Де Дејан Бешовић: Варљиво лето 2024. (пети део)

Насиље као социолошки и историјски феномен стални су пратилац друштвене заједнице од њеног настанка до данас. Упркос другачијим очекивањима, XX и почетак XXI векa се могу означити вековима насиља свих врста. Последице тог насиља у људским жртвама, материјалним разарањима и у деградирању животне средине није лако сагледати.

Почетком XXI века, свет се суочава са забрињавајуће растућим проблемом употребе насиља као средства за постизање веома различитих циљева. Противправном употребом силе, односно насиљем и данас се угрожавају основна права, слободе и безбедност људи, али и државни суверенитет, територијални интегритет, па и опстанак појединих држава. У арсеналу најразличитијих облика насиља, по свом значају и деликатности, издваја се као посебан облик, организовани, противдржавни и политички мотивисано насиље.

Насиље, и борба против насиља, стални су пратиоци друштвене заједнице, од њеног настанка, до данас. Појам насиља теоријски и нормативно није најјасније одређен и најчешће се поистовећује са појмом сила. У теорији преовлађује мишљење да је сила општији појам којим се најчешће подразумева „притисак који се над неким врши са намером да се од њега нешто добије или да се приволи или присили да нешто уради што по слободној вољи не би урадио.

Или „примена различитих поступака исредстава да би се изнудило одређено понашање људи противно њиховој вољи.“ С друге стране се дефинише као „коришћење физичке силе у циљу наношења повреда или узроковања штете људима или имовини… или принудно нарушавање слободе човека.“
Насиље се тиме одређује као сила која делује, као директно коришћење физичке силе при чему су видљиви конкретно средство, оруђе и директни учинак.

Насиљу су дакле, за разлику од силе и моћи, потребна средства којима се оно остварује и којима се сила и моћ претварају у насиље, којим се постиже циљ. Из искуства је међутим опште познато да употреба силе, може бити законита (легална) и незаконита (нелегална). Употреба оружане војне силе у оружаним сукобима у складу са међународним ратним и хуманитарним правом, употреба ватреног оружја и других средстава принуде у обављању полицијских послова у складу са законом, као и коришћење примерене силе у условима крајње и нужне одбране, примери су законите примене силе. Извршење било ког кривичног дела уз употребу силе (убиство,Сепаратистичко насиље повезано је са тежњом ка отцепљењу дела територије из државне целине и представља вид политичког насиља.

Прихватају га и спроводе незадовољне групе и појединци исте националне припадности којима се из солидарности могу придружити и групе или појединци других националних припадности. Најчешће сепаратистичком насиљу прибегавају делови националних мањина које представљају већински део становништва на одређеној територији и желе да остваре државни и територијални сепаратизам. Незадовољство и непријатељство носиоца сепаратистичког насиља подстакнуто је усвојеним агресивним идеологијама, верским фанатизмом, затвореним културама и сиромаштвом. У односу на своје сународнике који нису исте националне припадности сепаратисти врше притиске, откупљују њихове непрокетности како би их натерали на исељавање, сукобе, шире страх и индивидуални или групни терор. Исто тако, жртве сепаратистичког насиља су и припадници националне мањине која тежи сепаратизму али они се не слажу са идејом сепаратизма, или против су примене или су примене сепаратистичког насиља и ако
помажу или крију своје комшије, пријатеље који су заговорници споразумног, мирног решавања конфликата или су припадници друге нације, вере, идеологије.

Сепаратистичко насиље се остварује: нефизичким насиљем и физичким насиљем.

Сепаратистичко нефизичко насиље испољава се када већина припадника националне мањине не прихвата легалне државне, политичке, социјалне, културне, понекад и привредне институције и организације. То неприхватање огледа се јавном негирању, неучествовању у њиховом раду и непризнавању њихових одлука (као што су одлуке суда,међународни спразуми ,обавезујуће резолуције Савета Безбедности УН и сл.). Паралелно са тим негирањем у оквиру незадовољне и сепаратистички усмерене националне мањине организују се и раде илегалне институције и органи који врше
паралелне послове и радње из области друштвено-политичког, социјалног, привредног и културног живота. Стварањем услова двоструког живота у локалној средини долази до тензија, вербалних сукоба, раздвојеног живота међу сународницима различитих националних припадности. То уједно представља изазов за деловање званичних институција и организација (нарочито власти) у разрешавању ове врсте сукоба.

Носиоци физичког сепаратистичког насиља су појединци или организоване групе. Они су у већини случајева обучени за спровођење насилних акција и мотивисани идејом стварања самосталне државе путем сепаратизма. Њихова обука може да се обавља у месту становања или у логорима за обуку у иностранству. Придружују им се припадници и групе из других држава, па у екстремним случајевима то добија особине транснационалног сепаратистичког тероризма. Тероризам који се везује за сепаратистичке покрете је облик сепаратистичког насиља.

Терористичке организације чији су чланови сепаратистички мотивисани, у које је укомпоновано интринсечно мотивисање чланова,примењују све врсте терористичких активности према држави и њеним институцијама, са циљем да се одређене територије отцепе од међународно признате државе. Најпознатије, терористичке организације чији је мотив сепаратизам су ИРА и ЕТА а у Србији УЧК или ОВК,у Македонији ОНА а у Грчкој ОВЋ .

На просторима ех-Југославије (бивше СФРЈ) цео ХХ век био је обележен сепаратистичким и сеценионистичким покретима. Данашње самосталне државе, као што су Словенија и Хрватска почетком двадесетог века покушале су сепаратистичким акцијама и организацијама да се осамостале из вишенационалних заједница као што је у поменутом примеру случај издвајања из Аустро-Угарске државе. Социјалистичка Југославија покушала је да се сепаратистичким настојањима република и покрајина супротстави умањивањем значаја националног и верског припадања и комуникативном
манивестацијом тезе „братства и јединства“, а сепаратизам је сматрала крајње реакционарним видом испољавања национализма: „који тежи поткопавању политике равноправности, братства и јединства и разарању темеља заједничког живота народа и народности који живе у СФРЈ.“
За разлику од сепаратизма сецесионизам у политичким оквирима изражава захтев за издвајањем из националне или државне заједнице политичке групе у којој је била добровољно укључена. Кроз историју били су познати сецесионистички покрети као што су: у античком Риму борба плебејаца против патриција за своја права (плебејске сецесије су биле 494, 495, 342, 287. г.п.н.е); у савременој историји познат је сецесионистички покрет на америчком Југу против индустријски развијеног америчког Севера (САД 1861 – 1865. г.).

Да би се развио и испољио сепаратизам код једне националне или етничке групе она унутар себе развија и негује локализам и партикуларизам у негативном смислу. Локализам у негативном смислу испољава се кроз затварање мање заједнице у своје ускогруде, углавном традиционалне културне и верске оквире, а поставља егоистичне циљеве. Узроци оваквог испољавања локиализма налазе се у неразвијенојм културном
и економском развоју, у обичајним-традиционалним захтевима начина живота, у упражњавању нетолерантних и примитивних верских обичаја, као и у неравномерном развитку појединих делова државе.

Партикуларизам се изражава кроз стављање сопствених, локалних интереса изнад интереса целине, односно већине. Разликујемо економски и политички партикуларизам који су обично повезани. Локални органи политичког и економског профила настоје да доносе одлуке и дају им „круцијални“ значај који је на штету интереса већине и целине друштвене заједнице (државе). Политички партикуларизам у разматрању наше проблематике изражен је тежњом политичких група косметских Албанаца да издвоје албанску националну мањину из етничке српске заједнице. Њихов политички партикуларизам дејствује са економски партикуларизмом. Тачно дефинисао , у време социјалистичке Југославије вршила су се већа локалистичка и партикуларистичка економска улагања у делове Космета насељена већинским албанским становништвом, бројнија и квалитетнија радна ангажовања Албанаца и бољи материјални положај њихових породица (често финансирана из иностранства).

То је доводило до повољнијег економског и друштвеног положаја ове националне мањине у односу на остале националне групације на Космету. То је партикуларна слика унутар косметског региона који је као целина у односу на већину региона у СФРЈ и даље заостајао. У овом случају мање развијени део социјалистичке Југославије настојао је да разним притисцима, постигнутим политичким позицијама у оквиру целокупне
тадашње Југославије, позивањем на опште усвојене политичке и економске принципе остварује своје локалистичке и партикуларистичке интересе са далекосечним сепаратистичким циљевима. Ова констатација ће кроз даљи развој историјских догађаја бити разрађивана и доказивана. Акције локализма и партикуларизма могуће је онемогућити развојем политичке и економске демократије, а посебно је важно активно укључивање
српске политичко и правне институције у косовске институције .

Овако усмерен развој друштва и његово међусобно унурашње повезивање са активним повезивањем у регионалне демократске интеграције омогућавају минимизацију негативних услова и негативних могућности локализма и партикуларизма као предуслове за развој сепаратизма.

Ширење сепаратитистичко-сецесионистичког тероризма прати његово условњавање новим варијантама. То се нарочито показује код чеченског и косовско-албанског тероризма, оба осцилирају између терористичких акција и повременог прерастања у „рат ниског интензитета.“ На европском југоистоку и његовим приближним просторима Азије, у земљама и у време распада социјалистичких друштвених уређења, видљиви и значајни су били имплантати америчке експлозије „ширење НАТО-а на истоку (амерички конгрес и данас финасијски помаже сепаратитсте на Кавказу). То је
ново издање „глобалног тероризма“, самим тим и типологија која је на почетку овог рада наведена и потпм допуњавана.

Балканско сепаратистичко-сеционистичко клупко је можда најбољи пример за претходну констатацију. Сеционизам је у некадашњој Југославији покренуо све нације осим Српске , па и националне мањине, с настојањем да се албански (шћиптарски) сеционизам на Космету пренесе на Македонију ,Црну Гору и изазове сукобе „малог рата.“ НАТО је то искористио и ставио се на страну оних струја којима је одговарао распад СФРЈ.

Сличан сценарио је остварен и на просторима бившег СССР, као у случају чеченског сецесионизма. Са ширењем сепаратистичко – сецесионистичких покрета у земљама у развоју још више се усложњавају ови покрети и њихови терористички изданци. Пример је сепаратистички покрет Чингалеза са будистичком компонентом, поновно успостављање „Републике Туркестан“, поред домаћих муслимана, подржавају и неке муслиманске земље (Казахстан, Киргистан, Турска), док сепаратизам Ујгура (покрет „Источне Туркестан), поред муслиманске, садржи и једну проамеричку компоненту (ангажовање Еркина Синтекина, америчког новинара ујгурског порекла). Такође је слојевит и тероризам Талибана у Авганистану, потом дугорочни реваншизам Курда или онај у петоуганику: Палестина, Сирија, Египат, Либан и Израел. На послетку се овакава глобализација тероризма проширује на афричко и јужноамеричко подручје.

Што се тиче сепаратистичких, насилничких односно терористичких акција Албанаца на Космету дуго година се није говорило у јавности. Посебно у времену владавине Јосипа Броза- Тита, да би се осамдесетих година ХХ века јавност почела обавештавати и о тим дешавањима. У почетку лутало се са дефинисањем дих дешавања тако да су се она квалификовала и као сепаратистичка и контрареволуционарна. Драгослав Дража
Марковић наводи да су се у том времену те активности квалификовале као сепаратизам и контрареволуција док Душан Драгосавац отворени сецесионизам на Космету назива “револуциом која тече ” а упориште налази у делима Димимитрија Туцовића “који је на време указивао да Српска буржоазија угњетава мирне Албанце на њиховим етничким територијама ” Економија сецесије, је нова доктринарно макроекономија, настала после наколико успешно изведених и међународно политички легализованих сецесија у периоду од 1990-1992. године, а бави се економским
аспектима сецесије једног подручја.

Економски аспекти сецесије посматрају се у три фазе: предсеционистичкој фази; фази одваја сецесионистичког подручја од матице и фази оспособљавања за самосталан економски развој. У доктрини економије сецесије полази се од следеће две генералне премисе: – Сецесионистички покрети постоје у различитим земљама независно од тога какав друштвено-економски систем има свака конкретна земља. Према томе, друштвено-
економски систем не може бити предиспозиција за сепаратизам. Сепаратизам постоји како у унитарним тако и у федералним државама, у добро развијеним привредама, тако у некадашњим централно-планским и садашњим привредама у транзицији.

-Сепаратизам се најчешће јавља у пограничним подручјима земље која су изразито неразвијена или развијенија од просека развијености матице. Најчешће је реч о земљама у којима постоје изражене неједнакости у степену развијености појединих региона.

Анализа економских узрока предсецесионистичке фазе заснива се на анализи следећих економских показатеља: нивоа дохотка по становнику сецесионистичког подручја у односу на доходак по становнику земље којој то подручје припада (релативни ниво по становнику); степен економске развијености сецесионистичког подручја (апсолутни ниво развијености); трговинске зависности сецесионистичког подручја од земље којој припада; величине нето прилива капитала у сецесионистичко подручје, уколико је реч о подручју са релативно високим дохотком по глави становника (нето токови капитала) и степен децентрализације доношења економских одлука.

Дејан Бешовић / Васељенска

(наставиће се )

БОНУС ВИДЕО: