Ко је то против Србије

Дајући себи за право да појмом Држава (употребом великог почетног слова) именујем органе овлашћене да тимски или појединачно одлучују о судбини државне организације познате као Србија, а појмовним скупом Жива Држава означим становништво дужно да поштује – или трпи -, силу која брине о “нечијем” опстанку, принуђен сам да повремено запиткујем и себе и Државу чији се интереси, по којим мерилима и на који начин заштићују.

“Медитативну прозу” стрпану у претходни пасус произвело је јутрошње сазнање да некакав СЛАП – неписменог какав сам, тек накнадно ме подучише да су у питању стратешке тужбе против јавне критике -, “покушава да угуши слободно новинарство” отварајући “Случај Веизовић и Васељенска” (хттпс://васелјенска.нет/2024/04/04/снс-кроз-слап-тузбе-покусава-да-угуси-слободно-новинарство-слуца/). Уз напомену да су се именовани појединац и његова фирма “суочили са серијом тужби од стране високих институција и појединаца, међу којима су Српска академија наука и уметности (САНУ), Софија Тодоровић из Иницијативе младих за људска права и СНС директор Дома здравља Бајина Башта, Небојша Јовановић” јер су се усудили да говоре “отворено и критички”, наведено “усуђење” произведено је у “налог за привођење, који је… донела полиција по налогу суда из Ужица. И, даље, “овај налог… је повезан са случајем који је покренуо СНС директор”, не би ли се “локални одбори СНС и друге власти у Бајиној Башти, као и шире… силом и правним притисцима као начином да угуше сваки облик критике или различитог мишљења”, заштитили од “неких” који, “због своје неуморне посвећености истини и принципима слободе изражавања”, сматрају да је у интересу Живе Државе извештавати “о бројним скандалима градских власти”, макар то “имало своју цену”.

Кад су се “оштећени” већ препознали – некаква академија лажно представљена као “Српска” а заправо занатска задруга за производњу ничега, некаква Иницијатива младих заиницијативљена сопственим открићем да, ваљда, у Србији нема људских права и неки директор Небојша можда незадовољан што се Башта у којој се лечи не зове његовим именом -, сасвим је разумљиво што се Држава чврсто држи једне од одредаба Марфијевог закона, по којој се “обичне ствари решавају одмах а важне никад”.

На пример:

– Својевремено, неког 5. октобра, извесни Динкић сликао се са калашњиковом пошто је “отворио” Народну банку, а Држави се никако не даде да то “отварање” стави под правну лупу;

– Држави се никако не даде да учини нешто ономе што Смедеревску желе­зару предаде неком страном “фактору” за двадесет један милион долара (а “тамо” одмах регистровану на скоро тридест пута већу суму!), па кад су у њој претопили србске топове и тенкове и челик изнели преко границе, они му је вратили за један долар;

– Биће да Држава није ни запазила како Председника Републике “неки” продадоше Хашком трабуњалу за неких десет милиона долара – ако јесте, није јој било до замајавања да проверава колико је коме припало;

– Од Државе се безброј пута чуло да је извесни Ђилас за “циркаоко” пет година градоначелниковања у Београду, кад је просечна плата у Србији износила тридесетак хиљада динара (плус-минус хиљаду-две), зарадио шестсто и нешто милиона евра, али га нико није питао помоћу којих трикова. Можда би му такво питање и било постављено да је ико из те Државе знао за америчку “фору” после велике кризе пре непуних сто година, по којој је некој хиљади највећих “добитника”, пореским мерама стечена “цркавица” сведена на “пристојан” ниво;

– Пре пет-шест месеци, извесни Костић, препознат као велики добротвор, друштву даровао личну Палату науке, некакав кућерак који је 2014. године купио за неких јадних двадесетак милиона евра до којих је стигао тако што је својим политичарским “знањем” успео да за по три евра купи три шећеране “са све залихом” непродатог шећера, али и Државином незаинтересованошћу за примену “позитивних правних прописа” о баратању “онако” стеченом имовином;

– Држава се још није досетила да би корисно било истражити због чега је пре непуних четврт века дошло до пожара у скупштинском здању у Београду и како да тамо “настрадају” папири који су могли сведочити о изборима одржаним стотинак дана раније;

– Јула 2020. године, Држава је мирно “испратила” све што се десило са протестном “посетом” скупштинској згради препознатој и као споменик културе: разбијена стакла, оштећена улазна врата, делом оштећен ентеријер улазни хол, девастиране скулптуре “Играли се коњи врани”. Све то, и поред упозорења скупштинског председника да, “ако мисле да ће моћи поново да пале и пљачкају као што су радили 5. октобра па се томе надају, нека им буде јасно да им то нећемо дозволити”, понукало је бројне “протестанте” окупљене у коалицији “Насиљем против Србије” да крајем децембра 2023. године блокирају саобраћај у Улици краља Милана, како би лакше, наоружани моткама, уз повике “треба запалити цео град”, на Старом двору, такође споменику културе, разбили неколико прозора, оштетили украсне стубиће и улазна врата, можда и штогод у згради јер се, како су показали снимци, “унутар Старог двора налази већа количина срче”; неколико повређених полицајаца рачунају се као колатерална штета;

– За дивљење је бескрајна попустљивост којом Држава прати деловање опозиционе дружине назване “Насиљем против Србије”, друштванца радних, мирних, ћутљивих, биљних, славарских, теп­љи­вих, срдитих и разних других самоназваних политичара, које је у више наврата током јуна 2023. године блокирало саобраћај и на ауто-путу – шта има бре да путујеш, седи ди си, ни за ди си ниси, види бре каки си -, али се, шароликости ради, средином јула 2023. године, као што то налаже политички ред, окупило “код Скупштине Србије”, ту мало проћаскало, а потом “одпро­тестовало” до Палате правде, не би ли се видело ко се то тамо и коме правда. Свечани део замишљеног политичарског шенлука настављен је на ауто-путу, код Газеле, где су “аутопутним” пут­ницима-намерницима, домаћим и страним, насилно допуштена два-три сата одмора. Исти ти беспослени “политичари” већ навикнути на протестну доколицу, 29. јула затворили су све прилазе Народној скупштини, а до­сетили су се да одобровоље и Немању (ваљда Стефана), тако што ће му пружити (не)прилику да своју улицу погледне пусту, без саобраћајног гужвања. Све то као протест са насиљем против Србије, али и “протестантски” захтев да власт преузме на себе “од­говорност… због… дугогодишњег стварања амбијента који је довео до пораста насиља у земљи”;

– На­родно искуство да се човек учи док је жив, Држава је обезвредила тиме што је озаконила да се “школовање” може завршити елементарним незнањем јер ни у основним, ни у сред­њим школама нема понављања, дипломе разних високих школа (бројнијих од основних) по­зна­тијих као факултети за мин­џа­менте, маркетинге, икебане и сличне “науке”, стичу се “на неколико рата”, на настав­нич­ке високе школе уписују се још увек неписмени средњо­школци, а у једном телевизијском дневнику (24. јануара 2022) могло се чути да је “мали број младих људи заинтересован за рад у просвети”, можда и због тога што је онај преостали део младих људи свестан да “не зна ни ђе се теле веже”, али, на срећу, и свестан да не би смео крочити у учионицу;

– Држава жали што Србији недостаје радна снага и што су бројна “радничка” занимања (земљорадничка да не помињемо) постала “дефицитарна”, али се не досећа да оправдање за то потражи у ономе што је сама “стрпала” у претходни пасус;

– Кад је судбина србског језика препуштена “родноравноправним” незналицама чак и у области за коју су се иначе школовале, Држава је, можда у уверењу да ће је њихова (незналичка) бројност учврстити на затеченој позицији, прописала казнене мере – на срећу, без смртне казне -, против оних који су расположени да чувају ту елементарну вредност србске духовности;

– Држава широкогрудо допушта да се Председнику Републике и појединим или свим члановима његове породице упућују најпростачкије поруке и претње, чак и смрћу, а за узорак ваља узети говор једног “важног” новинског уредника на неком протесту, који је осуо паљбу на “Александра Вучића, тог злочинца који нам је одузео сваку наду… Каква протестна шетња, ми треба да уђемо према Скупштини да ухватимо идиота да му откинемо главу. Маму ти јебем, Ангелину, доста си нас зајебавао тако”;

– Изјаве бројних “интелектуалаца”, међу њима и неких који су засели на државне универзитетске катедре, да је Србија “друштво у коме по вертикали смрди све”, “запуштена и заостала, лепрозно воња и ваља се у стајском ђубриву”, “ђубре од државе у дословном смислу”, “устајали смрад мочваре”, “смрдљива курдско-цинцарска касаба”, “свињац”, “не смрди на људски измет, већ на православне џихадисте и попове који се не перу”, “национализмом загађена… са загађеним целокупним становништвом”, “житка маса непријатног мириса – овде све смрди, јер се читавом једном народу догодило да се обрео на дну цивилизацијског казана, сав исполиван сопственим фекалијама… на дну клоаке”, али све то Држави не смета јер се, ваљда, не тиче ње већ Живе Државе;

– Зна ли се да је, пре неколико дана, наводно Етичка комисија Филозофског факултета у Но­вом Саду, већином гласова одбила да разматра захтев Студентског парла­мента овог факултета да се осуди и најстроже отказом санкционише из­ја­ва професора журналистике Динка Грухоњића да је “поносан” што носи име усташког злочинца Динка Шакића, Држава није сматрала потребним да преиспитује етичност оних који су подржали Сабахудинов усташлук, али није ни помислила на могућност да се одрекне Философске усташије и препусти је приватној “улици”, па ко хоће да се тамо и тако школује – нека -, бар да знамо ко је за Србство;

– И, тако, у недоглед, макар и због тога да наивчине попут овог потписника могу и себи и другима поставити питање шта је у Марфијевом закону обично, а шта важно.

Или је, можда, Марфијевом закону суђено да у Србији буде непримењив, нарочито у делу који се тиче важних ствари – довољно је санкционисати оне који исказују обичну србску мисао, макар то, у интересу неких који делују под заштитом Државе, платили полицијским привођењем.

Као што то налаже “Случај Веизовић и Васељенска”.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: