Није нам место у рупи, него у Цркви

Није нам место у рупи, него у Цркви.

Сваке године на Богојављење, мрежа је испуњена фотографијама људи који урањају у ледену воду. Ово све више личи на вид екстремног спорта, на демонстрацију личне снаге – ми смо северњаци, не плашимо се мраза.

Али да ли православни хришћани имају обавезу да се пењу у рупу? Да ли Црква то захтева? Не.

Постоје народни обичаји који се везују за датуме у црквеном календару, али нису црквени обичаји. Неки од њих директно су у супротности са десничарском вером, као што је „јулетско гатање“.

„Не бацајте чини и не погађајте“ (Лев. 19:26), строго упозорава Библија. Неки обичаји нису грешни, па их Црква не забрањује. Али то нису свети обреди. Благодат Божија се не налази кроз њих.

Обичај богојављенског купања није сам по себи грешан. Друга ствар је што људи понекад урањају у ледену рупу након што су пили или боловали од болести у којима изненадна хипотермија може бити фатална.

Угрожавање живота и здравља је грех против заповести „не убиј“. Једно је попети се у ледену воду да би, рецимо, извукао утопљеника, а друго је једноставно показати своју храброст.

Али у сваком случају, важно је одговорити на питање – шта тражимо у леденој рупи?

Само екстремно искуство које ће улепшати сиве радне дане? Или желимо да се осећамо делом традиције, да схватимо да припадамо народу, заједници са прецима који су то чинили?

Сама реконструкција обичаја биће сурогат ако не разумемо његов смисао.

Права вера нам може дати истинску заједницу, сврху, смисао живота, свест о јединству са нашим прецима и, штавише, са анђелима, светима и самим Богом. А главно на празник Богојављења је да нема рупе леда. Тамо где је Христос живео, на Блиском истоку, лед је веома реткост, а апостоли нису ронили ни у једну ледену рупу.

Крштење је догађај који означава улазак Господа Исуса у јавну службу. До овог тренутка, Исус је живео тихим и неупадљивим животом као једноставан занатлија. Али сада долази Његово време да крене путем који ће га одвести до Крста и Васкрсења.

Јеванђеље каже да је свети Јован Крститељ крстио (буквално „уронио“) људе у реку Јордан. Ово није био само стари обичај, а свакако није начин да се покаже своје јунаштво – особа која се купа у таквом купању изражавала је покајање за прошле грехе и жељу да започне нови живот.

Али главни циљ са којим је Јован ушао у своју службу био је сусрет са Христом, оним посланим од Бога ради спасења људи. Свети Јован Крститељ се понекад назива „последњим пророком Старог завета“.

Стари завет је део Светог писма који детаљно описује како је Бог вековима припремао људе за долазак Спаситеља. Пророци су прорекли његов долазак. И сада свети Јован употпуњује овај низ пророка – најзад лично упознаје Онога о коме су говорили.

Црквени празници не подсећају само на јеванђелске догађаје, већ нас чине и учесницима у њима. Православно богослужење је као духовна временска машина која нас води кроз векове и континенте. Крштење Господње постаје догађај у нашем животу и дубоко га мења.

Ту се налазимо и ми, на обалама Јордана, у присуству Господа, који ради нас ради човека и ради нашег спасења, чујемо глас Очев и очима вере видимо Духа Светога у виду голуба.

Урањањем у воду на овај дан човек може да нагласи своју припадност људима који су тог дана дошли на Јордан. Али ово је опционо.

Много је важније пажљиво, удубљујући се у смисао онога што се дешава, бранити све празничне службе. Ако тражите подвиг, покушајте, ако нисте навикли, није тако лако. Али увек доноси добре плодове. Ово мења наше животе на начин да се никаква количина пливања у леденој води не може променити.

Нема ничег грешног у пливању у рупи (још једном, ако си здрав и трезан). Али ово нас може удаљити од онога што овај дан заиста значи. На празник Богојављења наше место још увек није у леденој рупи, већ у Цркви.

Сергеј Кудијев/Регнум

Бонус видео