Споменик црногорској срамоти

На вест да су Кучи, једно од србских Сед­моро Брда у дана­шњој Црној Гори, затражили да се споменик вој­во­ди Мирку Стан­кову Петровићу Његошу (1820-1867) уклони са Трга независности у Подгорици, као и уз подсећање да су подго­ричке Вијести од 8. апри­ла 2015. го­дине објавиле текст Борка Ждере под на­словом “Главни град : Споменик војводи Мир­ку окупља нас око вр­ховних црногор­ских принципа” (http://www.vijesti.me/vijesti/glavni-gradd-spomeik-vojvodi-morku-okuplja-nas-oko-vrhovnih-crno) – у основи, саоп­ште­ње под­горичког Секрета­ри­јата за културу и спорт да ће у Подго­рици би­ти постављен споменик војводи Мирку, оцу краља Николе (1841-­1921) -, пише се овај текстић.

Из реченог културно-спортског саопштења могло се сазнати да је војвода Мирко већ имао “свој” споменик у Подгорици, подиг­нут 1886. године, “ка­да је и но­ви дио Подгорице добио име Мирко­ва Варош. Споме­ник је био је­дини те врсте у Црној Гори и о њему су писали разни путо­писци, обелиск се налазио на разгледницама Подгорице, а може се вид­је­ти и на ријетким снимцима. Обелиск или пирамида, како су га мјештани звали, стајао је ‘посред Под­го­рице’ све до 1918. ка­да је срушен након тзв. Подгоричке скуп­штине чијим је одлу­ка­ма неста­ла самостална држава Црна Гора, детро­ни­зована дина­сти­ја Пет­ро­вић Његош и укинута Црногорска право­славна црква”.

Из истога тог са­оп­штења могло се сазнати да “споменик није­су срушили Кучи, већ по налогу српске војске и полиције… приста­ли­це безуслов­но­г уједињења Црне Горе и Србије… Запамћено је да су тада Подгоричани са ужасом питали што ће се тек са њима чини­ти када се овако обрачунава са Великим војводом, кога су црно­гор­ски јунаци признавали за највећег јунака”.

Толике и такве жалопојке и хвалоспеве пратило је уверење да “споменик који враћамо окупља нас око врховних цр­но­го­р­ских прин­ципа – слободе и независности. Те вриједности до­није­ле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање. Нас­то­ја­ње по­је­динаца да вра­ћање споменика… злоупо­три­јебе за распиривање старих ватри племен­ских, иде­олошких и личних ос­вета и нетрпе­љивости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због ко­је се Црна Гора споти­ца­ла на свом сви­је­тлом путу” – антисрбском.

Јуначине
Што се тиче Мирка Станкова и његовог јунаштва, на њега уопште не треба трошити речи, исто као ни на црногор­ске јунаке ко­ји су га “признавали за највећег јунака”.

Разлог је доста прозаичан:

Онај први, као појединац, своје геноцидне злочине над срб­ском нејачи у Кучима “опевао” је, самохвално, србским десетер­цом, у поруци своме зликовачком брату (име му се не поменуло!), али су зато многи од оних “црногорских јунака”, који су га “призна­вали за нај­ве­ћег јунака”, своје јунашто стицали, и стекли, на истом по­слу и у исто време кад и њихов његушки узор.

Овде је реч о онима који злочине некадашњих власника Срб­ске Црне Горе својатају као “врховне црногорске принципе”, у уве­рењу да су “те вриједности донијеле Црној Гори суверенитет и међународно признање”.

Нису, само су им нанеле неизбрисиву срамоту.

Најпре о онима који покушавају да прошлост србског народа из Црне Горе и Брда прилагоде сопственој мржњи пре­ма својим прецима и да тако представљеном прошлошћу укажу не само на безначајност онога што су написали, већ и ништавост себе самих.

Блијани
Да кренемо од двојца за који су се многи у Црној Го­ри питали како се зову Миодраг Вуковић и Бранислав Цимеша (у даљем тексту: блијани), двојца који је, својевремено, покушао да србском читатељству (путем београдског часописа “Св­едок”) подметне своју истину о ономе о чему појма немају и што су се врло потрудили да сами домисле – наводну “црногорску” право­слав­ну цркву да овде не помињемо.

На пример:

На почетку Великог рата (а можда и на почетку друге године истога тог рата – поменути блијани то још нису успели да от­крију) Србија је отела 2,000.000 кила кукуруза намењеног Црној Гори, те јој је Црна Гора за узврат, не би ли прехранила србску војску у повлачењу, дала 1.000 тона хране. Уз то, Србија је, “пре­варивши Француску… подигла кредит на име и за рачун Црне Горе од 50.000.000 фр(анцуских) фра­нака још у почетку рата”.

И онда је Србија, да би се за ту “услугу” одужила, своје под­морнице из Мораве, Тимока и Ибра (а можда и из Врњачке реке) превукла у Јадранско море, баш путом од Пећи до Андријевице, оним који “слободном” Цетињу није био по вољи да се уопште до­врши. Наиме, тај грађевински подухват није се уклапао у аустро­угарске планове да припреми буну у Арбанији, али је зато нов­ча­на потпора “слободног” Цетиња свом “важном” аустроугар­ском су­се­ду да се 300.000 круна у злату из Црногорске банке “баци међу вође арнаутских пле­мена и да се помоћу њих дигне устанак у Алба­нији”, ишла на руку истој тој Аустроугарској, увереној да ће се на тај начин “велики дио српске војске повући на југ” и олак­шати јој упад у Србију са северног фронта (Лазар Рашовић, Црна Гора у Ев­роп­ском рату, Сарајево 1919, 28-29).

И када су србске подморнице како-тако “упловиле” у Јадран­ско море, Србија је минирала исто то море и на тај начин “сауче­ствовала” у потапа­њу италијанског брода по имену “Бриндизи” са црногор­ским добровољцима. Како блијани кажу, том приликом погинуло је “више од 350 црногорских добровољаца”, и све то од приближно 249 добровољаца из Црне Горе.

Доказ за ту своју тврдњу ови блијани нашли су у сопственом изуму да је “српска влада” 1940. године (иако тако нешто тада није постојало) подигла на Цетињу споменик медовским страдални­цима, “из два разлога: 1.) да у предвечерје новог, другог свјетског рата снажно мобилише за се­бе Црногорце да гину за њу, и 2.) да скине са себе сумњу и истину да је она виновник трагедије црно­гор­ских добровољаца”.

Написали су тако, а да су на време научили сва сло­ва – умели би да са споменика (ако уопште знају где се тај споме­ник налази) прочитају да га “потопљеним добровољцима под Медовом… по­ди­го­ше Југословени из Америке и Канаде”.

Кад кажу да “српска војска долази у Црну Гору као окупатор 1918. под паролом брата и ослободитеља”, ови блијани тврде да је Црна Гора од средине јануара 1916. до првих дана но­вембра 1918. године живела слободарски, у изобиљу, у бла­го­ста­њу, под хаб­збур­шком круном. Са њиховог гледишта, иако за поразе црно­гор­ске војске окривљују Србију, било је добро и јединоспаса­вају­ће што је такво и то­лико изобилно слободарско благостање дошло на смену србскоме злу.

Ваљда им због тога, овим блијанима, у очекивању изо­бил­ног благостања (које су будући аустријски усрећитељи пла­ти­ли са пре­ко 1.260 мртвих а србски преци поменутих блијана не зна се с ко­лико, пошто нису знали шта њихови још нерођени блијани сме­рају), није била потребна ни одбрана “идеалисаног” Лов­ће­на. Аус­тријска војска зау­зе­ла је Штировник 10. јану­ара 1916. године, а наредног дана овладала је готово целим Ловће­ном. Јануара 13, на дан кад су Аус­тријанци заузели Цетиње, начелник шта­ба црного­р­ске Врховне команде Петар Пешић предложио је краљу Николи (који се тада налазио у дворцу Кру­шевац, у Подгорици) да се заје­д­но са владом и војском повуче за срб­ском војском. Тај пред­лог био је истоветан савету Николе Паши­ћа из­реченом двадесетак да­на раније, уз по­се­ту Це­ти­њу, да “Црна Гора треба да учини оно исто што чини Србија, да од­сту­пи и своју суд­бину до краја повеже са суд­би­ном савезника” (Никола П. Шкеровић, Црна Гора за вријеме Првог свјет­ског рата, Титоград 1963, 159). Наредног дана, уз рапорт краљу Николи да је “код војске на­стала таква демо­рализација да је апсо­лутно немо­гућ сваки даљи отпор”, Пешић је сугерисао да се од не­пријатеља затражи примирје. Ова ини­ци­ја­ти­ва каснила је бар један дан, по­што је аустријском команданту већ било уручено Ни­коли­но кра­љев­ско писмо за цара Фрању:

“Величанство, Ваше трупе су данас заузеле мој главни град и црно­гор­ска Влада се због тога осјећа присиљеном да се царској и краљевској Влади обрати са захтјевом за обуставу непријатељ­ства између државе Вашег Царског и Краљевског Величанства и моје земље. Пошто услови једног срећног побједника могу бити строги, ја се обраћам Вашем Вели­чанству да се заложи за частан мир, који ће штитити углед једног народа коме сте својевремено давали своје похвале и који ће користити Вашем уг­леду и Вама прибавити симпатије. Ја се надам да Ваше милостиво и ве­ли­ко­душно срце неће дозво­ли­ти да мој народ буде понижен, јер он то ни­је заслужио” (Андреј Митровић, У Светском рату, Историја срп­ског народа ВИ-2, Београд 1983, 104).

Из сведочења краљевог личног секретара Милоша Живко­ви­ћа (писаног у Паризу, крајем 1917), сазнајемо да је Краљев до­го­вор с министрима о црногорском ула­ску у аустроугарско слобо­дарско благостање окончан тако што је црно­го­р­ска влада посла­ла аустријској ову ноту:

“Краљевска Црногорска Влада тражи од Аустро-угарске Вла­де да са Црном Гором закључи мир. Она моли царско-краљевску Владу, да озна­чи своје делегате, као и ме­сто, дан и час њихова састанка са црногорским делегатима. Црногорска Влада моли ау­стро-угарску Владу да изда наред­бу о обустави непријатељстава и да означи дан и час обуставе, како би цр­ногорска Влада могла такву наредбу дати и својим трупама.

Црногорска Влада моли команданта да учини да Њ. В. Цару и Кра­љу буде послата депеша Њ. В. Краља Црне Горе.

Ову депешу предаће Вам наши парламентари г. г. мајор Љу­мо­вић и поручник По­повић. У исто време молимо команданта да допусти нашим парламентарима да могу очекивати у његовом ло­го­ру одговор царско­-кра­љевске Владе”.

Краљев телеграм, о коме говори владина нота, написан је на францу­ском језику, а на србском гласио је:

“Пошто су Ваше трупе данас заузеле престоницу, црно­горска Влада нашла се у нужди да се обрати царско-краљевској влади да би добила пре­кид непријатељства и мир са државама Вашега Ве­личанства, молећи Вас да се заузмете за частан мир, доследан угл­е­да једнога народа, који је не­кад уживао Ваше благоволење, Ваше уважавање и Вашу симпатију.

Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће му нанети по­н­и­же­ње које не за­служује.

Никола” .

Због овога телеграма, Краљ се врло оштро сукобио са бив­шим мини­стром спољних послова Петром Пламенцем, који је био “најотворенији и најогорченији противник тражења мира од Аус­т­рије, и уопште ма каквог мирења са непријатељем Савезника”; Пламенац је депешу назвао срамо­том, лудошћу и мрљом на об­разу Краљевом, а Краљ се бранио намером да задовољи Владу ко­ја је претила оставком, после чега би у Црној Гори на­стао хаос (Ми­лош Живковић, Пад Црне Горе : Прилог српској историји од 23. сеп­тем­бра 1915 до 9. јануара 1916, Београд 1923, 86-89).

Било како било, у општој оскудици (или, како то наши бли­ја­ни воле да замишљају: у општем изобилном слободарском благо­стању), али и “извесној пометености међу људи­ма”, црного­р­ска влада по­нудила је Аустрији сепа­ратни мир. Аустриј­ски ус­лови за мир били су понижавајући: “црно­горска војска имала је бити ра­зоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црно­горског подру­ч­ја во­ди­ти даље рат; управу у земљи вршиће Аус­т­ријанци, ко­ји ће посе­сти пристаништа, же­ле­з­ницу и тврђаве” (Вла­димир Ћо­ровић, Ис­то­рија Срба, Трећи део, 221). Краљ Никола није на такве ус­лове могао пристати и напустио је земљу. Престо­ло­на­следник Да­нило, немач­ки зет, већ је био у иностранству, па је њего­во­м те­шко бо­лесном млађем брату, кнезу Мирку, остављено да доврши пр­љав по­сао; он је при­хва­тио аустроугарске услове и 21. јануара 1916. године ка­питулација је потписана. “Војници су от­пу­штени ку­ћа­ма, а зем­ља окупирана. Известан део официра и вој­ника при­кљу­чио се срп­ској војсци”. У Црној Гори успостављена је аустро­угар­ска оку­па­ци­она управа (или, како то више пута помињани блијани воле да подра­зумевају: слободарско благостање), а офи­цири цр­но­горске вој­ске, политич­ке личности и пле­менске вође ин­тер­нира­ни су, однос­но, по терми­нологији која се нашим блијани­ма више допада, преселили су се у слободу, благостање и изобиље и/­или послати на трогодишњи одмор у иностра­н­ству, у до тада непозната или мање позната “бањска места”.

Како то на страни 113. својих мемоара С краљем Николом из дана у дан (1916-1919), Подгорица 2012, пише Симо Поповић, по рођењу Сремац а црногорски војвода од пера, Савезници су “са­свијем нерасположени према Краљу, да они знају за његова пре­го­варања с Аустријом о миру; да црногорска војска по паду Лов­ћена није давала никаквог отпора Аустријанцима и да се војска црногорска није повукла са српском војском пут Крфа. Влада фран­цуска зна, као што је и Краљ био обавијештен преко пуков­ника Бабића од Српског војног министарства, да је на Крф стигло преко 100.000 српских војника, а из Црне Горе Херцеговци 1350, Примораца 403 и Црногораца 152”.

У управо назначеним “мемоарским” годинама, Србија се ло­ма­тала по Солунском фронту, “и шире” а њена војска, учеству­ју­ћи у завршним војним операцијама, ушла је и у Црну Гору. То је мо­рало бити са­свим природно, пошто се Црна Гора налази попри­лично источно од рта Планка (Плоча, тридесетак километара западно од Спљета), докле је, у складу с Уговором о примирју између србске и маџарске војске од 13. новембра 1918. године, србској војсци, једној међу победницама у Великом рату, припа­ло да запосе­д­не ослобођене територије, између осталих и Црну Гору, која је, од тренутка кад је капитули­рала, уживала слободу под хабзбуршком круном.

Како је десетак дана касније у Црној Гори свргнута династија Петровића Његоша, више пута помињани блијани “големо” до­мишљају да то и није било свргавање династије, свргнут је влада­јући дом, “јер Петровићи нијесу династи – власници народа и др­жаве Црне Горе већ хероји који су први с мачем и пушком у руци предводили своју војску и народ”. Истински хероји у државничким злочинима, дабоме, као, на пример, владика Раде и војвода Мирко с почетка овога текста. Први је народним новцем наручио и платио барем осамдесет три уби­ства својих наводних по­литичких непријатеља по Брди­ма и Црној Гори, “без разлога и на грозан на­чин”, а други се, у Црногорској похари Куча, “прославио” наред­бом црногорској војсци (и своме јуначноме брату Мирку) да се убија и “на Божју вје­ру”, чак и деца у колевци (Марко Миљанов По­повић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград 1989, 240, 374. и 443).

Занемарујући те стравичне чињенице, наши блијани, пошто нису стигли да пажљиво ишчитају реч­нике стра­них речи или реч-­нике србског језика (а црногорски дотле још није стигa’), који из­међу династије и владајућег дома став­ља­ју знак једнакости, пре­поручују да владајући дом стане иза знака више. Томе је кру­пан разлог: краљ Никола је “спасио Србију у Првом свјетском рату”.

У писању ових блијана ништа ново: том се методологијом служе сви који за своја размишљања немају чињенице, тако да су се и они, блијани, послужили оним што су други већ разрадили. Примера ради, само из податка да је у србском селу Надаљу, у Бач­кој, рођен “учени фрањевац и писац Ладислав Спаић”, очи­гледно примљени Србин, хрватски знанственици то село да­нас сматрају хрватским. На основу таквих и сличних примера они су написали три књиге о хрватском карактеру Бачке, Барање и Срема. У поменутом трокњижју и они сами признају да су “од го­дине 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садр­жајно већи­ном испуњене подацима о насртајима на хрватско на­ро­д­но биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знанствену” лаж.

Сличном је методологијом измишљен и такозвани хрватски језик (ни са црногорским није друкчије), али није несрећа у томе што су га Хрвати измислили (и Црногорци, наравно) тамо где га никада није ни било јер и они морају некако говорити. Није не­срећа али је срамотно, нарочито због тога што сва та “открића” уво­де ликови не само без имало научничког већ и без личног морала.

Па ће се ова блијанска “наука” о цивили­зованим Аустријан­цима и пустошним Ср­би­ма ускоро претворити у аутентичну грађу за бројне нове анти­србске књиге, те ће њихове назовиистине већ сутра почети да се преносе из књига у расправе, из чланака у књи­ге, из изми­шљотина у лаж такозване науке црногорске…

Но, добро, лако је било блијанима јер они су писали по прави­лу постављеном још у хајдучко време: Што пропусти Борислав Цимеша, дочекује Миодраг Вуковић.

Сирак тужни
Али, зато, када се у небраном грожђу нађе не­ки сирак тужни без иђе икога – примера ради, Новак Аџић на Ви­кипедији представљен као “црногорски правник, публициста и унезверитетски предавач… препознат по фалсификовању података” -, може му се омаћи да “осмисли” како су “оку­па­торске власти” (Срби, односно “српска војска и полиција” – ИП) “у то вријеме” (после Великог рата), када још од самог по­четка 1916. године није било црногорске државности, уништа­вал­и “све симболе црногор­ске државности” нарочито чуване у слободи под хабзбуршком круном, о чему “списак са жртвама стравичних злочина над станов­ништвом, посебно ђецом, женама и старима свједочи о размјерама пустошења”.

Чудни неки србски Срби у представама неких бивших Срба а данас мање Црногораца а понајвише мрзитеља свега што је срб­ско, нарочито сопствених србских предака. То као да нису ни по имену ни по било чему другом сродници (племеници, братстве­ни­ци, рођаци, пријатељи, кумови) оних Срба о којима је већ скоро заборављене 1918. године писао швајцарски криминолог др Ар­чи­балд Рајс сведочећи о бугарским злочинима над србским циви­ли­ма у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: “Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страхо­витим мукама”. А у тренутку када је Бугарска потписала акт о ка­питулацији, и када су према Бугарској и Грчкој кренуле предуге колоне заробљених бугарских војника, др Рајс могао је забеле­жи­ти: “Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружа­ње праве се да не виде побеђене”.

Или, они Срби о којима је не тако давне 1945. године, непо­средно по “отварању” (или “по распуштању”) немачког заробље­ничког логора у Осна­бри­ку, говорио Фридрих Грисендорф (умро 1958), немачки про­те­стантски па­стор у Евенсбургу, селу поред Оснабрика:

“Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Аме­ри­канци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, бо­ље војсковође. Но, то је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу по­беду. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љуба­ви. Тај народ су Срби.

Ми смо их раније само познавали, неко мало, а неко ни толи­ко. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Хрвати (усташе) и Италијани, и Арнаути, и Бугари, и Маџари. А знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба, који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да ‘ко се не освети – тај се не посвети’, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.

Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чи­ни­ти с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ ка­нализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо уби­јање људи, пљачку, силовање, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?

Када су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих ко­стура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову отаџбину у цр­но завили.

Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио срп­ски језик.

Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самр­т­ној постељи беше – Србија!

Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Ср­би, однеговани на њиховом Светосавском духу и јуначким песма­ма, које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живе­ти у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед”.

Овај текст, преузет из Парохијског гласника Србске право­слав­не црквене општине у Диселдорфу/Немачка, број 5/1980, страна 7, као и онај запис др Рајса, препоручују се овде бившим Србима из Црне Горе као подсетник на несумњиву истину да оно што је написао Новак Аџић, представља само изокренуте речи и др Арчи­балда Рајса и пастора Фридриха Гри­сендорфа.

Уму коме се хоће да га сматрају нормалним не би се могло де­сити да Грисендорфовим и Рајсовим речима искриви смисао тако и толико да оне добију нељудски облик. Онај ко очекује да га дру­ги сматрају бићем са људским особинама, особом моралном, добро би се чувао искушења да избљује толику мржњу на некога, ако ни због чега другог а оно да не би на видело избио прави разлог иска­заној мржњи: појединац мрзи само оне који у њему, ко зна из кога разлога, побуђују осећај мање (ниже) вредности. Или, како је то писао Стендал, “просечни људи ништа тако не мрзе као надмоћ духа”.

За ововремено црногорствовање и просечност је прекрупна.

У случају којим се бавимо, мржња коју црногорствујући на­водни интелектуалци исказују према Србима (а што се потом, по такозваном домино-ефекту, преноси на обичан свет) заправо је одраз потпуне немоћи да се вредносно искажу у области којом се баве, чиме дају за право Јовану Дучићу да у Благу цара Радована каже како су “људи који мрзе најпре глупаци, а затим кукавице, али никад хероји”.

Ко се храни мржњом
А потом о онима који из заседе, као ми­ши из трица, чекају на тренутак када би могли изаћи на светлост сопственог мрака и издати налог својим интелектуалним и морал­ним сродницима да стварне вредности збришу и уместо њих по­ставе некаква послушничка “открића”.

На неком од таквих “открића”, Секретаријат за културу и спорт Миркове и Јошкине Подгорице (виђи ти зликовачке пара­ле­ле!) засновао је намеру да се подигне споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Ње­гошу, наводно највећем црногорском ју­на­ку, најлак­ше препозна­т­љивом по учинку у Црногорској похари Куча. (По Правопису, реч “Црногорска”, као историјски догађај, пише се великим словом).

Неко би могао питати због чега је баш том спортском и кул­турном “органу” пало у део да брине о војводи Мирку и његовим зло­чиначким заслугама.

Једноставно, требало је јавности понудити мржњу као култур­но обележје оних у чијем се интересу наводно делује и то кул­тур­но “достигнуће” представити применом познатог такмичарског (спортског) правила “брже, даље, више”, што у преводу на србски језик значи: ко ће даље, више и брже пљунути.

Па ће се у тој иницијативи истаћи да “споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских принципа – слободе и не­зависности. Те вриједности донијеле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање”, те да “настојање појединаца да враћа­ње споменика… злуопотри­јебе за распиривање старих племенских, идеолошких и личних осве­та и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свије­сти због којих се Црна Гора спотицала на свом свијетлом путу”.

У ових неколико редака нашло се толико истина да то и “сајт главнога града” једва подноси:

– Не зна се да ли је то споменик јунацима за одбрану или осло­бођење, пошто се иницијатива односи на “ослобођење” а сајт­ни­ци се хвале “одбраном”;

– Поштено је што се признаје да у Подгорици (а богме и у “осталој” Црној Гори) постоје “старе племенске, идеолошке и личне освете и нетрпељивости”, мада се прећуткује о каквим се “осветама и не­трпељивостима ради” и ко се то упућује на “освету и нетрпе­љивост”;

– Похвално је што се не бежи од истине да се једно тако “важ­но ослободилачко-одбрамбено обележје” подиже под носом и пред очима оних чији су се преци налазили на удару “племенских, идео­лошких и личних” владарских страсти и њихових слепих, беспо­говорних извршилаца;

– Признаје се да се Црна Гора због неназначених “племен­с­ких, идеолошких и личних” страсти “спотицала”, али се самохвал­но истиче да се све то дешавало на њеном “свијетлом путу”.

– Мора бити да тај пут није био довољно “освијетљен” када је већ дошло до “спотицања”.

Последак
Споменик војводи Мирку подигнут је јер су тако хтели они који се хране мржњом – постављен је на неком град­ском булевару, или на неком градском тргу, или на некој градској улици – овоме потписнику није речено на коме месту.

Није то споменик војводи Мирку Станкову Петровићу Њего­шу, то је Споменик цр­ногорској срамоти а постављен је на не­ком Булевару црно­горске срамоте, или на неком Тргу црногор­ске срамоте, или на некој Улици црногорске срамоте.

Ако људи које краси чојство и који су постављено споме­ничко обележје препознали према његовој стварној ништавости, успеју да га отуд изместе, макар потом био постављен у Његушима, биће то похвала србској људскости или, што је у Црној Гори и србским Брдима препознатљивије – србскоме чојству.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: