Мирослав Пушоња: Понос или нешто друго

0
, дух, лажов, грех, косово, пушоња, руско, понос, божијим, будућност, народа

Мирослав Пушоња (Фото: Васељенска)

Данас сам прошао Шумадијом и Подунављем. Увек се радујем људима које не познајем. Питате за радњу у којој би требали да купите термостат за пећ, учиниће све да вам кажу где је та слабо рекламирана радња. Питате за пут из Раче за Радовање и Покајницу, даће вам јасне информације и о путу, и о препрекама (нигде саобраћајних знакова). И срећан сам због тог великог срца мога народа.

Али када почнете разговор са родбином и пријатељима видите како се нека туга увукла у њихове душе. У Рачи је корејска ”Јура”, фабрика каблова која запошљава готово две хиљаде, углавном жена. Ради се у три смене. Производна трака је постављена на максимум. Плате на минимум. Све по договору са државном администрацијом. Директне стране инвестиције су то! Тај минимум зараде износи око 40 хиљада динара ако ради цео месец у пуном капацитету (прати брзину траке). Мало мање од социјалисте Бајатовића (шта уопште представљају разлике у називу валуте, важно је да су бројеви исти?). Социјалиста је то везан за евроинтеграције и руски гас. Идеалан спој неспојивог. Регрес је 2 динара по месецу. Да, два динара! Максималан износ месечног бонуса износи 1500 динара ако радник не изостане нити један дан. Нема репрезентативног синдиката. ”Киа” згрће профит. Максималан. Друштво је неуравнотежено. Повија се под теретом одлазећег вишка вредности (”профита”).

Од када Руси изводе акцију, а Запад спроводи санкције као реакцију, возила за Москву појачано испоручује ”Киа”. На улазу у Смедеревску Паланку гледам нову фабрику истог типа произвођача. Биће ту још запослених и каблова за корејског произвођача и руско тржиште. Дивна варош некада знаменитог светског произвођача, ”Гоше”. Од њега остала само фабрика редуктора и ради савршено. Извози. Организована као акционарско друштво запослених.

Прочитајте још:  Украдена вера. Како се у Украјини уништава канонско Православље

На излазу из Паланке нижу се села. Највеће од њих, славна Азања. Бројим напуштене плантаже кајсија. Једна, две, три, четир. Одустајем. Сазнајем да су то плантаже ”бизнисмена” који је у њима ”прао” новац и прљао савест. Из Азање уђох у ништа мање село, Селевац. На његовом улазу све нове, дивне виле. Једна до друге, као да је Аустрија. А онда се нижу куће и помоћни објекти стандардне форме за српска домаћинства из минулог века. Поштар ми рече да су оне прве ромске популације настањене у Бечу. У њима нико не живи. Никада сва добра на једном месту и у једном животу. Задруга и задружни дом нестали у трансформацији када се појавило ”Крмиво продук”, и пружила могућност да сви крадуцкају, да би они што су увек имали привилегију да то озбиљно раде изгубили право на монопол крађе и моћи. Комерцијала учинила своје. Прецениш вештачко ђубриво, вишеструко подцениш вреднос задружних јаја, игноришеш зараде запослених, направиш минус и ето ти планираног губитка. Као на нивоу државе. А онда стижу спасиоци, наши и они што директно инвестирају из иностранства.

Па слушам ову пачију школу коју вредно учимо. Каже један радо виђен гост свих наших телевизија да ми имамо важне изборе између комфора и достојанства. Појачам радио док идем према Младеновцу и ”Петру Драпшину”. Схватим да је то тема актуелна још од мог рођења и везана за покрет револуционара чије име поменух. А то беше давно. ”Косово”, грдно судилиште! Дакле, ми не бирамо између нашег Косова и Метохије (споменика, гробаља, природног блага и оне шаке преосталог народа) и нашег комфора, већ између поноса и комфора.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!
Прочитајте још:  Мирослав Пушоња: Клизав терен

Тако значи, када наша деца наслеђују очевину, она бирају између комфора и поноса. Па ако неки силеџија отме очевину, она ”подвију реп” да би сачувала постојећи комфор што су га стекла негде другде. Знате ли такав случај? Напротив, ја знам госпођу која је давно завршила ЕТФ и отишла у Канаду али итекако гризе да узме своју половину очевине у Шумадији. Па добро. Припада јој по закону. Једино јој не припада да мене третира као луду када кажем да применимо исту логику и на нашу заједничку очевину, Косово и Метохију. И за њу ваља плаћати авијонске карте, адвокате, тражити сведоке, скупљати документа. Трпети лажи и увреде.

И тражити да све буде по закану, а не по вољи силеџије који захтева да му нашу очевину укњижимо код светског нотара као његову. Дакле, није у питању понос већ закон. И није то нека мисаона апстракција већ конкретна вредност око које се споримо из више разлога. А до спора је и дошло због тога што су ови дивни људи на мом путу од Београда до Крагујевца и натраг, стално попуштали онима који су ”прали” новце у воћњацима, намерно комерцијално уништавали заједничка добра да би се само они овајдили у разним ”Крмивима”, а њима отварали ”Јуре” претећи им њиховим повлачењем ако им комфор скупштинског живота и припадајућег ресторана наруше својим ”поносом”. А у ствари истина је да смо се давно одрекли поноса и постали робље белосветских превараната и разбојника. ”Да живимо сви у слози, свети Саво Ти помози, чуј глас свог рода, српскога народа. ….”

Прочитајте још:  Хоће ли се Европа смрзнути ове зиме?

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО:

 

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *