Балкан је угашени вулкан који може изродити нову ерупцију

Балкан је угашени вулкан који може изродити нову ерупцију.

Слободан Шоја је историчар и дипломата. До 1991. предавао је Свјетску историју новог вијека на Филозофском факултету у Сарајеву, а од 1997. Историју Југославије на Сорбони. Био је амбасадор БиХ у Француској и Египту. Носилац је француског ордена Легије части. Живи на Илиџи.

– Г. Шоја, један сте од ријетких интелектуалаца у Босни и Херцеговини који покушавају да помире реализам са оптимизмом. Колико је реално бити оптимиста у БиХ?

Оптимизам о којем говорите – а којег бих тако волио осјећати унутар себе – прије би се могао назвати свјесно и сврсисходно бјежање од песимизма и очајања. Лажни оптимизам је понекад пожељан и неопходан да се масе не обесхрабре јер деценијама послије рата босанскохерцеговачка стварност и даље је депримирајућа и безнадежна. Што се више хвалимо нашим етничким разноликостима – које истински чине потенцијални извор снаге земље и најљепше слике о њој – међурелигијска мржња је толико свеприсутна да наш понос одмах потоне. Кључним животним питањима нико се не бави, а нико их и не помиње јер ратне, националне и религијске теме апсолутно превлађују у јавном животу. Пандемија корупције хара већ деценијама посвуда, укључујући приватна огњишта. У друштву доминирају пљачка, неправда, незнање, неодговорност, злурадост, зло, примитивизам… Сваки дан неко одлази из земље, неко физички неко ментално…

– Како мислите ментално?

Најспособнији из свих нација бјеже физички због легализације неправде и пљачке у земљи. Међутим, међу онима који остају смањује се број људи који у својим главама, односно ментално, грле идеју припадности Босни и Херцеговини и који вјерују у могућност заједничког живота. Они су физички присутни у БиХ, али као да нису јер су изгубљени за идеју БиХ. Процес сталног отуђења од БиХ као домовине присутан је махом код хришћанског становништва, али је опасно што је присутан нарочито код дјеце и омладине. Многи су, у најбољем случају, апсолутно равнодушни према БиХ. Тежи случајеви у себи носе нездраву мржњу према својој отаџбини и прижељкују њен распад. Овдје не говорим о политичарима и њиховим неискреним ријечима који не заслужују озбиљну пажњу јер они се баве уносним бизнисом. Говорим о обичном становништву које је скептично, затровано и острашћено. Земља се претвара у три национална и међусобно тешко приступачна острва. Све ове појаве су бескрајно важне али нико то није дијагностицирао као велики државни проблем па се наравно тиме нико и не бави. А земља се распада изнутра, прешла је већ пола пута до распада и јури ка свом циљу.

У таквим условима песимизам као синоним за дефетизам је гријех и злочин према једном тешко болесном, несрећном, немоћном и непокретном бићу на постељи. На то ми биће личи цијела држава. Болесно биће које нико не лијечи, јер домаћи политичари који глуме докторе том несрећнику свјесно дају погрешну дијагнозу и омамљујућу терапију да не би примијетио да су искључиво они одговорни за његову болест. Страни доктори крију лијек који би болеснику помогао да приздрави, али још нису одлучили да ли ће му га уопште дати. БиХ је заиста тешки болесник кога су сви издали па му не преостаје ништа осим наде и вјере да ће бити боље.

Мучни одговор на ово питање завршио бих ријечима Здравка Гребе из септембра 1992. године. Греби је ових дана пета годишњица смрти: „Иако још дуго нећемо имати претпоставке за грађанско друштво ни за толерантан однос међу људима који живе у мултикултурној и мултиконфесионалној заједници, иако се препреке чине несавладивим, то јесте идеја за коју се вриједи и даље борити.“ Тужно је што се три деценије послије ове изјаве нисмо ни милиметра помакли напријед. Али важно је барем да је изјава оптимистична и да позива на борбу, без обзира на то што још немамо ни бораца ни вођа које би вриједило слиједити.

– У колумни за Аутограф писали сте да и дух ЗАВНОБиХ-а и Дејтона може од БиХ направити успјешну државу. Како је могуће направити успјешну Босну и Херцеговину?

Не можемо направити успјешну државу све док БиХ бјежи од себе, ако је уосталом икад била своја. Од средњег вијека на заједничкој расној основи стваране су у свијести нашег становништва опречне политичке и друге тежње које су се међусобно паралисале и крхале. Током своје четрнаестогодишње владавине концем XIV вијека, краљ Босне Стефан Твртко I Котроманић успио је, једини, објединити и увезати апсолутно све житеље и цијелу земљу, увећати је и огромну народну енергију каналисати у истом правцу. Поразно је и знаковито да од Тврткове смрти 1391. до 1945. године све појединачне снаге у држави никад више нису биле заједно увезане у један моћни заједнички сноп за снагу и напредак земље. А и тај се сноп иза 1945. године брзо размрсио и поломио. Данас га немамо од чега сплести.

Историјско искуство нам говори да се чврста БиХ може изградити само на два темеља. Трећи не постоји, а ми баш на том темељу навалили градити ову нашу кулу од карата. Прва, идеална БиХ, почива и гради се на духу Младе Босне и на духу ЗАВНОБиХ-а. Вјеровати у такву државу је дужност сваког житеља, дужност која је због наше политичке, културолошке и људске ишчашености претворена у снове. Млада Босна нам је оставила у насљеђе дух братске љубави те култ знања, слободе и правде, а ЗАВНОБиХ дух везаности за земљу и култ братства и јединства. Шта се, на крају, догодило са свим тим најјачим интеграционим елементима за постављање најчвршћих темеља државне среће? Неко их је једноставно убио, уништио или обесмислио. Љубав и братство смо са задовољством убили прије више од пола стољећа. Знање је угушено од стране незнања. Слобода која нам је тобоже стигла с падом комунизма не служи ничему осим да се слободније него раније отима од народа. Правде већ четири деценије нема. Прорачунато и радосно изгубили смо јединство деведесетих година прошлог вијека. Стога је о слободи, правди, знању, љубави, братству и јединству у БиХ нажалост одавно немогуће говорити.

Видјели су то представници великих сила па су нам у дејтонској војној бази, послије суровог рата, у новембру 1995. године, оставили на поломљеном послужавнику само двије преостале врсте материјала за изградњу заједничке куће са три улаза: поштовање и компромис. Ово јест материјал слабијег квалитета, али дио је опште културе (поштовање) и државне одговорности (компромис). Порука и наук из Дејтона су једноставни: видимо да се не волите, али није важно. Важније је да се културно поштујете и да се искрено договорите у каквој земљи желите живјети. Ако то не знате или не желите, понудићемо вам неко друго, много горе, рјешење! Па изволите, бирајте шта желите!

Од тог дана далеке 1995. године ми смо компромисе замијенили различитим сновима о немогућем. Свако је сањао на свој начин и у три правца која се нису додиривала. Опијени сновима, умјесто међусобног поштовања и неопходног договарања, избјегавајући компромисе ми фактички свједочимо да више волимо преварити другога него се с њим договорити. Укратко, зло и трагедију које живимо лако је објаснити: побјегли смо и од младобосанског духа ЗАВНОБиХ-али и од јаднобосанског духа Дејтона, а одабрали трећи дух, црнобосански дух пљачке, злонамјерности, мржње, неправде, осредњости, импровизације и хаоса. Нећемо ни идеално ни могуће већ остајемо вјерни једино духу криминала, подвала, наметања и превара. На тим се темељима држава не може изградити јер је то прављење државних темеља на живом блату. Зато смо се дубоко заглибили. Сами смо тражили.

– Не говорите ништа о понуђеном правном оквиру на том, како рекосте, „поломљеном послужавнику“. Значи ли то да проблеми који земљу погађају нису плод њеног политичког система и правног оквира, како тврде демагози и максималисти на свим странама, већ прије свега несавјесних политичара?

Потпуно сте у праву. Зато сам и казао да наши доктори, односно политички лидери, свјесно дају лажну дијагнозу и терапију за главну државну болест. Најчешће се тврди да је наш устав извор свих проблема те да би БиХ оживјела чим се промијени устав, односно чим се укине Република Српска – што је главни циљ промјена устава. Као да ће, кад се промијени устав, преко ноћи нестати мржња, корупција, криминал и неодговорност који системски растачу земљу. И као да би Срби једва дочекали да се укине њихов ентитет па би помогли онима који су опсједнути рушењем да заједнички развале Републику Српску. Занимљиво би било кад би нам нека златна рибица понудила да бирамо шта бисмо жељели да нестане преко ноћи: мржња, корупција и криминал, на једној, или Република Српска, на другој страни? Уопште не сумњам да би огроман број становништва бирао ово друго!

Устав сигурно није проблем, прича о промјени устава као најважнијој реформи у земљи је упориште неодговорних нерадника и покварених демагога. Да препустимо бољим људима босанскохерцеговачки устав они би чуда направили, а кад бисмо људима који тренутно владају у БиХ понудили најбољи устав на свијету држава се не би ни милиметра помјерила напријед. Није проблем у хартијама и параграфима већ у људима и њиховој бескарактерности. Њих треба мијењати а не устав.

– Сретен Стојановић у својим мемоарима гротескно описује кафанске туче 1905. између Срба који су у рату на другој страни свијета навијали за Русију и босанских муслимана који су у инат подржавали – Јапан. А коју деценију прије бранили су БиХ заједно и били дио оног заједничког снопа о којем сте говорили и гдје је недостајала трећа гранчица?

Да, и искрено су се борили. Кад је у августу 1878. године долазила Аустро-Угарска да окупира БиХ, наш сноп поново је остао неисплетен. Хрвати су били лојални новом окупатору, а Срби и босански муслимани су заједнички направили покрет отпора. Зато је Беч од првих дана гледао како да разједини и посвађа српске и муслиманске политичке покрете који су иза 1878. године у принципу били блиски по својим програмским и тактичким циљевима. Тако да се туче о којима говори Стојановић поклапају отприлике с временом кад је Беч успио убацити фракције које су се противиле сарадњи главне српске и главне муслиманске партије. Круг око листа Бошњак стварао је концепцију друкчијег општег живота муслиманске заједнице у односу на Србе и на томе се предано радило, уз помоћ оних којима је одговарало одвајање заједничких интереса муслимана и православних.

Мало уочи Анексије БиХ, изненада је почело доба призивања повратка османског оријенталног духа у некадашњу најзападнију османску провинцију. Слично ће се догодити осам деценија касније. Преко ноћи се интензивније уче оријентални језици, објављују се вјерске књиге „арапском азбуком на босанском језику“. Преводи се много књига о исламу, а у посебном прилогу Бошњаку, априла 1908. године, брањен је циљ да се, уз латиницу и ћирилицу те хрватски и српски језик, арапска азбука и босански језик признају као културна основа локалних муслимана. Ако се томе дода да је муслиманском политичком водству рјешавање аграрног питања у муслиманску корист а на српску штету сматрано основним политичким задатком, онда је разумљиво зашто је сарадња два покрета све више слабила. Некадашња браћа по отпору разишла су се кад је избио Балкански рат, у јесен 1912. године. Срби из БиХ су одлазили у добровољце у српску војску, а муслимани из БиХ у турску војску. Двије године касније почео је њихов директни ратни сукоб који у друкчијем облику и данас траје.

– Како са позамашним дипломатским искуством гледате на идентификовање наше јавности са великим силама у нади да ће везивање чамца за праву лађу ријешити сва наша питања?

Везивања наших разнобојних чамчића за велике свјетске лађе датира тек однедвано, тачније од почетка агоније Југославије. Наш свијет у прошлости није много марио за странце и велике силе. Ми смо се вијековима молили Богу да нас заштити од „високих гостију и великих догађаја“. Чак смо се трудили показати колико нам велики нису битни па смо с њима збијали шале или провоцирали.

У француским архивима нашао сам извјештај једног капетана Наполеонове војске који је са групом војника почетком 19. вијека кренуо из Далмације преко Босне у војну мисију у Стамбол. Имао је ферман са султановом тугром. Кад је османски официр на граници угледао тугру султана пао је ничице и пољубио је с поштовањем. Онда је шеретски се смијући устао, поцијепао „пропусницу“, опљачкао Французе и вратио их натраг.

Није ово примјер којим се ми у БиХ можемо поносити, али не можемо се поносити ни тиме што смо данас отишли у другу крајност и неукусну снисходљивост у односу на велике силе. Није то улизништво нездраво само зато што је одраз духовне биједе и слуганства, има тога посвуда. То додворавање и слијепо везивање за неку велику силу је прије свега у служби подвале и наношења штете човјеку друге вјере, оном с ким у држави дијелите хљеб и судбину, али не сматрате га блиским и својим. Тако смо срећни кад подваљујемо брату! Зато се и везујемо за различите силе. Хрвати су мудрији од Срба и Бошњака па се везују за онога ко им је користан. Пошто су Срби тобоже везани за Русе, Бошњаци се држе Америке, дијелом и Велике Британије, и чекају кад ће било ко укинути Републику Српску. Очекивати и лобирати да бабице Републике Српске, Вашингтон и Лондон, укину Републику Српску није само наивно већ и погубно јер ствара потпуно неповјерење и трује међунационалне односе више него било шта друго код нас. Нажалост, ни Срби ни Бошњаци још дуго неће схватити двије кључне ствари.

Прво, велике, а нарочито хипер силе су потпуно равнодушне да ли их неко од наших народа воли или мрзи, а улизице нико нити воли нити цијени. Трагикомично, срамотно неозбиљно и веома штетно изгледају масовни изливи мржње Срба према Западу, као и Бошњака према Русији и Русима. Мисле да ће се тиме додворити једној или другој сили! То је тако биједно! Посљедњи доказ овом што говорим је посјета Сарајеву Џејмса О’Брајена, америчког помоћника министра спољних послова, 2. фебрурара 2024. године. Док се српска политика утркивала ко ће јаче и примитивније обесмислити или увриједити госта из Америке, друга страна га је посматрала као неко божанство, гледајући у њему савременог Омер-пашу Латаса, уочи неке казнене експедиције. Велика помпа, велика пажња и велика очекивања. А он је само казао своје, оно што је битно Американцима, и оставио нас са нашим свађама, без најмање намјере да у њима учествују.

Друго, БиХ нема пријатеља у свијету и било ком народу у БиХ најпаметније би било да то схвате, да се престану свађати и да се коначно окрену једни другима и покушају нешто заједнички изградити. Других и бољих пријатеља немају нити могу имати.

У суштини велике силе се поигравају са нама, као уосталом и са цијелим свијетом. Они који мало трезвеније посматрају ствари, знају да је за велике силе у БиХ важнији безбједносни и економски него политички аспект. Сачувати привремени мир и извући богатство из БиХ помоћу корумпираних политичара и претјераним задуживањем земље су кључни циљеви моћника планете у БиХ. Стога је наше чврсто везивање за било коју велику силу од које очекујемо оно што нећемо добити знак наивности те штетног и фаталног проклетства. А не би се требало чудити ако ту има и ината као прије сто година кад смо наизмјенично навијали за далеке Русију и Јапан.

– Сматра се да су Србима и Хрватима у Хабзбуршком царству даване онакве привилегије какве би им се по потреби лако могле ускратити. Немате ли утисак да се и политика ЕУ слично опходи према БиХ и другим земљама кандидатима у региону?

Чувај се Данајаца и кад дарове носе! Свака привилегија коју добијете од неког Царства увијек се скупо плати. Са оснивањем Војне крајине у 16. стољећу, привилегије су добијали углавном Срби који су сачували слободу и нису плаћали порез, али су вијековима живјели од данас до сутра с оружјем под креветом. Ваљало је стално бити у приправности јер никад се није знало кад ће Османлије ударити, а Срби су за своју слободу стављали живот као улог. Слобода и неплаћање пореза изњедрили су анимозитет између слободних Срба и неслободних Хрвата. Привилегије су ускраћене након триста година, али се почетна љубомора, с којом се некако могло заједнички живјети, претворила у наталожену мржњу која ће се у данима помрачења ума претворити у Јасеновац и Олују.

Политика Европске уније заиста личи на некадашњу хабзбуршку политику. Брисел има већу моћ него некада Беч. Аустрију и Угарску, као најјаче државе Царства, замијениле су Њемачка и Француска, остали су равноправни на папиру. ЕУ од Мастрихта има своју аристократију, потпуно одвојену од плебса. Неке земље и народи су им драги, неки им нису баш тако мили; једни имају привилегије, други немају. Поврх свега, ригидни патерналистички однос данас је пренаглашен, а противљење или непослушност се не праштају. Ни налик духу некадашње Европе, почев од оснивања Европске заједнице за угаљ и челик, 1951. године која ће прерасти у Европску економску заједницу 1957. године и на крају добија данашње име 1993. године у Мастрихту.

До краја осамдесетих година била је то њин-њин интересна заједница гдје је економија потпуно надвладала политику а свака држава профитирала. Од Мастрихта до данас Европска унија – која упркос свему представља најбоље трајно рјешење за БиХ – се претвара у просвијећеног и строгог апсолутисту и све више постаје једно охоло бирократско и технократско тијело једноумља у којем десетине хиљада чиновника у доколици измишљају правила којих се сви, без изузетка, морају придржавати па то све помало личи на технократуру, диктатуру технократа. Ни сједишта за трактор се не смију производити ако се не поштују димензије које су прописале европске бирократе које не схватају да величина сједала не зависи од прописа већ од величине стражњице.

Генерал Шарл де Гол који је од почетка био сумњичав према европској идеји би казао да се неко у Европи занио па је умјесто Европе кестенова гдје сваки кестен представља суверену земљу направио кестен пире. Све је то тако далеко од идеје „Сједињених европских држава“ које је 1849. најавио Виктор Иго: „Доћи ће дан када ће се све нације овог континента, не губећи своје разнолике квалитете, ни своју славну посебност, спојити у вишу цјелину и формирати европско братство. Доћи ће дан када неће бити других бојних поља осим тргова који се отварају трговини и људског ума који се отвара за идеје. Доћи ће дан када ће метке и бомбе замијенити гласови на општим изборима.”

Тај дан је дошао, али је брзо прошао. Са сваким пријемом нових чланица мијењали су се критерији и од некадашњих стриктно економских или правних претварају се у политичке или безбједносне критерије за улазак у ЕУ. Са мијењањем природе критерија мијењао се и интелектуални и морални профил европских вођа. Великане као што су Конрад Аденауер, Робер Шуман, Жан Моне, Алчиде де Гаспери… замијениле су марионете крупног капитала и ситног морала које годинама понављају земљама кандидатима фразе о „пуној подршци на европском путу“, а ни они више не знају како ће се проширење развијати и да ли ће га бити. Хтјели, не хтјели, европски високи дужносници су принуђени поигравати се са земљама кандидатима, бити лицемјерни и лагати без трептања. Проширење све мање зависи од испуњавања услова, а све више од политике и (гео)политичких кретања. Главне одлуке убудуће ће се доносити у тренуцима крупних глобалних промјена а не по припремљеном сценарију у Бриселу. Бриселска олигархија није више ни у стању правити прецизне сценарије јер политика, укључујући економску, коју води посљедње двије деценије води ЕУ у нестанак.

Без обзира на све то, за БиХ, као и за друге малобројне убоге балканске кандидате који као лоши ђаци стријепе од строгих професора и чекају њихову милост, улазак у Европску унију доноси велику могућност да пронађу барем мало мира и среће јер ЕУ има наравно своје изузетно позитивне ствари. За БиХ је посебно важно не толико чланство колико стварање озбиљне правне државе. Ако успијемо кроз преговоре успјешно затворити правна поглавља 23 и 24, сасвим је свеједно да ли ћемо икад ући у Европску унију и да ли ће се она распасти. Ми то морамо урадити не због Европе него због нас јер предуго сањамо кад ће у нашој држави почети да царује праведност и правда.

– Да ли је мирна промјена граница на Балкану оксиморон?

Врло је мало примјера у историји гдје су се границе на Балкану мијењале на миран начин. У недостатку истинских државникâ односи између бивших југословенских република годинама су веома лоши. Балкан је постао заједница чангризавих и раздражљивих држава, угашени вулкан који може изродити нову ерупцију. Једини који могу спријечити ту ерупцију су велике силе, с тим што не смијемо никад заборавити да оне чешће изазивају него спречавају сукобе. Јужнословенски свијет који се сваким даном све више морално и културолошки урушава живи у процијепу између лоше и корумпиране унутрашње управе и рђавих и грабежљивих намјера извана.

– Гдје је будућност Републике Српске – у одбрани надлежности и равноправности унутар бх. институција или националној хомогенизацији и самосталности путем сецесије?

Република Српска мора знати између редова читати политику великих сила које су је створиле и ништа више. У овом тренутку она је ентитет државе БиХ и тога се треба држати. Да ли ће и кад ће велике силе смислити нешто друго не зна се, али кад се сазна ваљаће се томе прилагодити. Свак мора имати у виду једну фундаменталну чињеницу: Републику Српску нису у Дејтону створили Срби већ Американци и Британци. Срби су то наравно хтјели, али то им не би било довољно јер ни о чему нису могли одлучивати. Та савремена Војна крајина има своју сврху постојања и обавезу које су Србима оставиле велике силе. Раисон д’êтре је онемогућити централизацију и унитаризацију БиХ, као и још нешто што се није јавно помињало али се може претпоставити шта је посриједи. Обавеза је једноставна: не тражити више од онога што је подарено у Дејтону. Другим ријечима од Срба се тражи да буду лојални својој држави БиХ и граде обострани однос поштовања са Сарајевом, како год то некад изгледало тешко. Очекује се да не производе кризе и да Срби нипошто не улазе ни у какве политичке авантуре с Београдом. Ако се тако буду понашали, могу мирно спавати. Ако се, пак, желе играти и улазити у авантуре, скупо ће то платити. Али ко може Србе смирити и зауставити их да раде против себе и својих интереса!?

Нимало случајан територијални омјер 51:49 је јасна порука Србима: добили сте скоро пола земље, али не заборавите да нисте већински власници! Срби још нису схватили какав су поклон добили. Власти Републике Српске, међутим, крију од народа да Срби нису створили Републику Српску како би могли плашити народ причом да је оне свјетске силе које су је створиле желе укинути! То је потпуна бесмислица. Уз то, увјеравају народ да ће „патриотска“ власт херојски одбранити Републику Српску и пред најјачим силама! Тај неко ко сања укидање заиста постоји, али тих око милион људи унутар БиХ који су опсједнути укидањем Републике Српске то не могу урадити већ наставити сањати. То могу урадити само велике силе, али оне то не желе, барем засад. Мржња и љубомора браће не може уништити Републику Српску, али могу криминал без граница, снажно заштићен од врха српских власти, те бактеријско размножавање кримогених и себичних медиокритета на свим важним нивоима извршне власти у Републици Српској. А и једно и друго су се баш захуктали и снажно дрмају темеље потпуно запуштене и стихији предате Републике на путу ка самоуништењу.

Одговорна власт у Републици Српској могла би с лакоћом не само одагнати сваку врсту опасности по постојање Републике, већ би могла трајно учврстити њен положај. Довољно је само уљудити се у складу с некадашњом српском политичком традицијом, промијенити реторику, избјегавати јалове полемике и не правити исхитрене потезе. Вријеме ради за Србе. Национална хомогенизацја је већ остварена по питању постојања Републике Српске. Убијеђен сам да најмање 95 посто Срба не жели ни у каквом случају укидање Републике Српске и не сумњам да би веома бурно реаговали на сваки покушај укидања. Знају то велике силе и поштоваће то.

Стога је једино рјешење одбрана надлежности и равноправности унутар босанскохерцеговачких институција у поменутом духу Дејтона. Политика која то може постићи мора бити мудра, мирољубива, пуна поштовања и разумијевања према другој и трећој страни. Само тако може се очекивати да се на исти начин и други понашају према Републици Српској.

Што се сецесије тиче, то је најгори и најопаснији могући политички потез, напросто јер је то супротно духу Дејтона кога велике силе морају бранити. Зато је асполутно неодговорно помињати отцјепљење Републике Српске јер би посљедице могле бити катастрофалне без могућности поправке. Понављам и инсистирам да треба само ослушкивати политику великих сила. Она ће према Републици Српској бити иста онаква каква буде политика Републике Српске према њима.

– За крај: у социјалистичкој Југославији говорило се да је БиХ минијатура СФРЈ. С обзиром на тензије и трвења која прате вишеетничка и постконфликтна друштва, страначке махинације и комбинације у државним органима, монополизацију ратних траума код бошњачких лидера и атмосферу коју је диктирало питање мајоризације Хрвата, пристаје ли дејтонском троношцу боље историјска аналогија са Краљевином СХС у малом?

Одлично сте то примијетили. Национална политичке троуглове најбоље је поредити на примјерима Краљевине СХС и „Државе БХС“ (БиХ), у којима су некад званично постојала или данас постоје три народа. На нашој историјско-политичкој позорници у доба Краљевине и данас, одиграва се исти политички комад само са другим глумицима и са другачијом подјелом улога. Казаћу укратко неколико ријечи о положају и хтијењима три главна народа у Краљевини СХС. Током читања умјесто Југославија ставите БиХ, умјесто Срби ставите Бошњаци, умјесто Хрвати убаците Срби, а умјесто Словенци Хрвати, и добићете слику политике у БиХ иза 1990. године!

У заједничку земљу Срби су 1918. године ушли као најбројнији народ са великим ратним траумама изгубивши чак трећину становништва. Због тога су сматрали да је природно да, као централни и најбројнији народ који је највише крварио, имају главну и одлучујућу ријеч у свему. Државу су устројили онако како је њима највише одговарало па је држава уставом из 1921. године централизована. Док је било Краљевине, Срби никад нису довољно разумјели да не живе сами у држави па су хтјели да све буде прије свега по њиховој вољи. Таквим понашањем и наметањима воље изазвали су незадовољство и презир код других.

Хрвати су ушли у заједничку државу са мање ентузијазма од свих других. Знатан дио био је скептичан према Југославији, а и они који су је хтјели очекивали су најмање федерално уређење. Са Београдом, али не под Београдом, понављали су годинама. Од дана кад је на превару изгласан устав на сједници Народне скупштине, коју су Хрвати без изузетка бојкотовали, па све до 1939. године кад су Срби коначно схватили да се морају договорити с другим најбројнијим народом и створити Бановину Хрватску, Хрвати су били непомирљива опозиција и нису имали никакав осјећај према Југославији као њиховој земљи. Зато су од хармоничне државе правили државу нетрпељивости, али од својих виђења и намјера нису никад одустајали, по било коју цијену.

Словенци су вјешто играли између двије ватре. Идеолошки и ментално много ближи Хрватима, они су ипак на политичком плану били лојални јачима, Србима и Београду. Њихов однос према држави био је прагматичан и у суштини су стално гледали искључиво властите интересе. Кад год је Србима због сукоба с Хрватима била неопходна словеначка подршка они би је добили, али су ту лојалност веома добро знали наплатили. Словеначки лидер, иначе католички свећеник, који је за „љубав сарадње“ са Србима постао и први државни полицајац није крио да ће Словенци узети доброг и јаког коња а вратити једног дана ислужену рагу.

Од 1918. до 1941. године ни на једној страни није било превише искрености и топлине. Године послије уједињења 1918. које су требале служити за зближавање југословенске браће не само што су протраћене у мору неспоразума који су народе удаљили једне од других већ су и посијале клице братске мржње. Кад је избио Други свјетски рат било је мање Југословена на све три стране него 1918. године. Они који су вјеровали у југословенство покушали су иза 1945. године направити нову државу на новим основама. Унијело се нешто више искрености и топлине али резултат је на крају прошлог вијека био исти. Људи су се фатално подијелили по националним и религијским шавовима и не посустају у тој несрећној накани ни у 21. вијеку.

У савременој БиХ није случајно што постоје сличности с Краљевином Југославијом, нарочито оне везане за два најбројнија народа. То је историјско проклетство доминантног народа коме је историја додијелила бијеле шаховске фигуре. Мало који народ на свијету их не злоупотребља. Данас Бошњаци са бијелим фигурама понављају давне грешке и гријехе Срба. Додуше, нису успјели политичким маневрима обезбиједити централизам у држави што само ствара додатне немире и фрустрације, као и сталну борбу за централизам који не жели нико осим њих.

Два малобројнија народа, некад Хрвати и Словенци, а данас Срби и Хрвати, понашају се као неко ко игра шах црним фигурама, покушавајући се одбранити или обезбиједити реми. Попут некад Словенаца, Хрвати из БиХ данас играју мудру игру на обје стране, а прагматично гледају како да уз било чију подршку остваре искључиво властите интересе. Као што су некад Хрвати и Словенци формално били у држави која им никад није прирасла к срцу, слично се данас понашају Срби и Хрвати у БиХ.

Улогу Хрвата од прије сто година са истим жаром и одлучношћу данас играју Срби. Чекајући кад ће они сами добити истинске лидере који се одликују знањем, поштењем и одговорности, Срби такође чекају кад ће се код Бошњака појавити неко као Љуба Давидовић, предсједник Демократске странке и највећи и најпоштенији човјек међу политичарима у доба Краљевине. Иако је био унитариста, стално је понављао да због мира у кући Срби морају разумјети Хрвате и поштовати њихове федералистичке ставове. Нарочито онда кад се с њима ни у чему не слажете, као што се ни он није слагао. Ову чињеницу је потврдио хрватски лидер Владко Мачек током свог говора на сахрани Љубе Давидовића у фебруару 1940. године. Тај искрени говор било је свједочанство да су се августа 1939. године Споразумом Цветковић-Мачек српско-хрватски односи коначно стабилизовали и средили. Дух тог Споразума је веома важан, не толико по његовом садржају који је поразан по БиХ, већ због нужности великог договора два најбројнија народа.

Централна нит историје Краљевине Југославије вртјела се око дводеценијског српско-хрватског неспоразума и ишчекивања споразума. Историја савремене БиХ врти око тродеценијског бошњачко-српског неспоразума и ишчекивања споразума. Први компромис није био нимало једноставан. Требало је пристати на стварање једног посебног хрватског ентитета унутар Краљевине при чему се не би правио посебан српски или словеначки ентитет нити помињало ни српско ни словеначко име. Било је потребно разумијевање и попуштање бројнијег народа. Послије 18 година Срби су попустили и дошло је до споразума, на обострано задовољство.

Наш босанскохерцеговачки компромис је много једноставнији: прихватимо статус qуо и мирна Босна! Треба само пристати на оно што већ постоји: један посебан, већином српски, ентитет унутар БиХ. Уби нас стање духа у којем више од милион људи снажно и незаустављиво тражи да се укине нешто што милион људи снажно не жели да се укине. Уколико се на нашем брвну не буде нешто значајно промијенило ускоро неће бити милион ни на једној ни на другој страни. Из ове се земље тако брзо одлази да ће се народи ускоро бројати у стотинама хиљада. Народа од милион душа више неће бити. Једино ће сваки народ имати своје појединце милионере и милијардере, исте оне који су их водили и који су богатство стекли унесрећивањем, уништавањем и демографским пустошењем властите земље и друштва.

Војислав Дурмановић/Журнал. ме

Бонус видео