Јадна “србска” историјска школа: Дејану Ристићу остаје да бира у које ће дилетанте сам себе сврстати

Јадна “србска” историјска школа: Дејану Ристићу остаје да бира у које ће дилетанте сам себе сврстати

На корак-два пре но ћу из Светојованске скренути према Улици војводе Петра Бојовића, испречи ми се медитативни текст под насловом Истина о смрти Петра Бојовића: Да ли су комунисти убили славног српског војводу? (https://oko.rts.rs/istorija/5083639/istina-o-snrti-petra-bojovica-da-li-su-komunisti-ubili-slavnog-s.html) и у њему “откриће” извесног Дејана Ристића да су “сваког 19. јануара друштвене мреже испуњене текстовима који треба да нас ‘подсете’ на стварни и страшни узрок смрти великог и славног српског и југословенског војводе Петра Бојовића (1858-1945), јунака бројних ослободилачких и одбрамбених ратова Србије, као и ослободиоца Београда, 1. новембра 1918. године.

Као по правилу, бројни штампани и електронски медији, као и портали, без било какве претходне провере истинитости тих навода, потпуно некритички преносе текстове о томе да је, неколико дана уочи смрти, тада већ остарели војвода Петар Бојовић био лишен слободе од стране представника нових власти, ислеђиван, али и бестијално психолошки и физички злостављан услед чега је ускоро и преминуо. Шта на све то каже историјска наука?”

Ово питање примора ме да се вратим у средини “подсећајне” реченице и видим ко обећану “науку” представља.

Који ли је то Дејан Ристић, морао сам се запитати… да ли је то онај јулски Ристић препознатљив по “збуњеним” длакама на темену и под носом… или, можда, онај Дејан што свира у дипле или у неку другу музичку “справу”… Тамо-вамо окрећући разна имена и којекакве фирме, досетих се да је неки Ристић, можда баш Дејан, управљао некаквим жртвованим музејем или нечим слично.

Јесте, он је, тамо шефује.

Но, добро, наставих са читањем и уз свестрано уверавање да је главни јунак Ристићеве приче био кабасто зорли учеван војник, командант, ослободилац и, као такав, “овенчан мноштвом… одликовања”, сазнадох “да је убрзо по ослобођењу Београда војвода Бојовић био позван да да исказ, као и да је тај поступак трајао два дана”, да је извесни Коста Ракић, близак породични пријатељ, сведочио да је Војвода “био саслушаван два дана, али га нико није тукао”, да је “између ислеђивања и дана смрти протекло више недеља”, да се у књизи за уписивање умрлих при Храму светога Саве, као “узрок смрти, наводи обострано запаљење плућа”, да не “постоје материјални докази… да је са таласа Радио Београда емитовано упозорење да ће свако ко би присуствовао последњем испраћају великана бити санкционисан”, да је “породици усменим путем сугерисано да погреб буде обављен у ужем кругу сродника и пријатеља”, да “историјски извори, искази чланова породице и сведока ни на који начин не подржавају теорију да је војвода Бојовић доживео батинање од стране представника комунистичких власти, нити да је од последица физичког злостављања преминуо”, те да се, и поред свега тога, “неутемељена теорија… о смрти војводе Петра Бојовића ‘светлосном брзином’ шири српским друштвеним мрежама и медијима”.

Све то и тако јер се Дејану Ристићу није дало да мало мућне и запита се шта се могло дешавати током дводневног ислеђивања једнога старца, да ли су, можда, томе старцу запретили породицом да ћути о дводневном “ћаскању”, да не помињемо Ристићеву забринутост што није сачуван “материјални талас” Радио Београда и његово историчарско незнање да се све може фалсификовати – и извод и књиге умрлих, наравно –, осим деловодног протокола.

Одговор на питање како и зашто опстојава та “неутемељена теорија”, Дејан Ристић позајмљује од Добрице Ћосића: “Ми лажемо да бисмо обманули себе… Лажемо маштовито, стваралачки и инвентивно”.

Сам је Дејан Ристић тим одговором представио себе – ко је, шта је и против кога дејствује јер није могао побећи од онога што је Борис Радаковић, 8. априла 2020. године, на сајту “Фронтал”, исписао у тексту Цитат Добрице Ћосића који највише воле Муслимани и Хрвати је измишљен – као и већина њихове историје: “Глуви и слијепи србофоби, у трци чија ће пљувачка даље добацити, не схватају да ово није Ћосићева анализа духа српске нације него реченични склоп из његовог романа Деобе”.

Мимо тога, зна ли се да је за директора Музеја жртава геноцида у Београду (ко му је давао назив, није знао да је, својевремено, Гистав Флобер рекао да је претешко двема именицама једној поред друге) изабран на седници одржаној 24. маја 1921. године, са почетком у 11 сати, на којој је, мора бити, “упознавање” са којечим потрајало, нарочито представљање кандидатских подобности, тако да је Дејану Ристићу први директорски дан био онај који се дуго славио као наводни рођендан некадашњег ЈахачаСаЧелаКолоне – што је био јасан наговештај да се “музејски” и сваки други званичан однос према србском страдању у усташкој Хрватској неће мењати доласком на власт новога директора.

Па је, тако, 24. јула 2022. године, директор Ристић изјавио да Јасеновац треба да буде “место помирења Срба и Хрвата и да је нужно да се дође до заједничке спознаје зашто се догодио и које је све трагичне последице оставио, да би могли да живе као добри суседи или у оквиру ширих интеграција. Данашње генерације немају одговорност за зло које се догодило од 1941. до 1945. године, али и те како могу бити одговорне за извртање чињеница, негирања злочина или њихово минимизирање” (https://www.danas.rs/vesti/drustvo/ristic-jasenovac-treba-da-bude-mesto-pomirenja-srba-i-hrvata/).

У доколичком покушају да се позабави историјом, Ристић ће 18. августа 2021. године поручити “некима” да се ни за живу главу не упуштају у преправљање “историје и истине о холокаусту и истини о догађајима у злогласном усташком логору  у Другом светском рату” јер се у Музејевим “базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту”.

Истина, то је нешто више од цифре којом се поштапао Фрањо Туђман (1922-1999), најновији “Отац Домовине”, али Дејану Ристићу врло је стало да се од ње премного не одмакне. Што ће при томе потпуно обезвредити “стварна форензичка истраживања обављена током 1964. године која је извршила комисија у саставу: Алојз Шерцељ, Вида Бродар, Антон Погачник и Србољуб Живановић, а која су резултирала открићем посмртних остатака укупно 284 жртава у седам сонди” (https://www.telegraf.rs/vesti/politika/3378227-srpski-istoricar-pred-svetom-o-istini-u-jasenovcu-za-sad) – друга је ствар. Није му се дало да завири у понешто од онога о чему о чему је писао Србољуб Живановић (1933-2024), председник Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу; да је завирио, сазнао би да су речена “форензичка истраживања” обављана у Градини и у Јасеновцу, да су на оба места трајала по шест дана, те да је отворено тридесетак сонди а не седам.

Из тада сачињеног комисиј­ског записника могао је још сазнати да је “већ на почетку рада еки­па на­ишла на изванредне тешкоће”, није имала фотографа који би “узимао фото документацију”, није јој додељен геометар који би “тачно одредио локацију сонди”, није јој дата ни једна једина карта ни­ти скица претраживаног терена, нису јој обезбеђена “матери­јал­на средства, као шатор, алат, и сл.”, није јој дато теренско возило, а није јој додељено бар једно лице које би обављало “ор­ганиза­ци­оне послове”. Све то како “форензичка истраживања”, у назначеном саставу (мада Живановић не помиње Шерцеља, ботаничара), не би била ни обављена ваљано.

Баш као и данас, кад се на челу Жртвованог музеја налази Дејан Ристић, у међувремену “освајач” трећег места на изборној листи Србске напредне странке и заслужник што ће, по обећању челне личности у републичкој Влади, Држава Србија “наставити у потпуности да подржава(мо) Музеј жртава геноцида и да ће(мо) урадити све што је потребно да… иза оваквог тешког, озбиљног и одговорног посла стане”. Утолико пре што са тим у непосредној вези стоји “званично” запрепашћење изазвано (8. новембра 2023) сазнањем “колико је претходних неколико деценија на универзитетима у Србији и на читавом пост-југословенском простору одбрањено доктората у вези са Јасеновцом, као и колико је научно-истраживачких пројеката реализовано на теме Јасеновца и страдања цивила у Другом светском рату” (https://www.б92.net/info/vesti/index.php?uuu=2023&mm=11&dd=08&nav_category=11&nav_id=2429696).

То у “теоријском” смислу, уз напомену да је “култура сећања на геноцид и ужасна страдања Срба у злочиначкој НДХ, после деценија занемаривања и свесне или несвесне аутоцензуре, коначно заузела место које заслужује у колективном памћењу нашег народа, а налажење и чување историјских извора који сведоче о тим данима ужаса за Србе је посебно важно”.

Што се практичности тиче – е, то је већ нешто: Музеју су 16. октобра 2022. године поклоњена “важна документа из ратног и послератног доба, као и… преко 400 фотографија ратних дејстава и злочина над Србима усликаних од стране званичних фотографа НДХ” (https://www.alo.rs/vesti/politika/682986/brnabic-i-vicevic-poseta-muzeju/vest).

Остављајући непосвећенима да се баве “практичним поклонима”, Дејану Ристићу се прохтело да “с олимпске висине” укаже на то ко је ко, ко је шта и, нарочито, којешта. Учинио је то “поуком” објављеном 6. септембра 2023. године на сајту “Стање ствари” (https://stanjestvari.com/2023/09/06/jasenovcem-ne-smiju-da-se-bave-diletanti/) да је “скупина ‘дилетаната’, како је њихове претходнике још у своје време означио отац српске критичке историографије архимандрит Иларион, свесно злоупотребила израелског историчара др Гидеона Грајфа који се никада научно није бавио Југославијом, а понајмање страдањем Срба у Другом светском рату. Истурајући га у јавност као своју перјаницу, а сами се вешто кријући, они су вођени својим темељним незнањем и невешто прикривеним политичким амбицијама начинили огромну штету историјској науци, а понајвише српским националним интересима… Активним деловањем председника Управног одбора Музеја жртава геноцида епископа Јована, дугогодишњег директора Музеја историчара професора др Вељка Ђурића и читавог стручног тима ове установе културе од националног значаја, на научном и јавном пољу, а у пуном сагласју и координацији са највишим државним органима Србије и Републике Српске, та група је на време уочена, идентификована и временом потпуно маргинализована. Музеј, али и не само он, наставља да прати деловање тих појединаца и правовремено реагује превенирајући и ублажавајући последице њихових штетних поступака. Јасно је, наравно, да сви заједно посебну пажњу посвећујемо особи која је саму себе прогласила координатором активности те фанатизоване групице. Иако та особа, као и њени све малобројнији и најзагриженији следбеници и данас покушавају да ревитализују ревизионистичке и античињеничне тврдње, којима се угрожава историјска истина у вези са страдањем припадника нашег народа на подручју НДХ, њихово деловање је временом потпуно потиснуто на маргине где му је и место”.

Ако је Дејан Ристић историчар као што се самопредставља, знао би да је своје ставове, или тврдње, или открића ваљало објаснити или навести уз њих доказе, утолико пре што “зна” да је некаква група “на време уочена, идентификована и временом потпуно маргинализована”. Ако нам већ не рече шта то Музеј чини да ублажи “последице њихових штетних поступака” и, посебно, ко су “ми и сви” који заједно “посебну пажњу посвећујемо особи која је саму себе прогласила координатором” те “дилетантске” групице, тиме је дао за право једном неидентификованом коментатору толиких “мудрости” да постави питање није ли “дотични држао огледало пред собом док је то мислио”, а другом да подсети и њега и нас да “о дилетантима у нашој историографији говори Дејан Ристић познат по дилетантским закључцима да су западне силе 2008. године сматрале косовско питање решеним”.

Но, оставимо ли то иза “аут-линије” и вратимо ли се Ристићевој “науци” да је Иларион Руварац (у свету Јован, 1832-1905) “отац српске критичке историографије” а да се израелски историчар др Гидеон Грајф (1951) “никада научно није бавио Југославијом, а понајмање страдањем Срба у Другом светском рату”, најпре се мора уочити да је србска прошлост, за Ристића, почела јуче.

Зато га ваља подсетити да је догађај који је од­лучујуће утицао на однос “интелек­ту­алне елите” у Срба пре­ма србском културном и историјском на­слеђу, србским пре­дањима и србском завештању, био Берлин­ск­и конгрес 18­7­8. године. Тада, да би Србији била призната (уде­ље­на) само­стал­но­ст, кључни за­хтев западних европ­ских сила био је да се срб­ски народ од­рекне своје на­ционалне ис­то­рије и при­х­в­а­ти “на­учна” правила успостављена у берлинско­-беч­кој историј­ск­ој шко­ли, званој и нор­дијска, правила којима су и до тада “увођени у ре­д” Срби школовани по европском западу. А да би преузете (наме­т­ну­те) обавезе могле бити ис­пу­њене до краја, на том “но­вом та­ла­су тре­з­ве­ности и по­литике ре­а­ли­зма” морали су се наћи не баш бројни тада­шњи србски ин­телектуалци; њини пред­водници и нај­значајнији заточни­ци те нове “научне” логике би­ли су Сто­јан Нова­ко­ви­ћ (1842-1915) и Иларион Руварац.

По Новаковићевим и Руварчевим рецептима, нова “српска на­ука” кренула је са св­е новијим “критичким” причама о србској про­шлости, причама у којима није било места ни за народно преда­ње, ни за она знања ко­ја су до тада била позната у србској ис­то­ријској науци. Под ут­и­цајем те и такве школе, у делу срб­ског народа окренутог тако­зв­а­ним европским вредностима, почела је тада да се не­гује ло­гика до­казаних србских непри­јатеља са стране, по ко­ј­ој србски народ н­е треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се ок­р­ене будућности. Ту исту ло­ги­ку, и у нашем време­ну, са­да још жешће, “препоручују” исти ти срб­ски непријатељи, а инте­лектуалци по­т­е­кли из истог тог на­рода здушно се труде да је на­метну сопственом народу, нешто кроз школски систем а нешто пу­тем најразли­чити­јих “теоријских” при­ти­сака на подсвест срб­ски­х људи, нарочито пу­тем средстава масов­ног општења.

У журби да та нова логика бу­де пред­ст­ав­љена тадашњем ма­ло­бројном србском интелектуал­ном слоју (речено је већ – нај­ве­ћим де­ло­м шко­ло­ваном на европском Западу, по већ разрађе­ној ре­це­п­тури но­р­дијске школе), ко­ме је остав­љено да га пренесе буду­ћим србски­м ђа­цима и сту­дентима, Стојан Новаковић је напи­сао студију под на­словом Срп­ск­е обла­сти X и XII века пре владе Не­мањине. Да би оно што је написано одмах добило на тежини, али и да би могло по­служити као основа новој “науци”, тај спис об­јав­љен је већ 1879. године, у Бе­ограду, у Гласнику Србског уче­ног друштва, претече Српск­е краљевске ака­демије, данашње Срп­ске академије наука и уметно­сти.

Када кажемо да је исто то “знање” знао и Иларион Руварац, те да се историчарски академик Сима Ћирковић (1929-2009) врло трудио да ововременим Србима укаже због чега је Пантелија Срећковић (1834-1901), професор опште и националне историје који је “рад на историји мешао са националном пропагандом”, постао “мета жестоких напада историчара критичког правца Илариона Руварца, Љу­бо­ми­ра Ковачевића и других”, онда нам постаје сасвим јасно због чега “критичка историјска наука” заступа гледишта сасвим суп­рот­на националним.

Временом, међу обичним светом, али и међу ретким припадницима историјске науке, рађало се и постепено сазревало схватање да се у Руварчевом “критичком” тумачењу србске исто­ри­је налази и понешто фелерично и, стога, штетно. Ако је већ тако, онда се мора признати да септембра 1996. године, у Срем­ској Митровици, није случајно организован један велики научни скуп посвећен браћи Руварцима, Илариону, Димитрију и Кости, нарочито оном првом. А тамо, могли су се о Илариону чути и неки врло критички тонови.

Академик Чеда Попов (1936-2012), уз местимичне похвале за “велике и већ одавно неоспорне и неоспораване заслуге” Руварчеве, све то назваће “неуредношћу брзописца и аљкавог радника”, а дописаће и да је Иларион, “у композицији дела несређен, пишући текст небрижљиво, оптерећујући га безбројним цитатима и ди­гре­сијама, грубим, чак неуљудним полемичким насртајима и на личност и на дело противника, некоректан у навођењу, остављао утисак несређене особе и немарног писца и кад је саопштавао најзначајнија открића и нове истине”.

Истога дана кад и Попов, говориће о Илариону и Сима Ћир­ко­вић, али сасвим уздржано. Не знајући “шта се иза брда ваља”, он ће са своје академијске висине саопштити да “посма­тра­јући Руварца… и (његове) вршњаке из веће даљине, можемо њихове заслуге објективно оценити и видети у њима вредне претходнике којима и данас много дугујемо”. Тешко је разабрати шта се под тим “вреднилом” подразумевало, али се из Ћирко­вићевих медитација о стварном доприносу тих претходника срб­ској историографији једино запажа велика недоумица да ли се ту ради о дилетантима као љубитељима (историје) или о диле­тан­тима као извору “нестручног, слабог и неуспешног рада”. Према тој подели, Руварац би могао бити дилетант-љубитељ, јер није био “припремљен за позив историчара на начин уобичајен тада у европским земљама”. Такође, њему се, Руварцу, као олак­шава­ју­ћа околност може приписати и чињеница да је друга половина 19. века “дилетантски период у развоју српске историографије”, будући да тада “српску историографију не унапређују личности које су студирале историју”. Наслањајући се на своје уверење да је било услова “да се у другој половини 20. века у историјској дис­циплини разликују стручњаци и нестручњаци, али није било у Србији центра или високошколске институције у којој би се формирали стручњаци за српску историју”, Ћирковић ће кон­ста­то­вати да су ови дилетанти, међу њима и Руварац, “померали границе познатог”, тако што су, “као нека врста самоука, нака­лем­љивали оно што су усвојили од европске историографије” која је Србима наметнула “знање” да немају прошлости даље од Немањића.

Кад Симо Ћирковић свему томе допише “да су ови људи без специфичне спреме историчара усвајали начела, методе, по­сту­п­ке, облике излагања, који су сматрани за уобичајене и нормалне у њима савременој историјској науци”, нама само преостаје да за­кљу­чимо како су дилетанти-љубитељи одједном прерасли у диле­тан­те-штеточине, оне који су својим “нестручним, слабим и неус­пе­шним радом” прихватили “достигнућа” германске школе, на србску националну духовност накалемили такозвани критички приступ историографији и тако сасвим потисли не само врло живу србску народну традицију и достигнућа изворне србске шк­оле, већ и све оно што се о дубокој србској прошлости могло про­читати у старим списима многих обавештених странаца.

Сам Ћирковић као да још увек није сигуран у коју групу диле­тан­ата треба сврстати Руварца, али уздржаност којом је наступио на скупу о Руварцима у Сремској Митровици указује на страх од скорог а неумитног открића да су бројни “велики” историчари 20. века у Србији школовани на достигнућима оне друге групе “диле­тан­ата”; и они које ми познајемо, и који су нас уверавали у оно што данас покушавају да “открију” пребацујући кривицу за сопствене заблуде – “на неке друге”.

Са своје стране, Ристић ће своје “дилетанте” прогласити “ску­пином” која је “свесно злоупотребила израелског историчара др Гидеона Грајфа који се никада научно није бавио Југославијом, а понајмање страдањем Срба у Другом светском рату.

Бесмислена је Ристићева тврдња да се др Грајф “никада на­учно није бавио Југославијом, а понајмање страдањем Срба у Дру­гом светском рату” јер – објавио је о томе три књиге (Јасеновац : Аушвиц Балкана – Усташка империја окрутности; Usta{ko kona~no rje{enjepre nacisti~kog kon~nog rje{enja; Алојзије Степинац усташки викар – Покрсти се или умри : 101 разлог зашто не мо­же бити светац), а њихов издавач пропратио је то текстом чији један део гласи:

“На основу доступних чињеница, као сведочења преживелих логораша, “међународна Комисија за истраживање истине о Јасе­новцу (чији је председник др Грајф – ИП), састављена од експе­рата мултидисциплинарних наука свјетског гласа, сачинила је Де­кларацију о геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима то­ком Другог свјетског рата, коју је “једногласно усвојила НСРС (Народна скупштина Републике Србске – ИП) 22. октобра 2015, у којој се, на основу доступних података, процјењује да је животе из­губило више од 700.000 Срба, 20.000 Јевреја и 80.000 Рома. У овом документу се јасно указује на то да се никада неће моћи ут­врдити тачан број, нити сва имена убијених, поготово у примје­ри­ма нерођених беба извађених и убијених из утроба својих мајки. Као и у примјеру Српске, ни Уједињене нације немају комплетан списак свих погинулих у Другом свјетском рату, као нити једна земља учесница Другог свјетског рата. Ово наравно не значи да регистровани број побијених људи представља коначан број, напротив”.

Како Ристић све то сматра дилетантизмом, овоме потписнику остаће да, у блаженом незнању да ли је правописно архијерејски или архијеретички, наредне редове посвети понечему од оно­га што је, наводно, за разне портале писао, изговарао или пре­причавао већ помињани владика пакрачко-славонски господин Јован, у доколици и председник Уп­равног одбора у Ристићевом Музеју жр­та­ва геноцида у Београду.

Кад је већ представљен као “највећи стручњак СПЦ (Србске православне цркве – због оних који не знају шта та скраћеница значи – ИП) о холо­каусту током Другог светског рата” (https://sputnikportal.rs/20210912/vladika-jovan-nasi-znalci-znaju-ime-svakog-slocinca-u-jasenovcu-.html), “топло” нам је препоручио “да добрано одвагнемо сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Сте­пинца”. Баш тако, правдајући своју мисао уверењем “да кому­нистички процес и комунистичка оптужба не могу да представ­љају полазиште за разговор о Степинцу… О Степинчевој канони­зацији искључиво Ватикан одлучује. Но, само формирање овакве комисије је велики корак напред у међусобним односима, и надам се да ће преко ове комисије и наука и богословље имати прилику да дају своје одговоре”.

Што ће рећи: Кад Ватикан прогласи Степинца за светитеља, односи римокатолицизма и србскога православља биће померени за “велики корак напред” на путу у екукуменизам, а званична нау­ка, можда историјска – у Срба, мораће одустати од неких досада­шњих тврдњи да је Степинац био ратни злочинац.

Владика Јован је казао и да је неморално износити аутори­тативне тврдње о броју жртава у Јасеновцу. “Број није суштински битан али је веома важан (?! – бесмислица, будалаштина или глупост, Јоца/Јоле може сам да бира – ИП), јер показује димензије зло­чина. Да је број страдалих у Јасеновцу огроман то знамо, али је про­блем који постоји још од почетка осамдесетих, када је почело отвореније да се расправља о Јасеновцу, у томе што ће велики број људи да скочи и пита: а колики је тај број? Овде ћу да поновим оно што говорим стално, а то је да је неморално питати за број страдалих у Јасеновцу. Зашто? Зато што су у већини европских др­жава до 1948. године извршене процјене броја жртава у Другом свјетском рату и дате су прелиминарне процјене карактера рата; Нирнбершки трибунал је симбол тог времена. 70 година након пре­станка рада Јасеновца, ми још увијек баратамо с поратним про­цјенама, и још увијек нам недостаје озбиљан рад на утврђи­вању броја жртава. Зато, износити ауторитативне тврдње о броју јасеновачких жртава, поготово како се то ради на простору бив­ше Југославије, јесте неморално”.

У Бијељини, априла 2015. године (https://jadovno.cpm/jovan-culibrk-broj-zrtava-jasenovca-u-buducim-encikloprdijama-ne/coili-700-hiljada-2015/comment-page-1/?lng=lat), пошто је наћулио брк, он ће рећи “као неко ко је реално упућен у стање науке у том погледу, број жртава Јасеновца у будућим енцикло­педијама геноцида и холокауста ко­је се сада спремају за штампу неће бити 600 или 700 хиљада! Биће неки други бројеви, који – то ћу покушати да одговорим… то је физичка граница испод које не може да се иде а то су побројане жртве по имену и презимену, а њих има око 90 хиљада”.

А ту скоро (9. августа 2023) говорећи на трибини Србског привредног друштва “Привредник” у Загребу, владика Јован рече да је увећавање броја србских жртава – “државни пројекат”, да је “сада случај ревизионизма у Србији и Републици Српској који је масиван с наше стране. То је подршка лажној при­чи са профе­сором Гидеоном Грајфом који се појавио у Србији. Сви истори­ча­ри знају ко је он, да је циркус, јер Грајф говори о милион и 400 хиљада жртава Јасеновца… Значи не више 700 хи­љада, него мили­он и 400 хиљада, а струка ћути. Као што је ћутила у другој поло­вини осамдесетих када су песници и новинари отвар­али кључна питања проблема на подручју бивше Југославије. А Бранко Пет­рановић велики корифеј пише похвалу за књигу Ми­лана Булаји­ћа где он говори о милион и 100 хиљада жртава Ја­сеновца… Зна­чи, поставља се питање озбиљно етике у струци ис­торичара. Има­мо државни пројекат ревизије у Србији, немојмо се заваравати, и струка се понаша као да се то дешава у некој другој држави”.

Свега пет дана касније, владика Јован “признаће” да је данас “најстрашнија истина да не знамо” колико је жртава јасеновачких јер “скоро нисмо ништа урадили да би до тог броја дошли… само зато што су наши историчари потпуно занемаривали проучавање страдања у Другом светском рату. Не постоји докторат на срп­ском универзитету о Јасеновцу или о страдању у Другом светском рату. Не постоји монографија о Јасеновцу коју је написао један српски историчар”. Свему томе додаће да “ни у једном тренутку није постојала актуелна државна политика Србије или Републике Српске да се изврши ревизија било каквих историјских чињеница, али говорим да је постојала парадржавна иницијатива која је на томе настојала. Данас је она, хвала Богу, гурнута на маргину где и припада” (https://www.kurir.rs/vesti/politika/4219382/ni-danas-ne-znamo-pravi-broj-zrtava-vladika-jovan-skoro-nista-ni).

Не рече о каквој се то “парадржавној иницијативи” радило, не би ли, неким случајем, обезвредио ону пасус “старију” изјаву да је увећавање броја србских жртава – “државни пројекат”.

Владика Јован тако – ни за главу ни за реп, све низ длаку онима које Држава Србија плаћа да, за свој рачун, делују против србских националних интереса – без икакве бојазни да би их иста та Држава са тих позиција могла уклонити.

Ни онај први, ни они други, Дејан Ристић међу њима, не хају за стварност. Први наступа у име Цркве, а они други у име Државе. Први је један од једнаких у Архијерејском сабору, а други су “продужена рука” мало најви­ших државних органа, мало највиших научних и стручних инсти­туција основаних у државном интересу, али без државног утицаја на њихово деловање.

По претпоставци, онај први јесте Црква, а они други јесу Држава, али је под знаком питања да ли онај први делује за рачун Живе Цркве, односно србских верника, те да ли они други уопште знају шта је интерес србског народа, за ову прилику, по узору на Живу Цркву, названог Жива Држава.

А кад се говори о Јасеновцу, Дејан Ристић открива свој “научни” циљ да се приближи хрватском ставу, па каже да су “незнатне разлике у српској и хрватској научној заједници када говоримо о тој болној теми. Јасне разлике, међутим, постоје у сфери публицистике и псеудоисторије, као и у делу јавности који није преовлађујући, али је зато на моменте веома бучан, а повремено и отворено агресиван. Верујем да је свима на овим просторима потпуно јасно да одговоре на питања из прошлости једино могу да пруже професионални историчари, а не публицисти, новинари, разноразни шарлатани и самопрокламовани стручњаци. Историчари то могу и морају да учине, али је претходно потребно да универзитети на свеукупном српском етничком простору коначно почну да школују уско специјализоване стручњаке у области историјске науке који би читаву своју научну каријеру посветили управо истраживању и документовању страдања припадника нашег народа на подручју Југославије у Другом светском рату, а посебно на територији НДХ на којој је почињен геноцид над Србима”.

Што ће рећи: Хрвати мисле да је Јасеновац био мало позориштанце, мало радничко одмаралиште, мало игралиште за голф, мало није био, а Дејану Ристићу и његовом Председнику Управног одбора Жртвованог музеја, којем се подмеће да је “највећи стручњак СПЦ о холо­каусту током Другог светског рата”, препознатљивим по томе што су као врло активни “у српској и хрватској научној заједници”, србско страдање у усташкој Независној Држави Хрватској свели на “незнатне разлике” – можда ће нам ускоро “открити” да Јасеновца и нема на земљописним картама.

Нису проблем Јован Ћулибрк и Дејан Ристић “као такви”, невоља је што они заступају ставове Државе Србије и Србске православне цркве, и једне и друге врло заинтересоване да не љуте “браћу” Хрвате: једне због трке у екукуменизам, а друге не би ли их умилостивили да одустану од намере да Србији спрече улаз у чељусти фашикратске Европске уније.

А Дејану Ристићу остаје да бира у које ће дилетанте сам себе сврстати.

На Јовањдан 7531(2024)

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: