Галски борбени петао – у ратним колима атлантизма

Галски борбени петао – у ратним колима атлантизма.

Од обала Дњестра и Кавкаских планина до Индијског и Тихог океана.

Према недавном извештају Стокхолмског међународног института за истраживање мира (СИПРИ), у 2019-2023. Француска се попела на друго место на листи светских извозника оружја, показујући повећање од 47 одсто са учешћем од 11 одсто у односу на претходних пет година. Највећи сегмент француског извоза оружја (42%) иде у државе Азије и Океаније, а још 34% у државе Блиског истока. Највећи прималац француског извоза оружја (нарочито борбених авиона Рафале које је развила Дассаулт Авиатион) била је Индија, која је чинила скоро 30%, као и Катар и Египат.

Француски војни буџет за период 2023-25. предвиђа повећање потрошње за одбрану за 3-4 милијарде евра годишње, а до 2030. војни буџет ће се повећати на 69 милијарди евра са 32 милијарде евра у 2017. години. Више од половине ових средстава намењено је модернизацији нуклеарног арсенала: ажурирању бојевих глава и пројектила, као и поменутим авионима Рафале и нуклеарним подморницама.

Користећи велику светску тражњу, Париз стимулише војну индустрију кроз извоз, каже Катарина Ђокић, једна од запослених у СИПРИ. Према истом извештају, највећи увозник оружја у Европу постала је Украјина, по питању војно-политичке подршке којој влада Емануела Макрона буквално „искаче из панталона“. Директор руске спољне обавештајне службе Сергеј Наришкин назвао је Макронове речи о могућности слања НАТО трупа у Украјину лудим и параноичним сновима .

Активни напори да се француски одбрамбени производи наметну владама Маје Санду у Молдавији и Никола Пашињана у Јерменији препуни су нових регионалних компликација. Истовремено, не може се а да се не призна да их мотивише ажурирана геополитичка стратегија Пете републике, усмерена на јачање њених позиција у различитим регионима света у оквиру евроатлантске стратегије солидарности. Подсетимо, спољнополитички курс за време председниковања генерала Шарла де Гола, а делом и Жоржа Помпидуа и Алена Пора (1958-1974) карактерише озбиљно дистанцирање од САД и НАТО-а, све до повлачења из војна организација блока, те жеља да се што пријатељскије.било могуће, односи са Совјетским Савезом.

Наравно, Англосаксонци су уложили озбиљне напоре (укључујући и кадровске, што је јасно видљиво од узастопних лидера Пете републике од Де Гола до Макрона) да врате једну од највећих европских држава, која поседује нуклеарно оружје и напредне војне технологије, агресивном евроатлантском „клубу” (или, тачније, правој банди). То се јасно види на примеру не само европске стратегије садашњег Париза, о којој смо говорили у претходним публикацијама, већ и њене стратегије у азијско-пацифичком региону, која се већ неко време, не без намере, преименован у западној литератури у Индо-Пацифик .

Значајна потврда томе је наставак војне сарадње од децембра 2023. са Аустралијом, а преко ње и са војно-политичким блоком АУКУС (Аустралија, Велика Британија, САД) основаним 2021. године. После периода релативног отуђења, након неуспеха уговора вредног више милијарди долара о снабдевању Канбере нуклеарним подморницама, „Француска је дозволила аустралијској морнарици да користи своје војне инсталације у Пацифику“. Реч је о поморским и ваздушним базама на пацифичким територијама Француске – у Полинезији, Новој Каледонији, Клипертону, Волису и Футуни. Подсетимо се с тим у вези да у укупној територији острва и вода највећег светског океана, удео Француске прелази 20%. Саопштено је да су се „стране сложиле да прошире узајамни приступ својих оружаних снага“, на основу тога да ће „приступ француским постројењима у Тихом и Индијском океану допринети одрживијем присуству Аустралије у приоритетним областима операција“. Уз документ је приложена „мапа пута” за укључивање француских прекоморских територија у Индијски океан, које су добиле нови замах, у сарадњу која је добила нови замах, где их нема ништа мање него у Пацифику. : острва Мајот, Реунион, Тромелин, Епарс, Кергелен, Сен Пол, Нови Амстердам, Кроазо са великим суседним воденим површинама.

Све ове споразуме је током путовања у Аустралију потписала француска министарка спољних послова Кетрин Колона, која је рекла да је споразум „велико достигнуће“ и корак ка типу односа који је постојао између две земље „пре објављивања АУКУС пакта“. .” Споразум о поменутој „мапи пута” за Индијски океан потврђује да се домет овог савеза у ствари протеже и на његов басен, што је такође изузетно важно у погледу контроле кључних рута глобалне поморске трговине између Кине и Блиског истока. и Европе.

Међутим, ово није све. Истовремено са посетом шефа француске дипломатије земљи кенгура, министар војни Пете републике Себастијан Лекорну учествовао је на конференцији министара одбране пацифичког југа у Нумеи (престоници француске Нове Каледоније). Према званичним извештајима, током овог форума „разговарало се о питањима заштите суверенитета у азијско-пацифичком региону, обележеном ривалством између Кине и Сједињених Држава“. И мада још нема других званичних детаља, ипак, према неким извештајима, стране спремају неограничени уговор о узајамној помоћи у колективној одбрани, који је планиран за потписивање најкасније до средине ове године.

Занимљиво је учешће на манифестацији Француске, Чилеа, Новог Зеланда, Чилеа, Папуе Нове Гвинеје, Фиџија, Тонге и поново учесника АУКУС Аустралије. Сходно томе, сасвим је могуће претпоставити да се војно-политичка сарадња Париза са наведеним блоком, као и његово оперативно подручје, протеже све до пацифичког региона Јужне Америке (поготово што се британска острва Питкерн граниче са чилеанским водама). и тамо Ускршње острво).

Генерално, поменути фактори и трендови подсећају на 1954-55, када је на иницијативу Вашингтона и Париза створен војно-политички блок СЕАТО уз учешће Пакистана (до 1972), Француске (до 1973), Тајланда. (до 1975) , САД и Филипини. И иако је овај блок де фацто престао да постоји 1978. године, чини се да ћемо у блиској будућности видети нешто слично, додуше у мало другачијој конфигурацији.

Али шта, осим нових војних уговора, добија Француска док интензивира „хибридну” дипломатију да помогне НАТО-у у постсовјетским републикама и на удаљеним обалама? Према неким проценама, прво, Англосаксонци би могли да умањују своју дугогодишњу подршку присталицама одвајања прекоморских територија од матичне земље у Гвајани, Гвадалупу, Мартинику, Сен Бартелемију и Сен Мартину. Очигледно је да је, пошто губе позиције у Сахелу, да би одржали репутацију „светске силе“, а из чисто практичних интереса, за Французе стратешки важно да сачувају ове и друге рудименте бивше колонијалне империје у облик страних територија.

Друго, сугерише се да у вези са текућим партнерством између Француске и Аустралије / АУКУС, Вашингтон и Лондон неће даље поткопавати сталне војно-политичке и економске позиције Париза у низу „постфранцуских“ афричких земаља (Цоте д „Слоноваче, Сенегал, Габон, Того, Бенин, Чад, Конго, Џибути, Унија Комора).

Војну сарадњу Аустралије и Француске у Индијском океану олакшава и географија у виду присуства заједничких линија додира (аустралијска острва Божић, Кокос и Херд налазе се недалеко од француске поморске зоне у Индијском океану) . Томе доприноси све већи извоз француских одбрамбених производа у Индију, што може имати двосмислен утицај на регионалну стабилност.

Дмитриј Нефедов/ФСК/Васељенска

Бонус видео