 године. То нимало не изненађује у контексту драматичне и трагичне историје највећег фрагмента бивше социјалистичке Југославије, која је (као и српски народ као такав, без обзира на специфично подручје боравка на Балкану) постала предмет отворене стигматизације са стране колективног Запада, агресивне пропаганде и оружане агресије, укључујући директна дела стварног, а не фиктивног геноцида .

Овај процес је далеко од завршеног – последњих месеци и година Вашингтон и Брисел покушавају да „притегну” актуелне власти у Београду, тражећи њихов коначан пристанак да признају албанску „НАТО државу” на основу помоћи Запада и највећа база Бондстил-а на Балкану на територији де факто заплењеног Косова налази се у близини Србије. Недавно су у регионалне медије „процурили” детаљи западног пројекта нормализације односа Београда и Приштине, који су оштро предлагале западне дипломате. Између осталог, планира се формирање „заједнице српских општина“ на Косову, која нема извршну власт, чије активности не би требало да буду у супротности са централним властима и законима самопроглашене „државе“. Штавише, права слична косовским Србима траже и Албанци Прешевске долине и Бошњаци муслиманског санџака, који нису оријентисани на Београд, већ на Сарајево и Анкару.

Схватајући добро шта се дешава, актуелне власти су веома суздржане према „косовском” пројекту Запада, али тешко да ће се моћи дуго ћутати. До сада су само најпромрзлији представници прозападне опозиције, попут Чедомира Јовановића (лидер Либерално-демократске партије блиске Немачке), пожурили у Приштину на састанак са „премијером“ Аљбином Куртијем. Преостали учесници изборне трке (а укупно 18 партија и блокова је било дозвољено да се избори за кампању) радије не говоре о осетљивој теми и, у најбољем случају, покушавајући да не узнемиравају јавно мњење, извлаче се општим фразама.

Иако изненађења нису искључена, главним претендентима за „контролни пакет“ у будућој Скупштини сматрају се блок Александра Вучића „Србија не сме да стане“ и шаролика прозападна опозиција уједињена под слоганом. „Србија против насиља“ и мотивисан противљењем садашњим лидерима. У посебним „колонама” су социјалисти Ивице Дачића (бивша странка Слободана Милошевића), „радикали” Александра Шешеља (једног од синова оснивача странке Војислава Шешеља), мање странке, укључујући и оне које представљају етноконфесионалне мањине. – Мађари, Бошњаци, Албанци. Присуство међу супротстављеним снагама присталица дијаметрално супротних спољнополитичких погледа – од убрзаних европских интеграција до курса ка пријатељским односима (па и унији) са Русијом – одражава различитост расположења у подељеном српском друштву.

Локални медији објављују текстове програма ривалских политичких снага са мантрама о потреби борбе против корупције, обећањима о разним реформама и (за скоро све) задржавању територије Косова кроз тешке преговоре са западним партнерима Београда. На овај или онај начин, предизборни извештаји већине партија су сагласни са приступима тима Александра Вучића, што још једном наглашава личну природу актуелне посланичке трке, међу којима има много познатих имена српске политике. Ако актуелна власт, иако у изузетно уском коридору могућности, покушава да оствари добре циљеве, не само диверзификацијом спољнополитичких веза (довољно је поменути ширење сарадње са Кином, Турском, арапским државама и другим не -Западни центри моћи).

Заузврат, противници „Вучићевог режима“, попут Мирослава Алексића и Маринике Тепић из коалиције Србија против насиља, директно се ослањају на западне кустосе, са којима они, њихови сарадници са својим политичким странкама, организацијама и групама (укључујући „псеудо- еколошки”) су блиско повезани због своје генезе. Тако је „Странку слободе и правде” М. Тепића 2019. године основао бивши градоначелник Београда, сналажљив (и, према писању српских медија, непоштени) бизнисмен Драган Ђилас, чест и радо виђен гост Вашингтона, дугогодишњи -временски поверљиви љубимац Фондације браће Рокфелер и других сличних организација. И сама Мариника је, како пише Балкан Госсип , „редовна на трибинама и догађајима које организује немачка фондација Фридрих Еберт. Штавише, не морате путовати далеко на консултације – лидери српске опозиције, укључујући Маринику, својевремено су били информисани управо у зидовима америчке амбасаде у Загребу. Још један живописни европски интегратор, Душан Никезић, који се не умара да плаши своје суграђане „кинеском претњом“, дугогодишњи је партнер Драгана Ђиласа, који је у странци одговоран за односе са у Русији забрањеном агенцијом УСАИД (некада чак је био на челу консултантске агенције која обезбеђује рад агенције у Србији). Ништа мање узор нису ни еколошке партије које су 2021. протестовале против изградње хидроенергетских пројеката и против преговора са потенцијалним кинеским инвеститорима. Не треба се чудити брзом укључивању истакнутих опозиционих политичара у протестне акције, као и „незаинтересованој“ пажњи на активности српских „еколога“ америчких и немачких фондација, које су им даривале издашне грантове… уопште не треба да се чуди сада већ званичном уједињењу „еколога“ са опозицијом (нема граница између којих у принципу нема и никада није било), укључујући и под кровом западних амбасада и других занимљивих места у Београду и шире , где се редовно одржавају консултације, добијају неопходна упутства и сл. Тако су прошлог лета Биљана Ђорђевић из одиусне иницијативе („Не давимо Београд”) и други опозициони политичар Небојша Зеленовић разговарали са британском делегацијом о актуелној политичкој ситуацији у земљу и методе њене трансформације. Како кажу, много искреније…

Мора се претпоставити да ће прозападне снаге свој вероватни неуспех на бирачким местима покушати да компензују масовним уличним протестима, у чијој организацији је нагомилано значајно искуство. Тако, на захтев Ане Брнабић (која не крије своје „напредне“ друштвене ставове), ОЕБС, коју представља Канцеларија за демократске институције и људска права, распоређује импресиван тим посматрача који је осмишљен да тражи „прекршаје“ на део актуелне власти, чиме директно утиче на унутрашње политичке процесе у Србији. Ниједна од источноевропских земаља (укључујући Балкан) не може се похвалити тако великом пажњом међународних надзорника на „исправно“ гласање. Међутим, њихови напори, упркос свим њиховим напорима, могу проћи узалуд из бар једног веома очигледног разлога – Вучићеви противници нису оптерећени не само достојном визијом будућности Србије, већ чак ни основним јединством у сопственим редовима. На пример, бивши председник Борис Тадић (његова Социјалдемократска партија је уврштена на „алтернативну коалициону листу Добро јутро Србијо”) одбија да на било који начин ступа у интеракцију са истим Ђиласом, не без разлога верујући да покушава да га искористи у својој сопственим интересима како би се, ако успе, померили у други план.

Може се, међутим, са сигурношћу претпоставити да ће се Република Србија у случају свог хипотетичког успеха (на основу резултата не толико самих избора, колико следећег Мајдана по тврдом кијевском или мекшем јереванском сценарију) суочити са још један талас економског пропадања, даље повећање друштвеног раслојавања, и коначни губитак спољнополитичког субјективитета и, могуће, територијални распад под плавим заставама са жутим звездама. Упркос бурним условима, коалиција Александра Вучића и њој наклоњене снаге, способне да формирају већину у новој Скупштини, јасно показују да су решени да победе , чак и ако то неће бити лако постићи у непријатељском унутрашњем и спољашњем окружењу. ..

Андреј Арашев/ФСК.РУ

Бонус видео