Kако је Швајцарска помогла „крвнику са Балкана“

(Фото: EPA/ALEXANDER BECHER)

Након Другог светскога рата, бројним фашистима Швајцарска је била дестинација или земља транзита, а међу њима је био и усташки званичник Андрија Артуковић.

Швајцарски дневник „Ноје цирхер цајтунг“ (НЗ З), указујући на неславно деловање швајцарских власти, писао је о „крвнику са Балкана“.

Лист подсећа да је Артуковић оптужен за убиство око 700.000 лица, а формално је био пред судом због „свега“ четири акција убистава са око 1.000 жртава, које је директно наложио и због којих су га САД изручиле бившој Југославији.

Тадашњи дописник НЗ З-а окарактерисао је суђење у Загребу као „Нирнбершки процес Југославије са 40-огодишњим закашњењем“.

У мају 1986.Артуковић је осуђен на смртну казну, али због старости и здравственог стања казна није извршена.

Пресуда је широм света побудила пажњу јавности, указује НЗ З, додајући да су о томе опширно известили и швајцарски медији, али не и о улози своје земље која је овом ратном злочинцу фактично помогла при бекству.



Разлог је у томе што је бирократама у Берну и представницима цркве у Фрајбургу свих тих година пошло за руком да своје деловање заташкају, тврди дневник.

НЗ З изнео је историјске податке према којима је 20. новембра 1946. у Фрајбургу (Фреибург) службеник кантоналне полиције Тингели (Тингуелy) саслушао мушкарца који се представио као Алојз Анић и тврдио да је побегао из Хрватске у Аустрију, а пошто га је и тамо гонила југословенска тајна служба Озна, наставио је путовање ка Швајцарској.

Рекао је да је 13. новембра прешао илегално границу код места Бухс, и да је потом возом стигао до Фрајбурга, где су га земљаци сачекали у фрањевачком манастиру Марианум.

Тингели је питао којим се послом раније бавио, на шта је наводни Анић рекао да је био годинама наставник у хрватским гимназијама, а што се политичких активности тиче, да је припадао католичким телима и да је држао антикомунистичка предавања.

На крају разговорам наводни Анић затражио је да као избеглица остане у Швајцарској, где би припремио даље путовање у Јужну Америку.

Полицајцу се ова прича чинила веродостојном, а пошто изнето име није било међу траженим лицима, добио је дозволу за останак.

Надлежно савезно тужилаштво дало је пристанак И препоручило да се „професор“ интернира у „смештај за интелектуалце“.



Међутим, члан фрајбуршке власти Пол Торш рекао је да није потребно да се поменуто лице смести у колективни смештај, додајући да је иначе смештен код извесног „господина Рошија“.

Иначе Роши је, док је био млад био гардиста у швајцарској војсци, а потом радио као секретар у департману за правосуђе и полицију у Берну.

Почетком фебруара 1947, Анић је код полиције у Фрајбургу затражио издавање личног документа, а на захтев, ни полиција, ни тужилаштво нису уложили жалбу, па му је издат документ на име Алојз Анић.

Међутим, код тужиашла почиње да расте сумње у идентитет „професора“, на шта је један инспектор почео да се интересује у верско-фашистичким круговима око фрањевачког института „Санкт Рафаел“.

У свом извештају од 25. марта 1947, навео је да је Анић у ствари Андрија Артуковић и да је био члан усташког режима у Другом светском рату.

Само дан касније је тужилаштво наложило контролу Анићеве поште, а недељу дана касније је циришкој кантоналној полицији достављена информација о деловању усташа у Фрајбургу и лажном „професору Анићу“.

Међутим, како истиче НЗ З, зачуђујуће је да је савезна полиција тек након два месеца закуцала на врата службеника Рошија, који је наводном Анићу пружио смештај.

НЗ З указује да је Андрија Артуковић иначе био познат швајцарским полицијским властима, јер му је већ 1937. издата забрана уласка пошто је био осумњичен да је учествовао у убиству југословенског краља Александра 1934. године у Марсеју.

Међутим, 1943. је конзул Швајцарске у Загребу препоручио да се Артуковић, зато што је важио за утицајног члана тадашње владе, избрише са списка лица којима је забрањен улазак у Швајцарску.



НЗ З подсећа да је у тадашњој Хрватској, квислиншкој тзв. држави нацеистичке Немачке, Артуковић био министар унутрашњих послова, а после и правосуђа и да је у тој функцији издао закон о раси, те био суодговоран за убиства у око 20 концентрационих логора.

Лист истиче да је усташка држава са толико окрутности деловала против Јевреја, Рома, партизана и пре свега Срба, који су чинили једну трећину становништва, да је то чак иритирало и Немце.

Полицајци Шоненбергер и Тингели су 6. јуна 1947, када су дошли да испитају наводног Анића у кући службеника Рошија, били суочени с новим лажима.

Наиме, он није бранио изречене лажи, већ је изградио нову лажну конструкцију, рекавши да никада није био усташа и да никада није прихватио ни једну одлуку која би била против његове католичке савести, те да је наводно стално био на дистанци са Немцима.

Међутим, двојица полицајца нису дозволили да их поново слаже и тужилаштву је било јасно коју „хипотеку“ ово лице представља за земљу.

Да се знало да се Артуковић налази у Швајцарској, Београд би затражио изручење, што је било нежељена ситуација у Швајцарској.

Швајцарске власти су морале донети одлуку да ли да Артуковић буде изручен Југославији, да се протера у другу земљу или добије азил.

Пошто ниједна опција није била пожељна, констатује НЗ З, непожељан странац требало је у потпуној тишини да нестане.

Тако су полицајци договорили са Артуковићем да напусти земљу, а он је пристао да то учини најкасније до 15. јула 1947, за шта му је осигурано да може задржати документ на лажно име, и добије их и за жену и двоје деце.

Уз подршку пријатеља и фрањевачког реда, породица је под именом Анић добила визу за Ирску, те је на време, уз контролу полиције, напустио земљу.



Полицајци су избегли, додаје лист, да колегама открију прави идентитет Анића и информишу о договору, јер су страховали да би полицијска управа могла да опозове лажна документа и спречи тајно напуштање земље.

Артуковић је с породицом годину дана провео у Даблину пре него што су отпутовали у Kалифорнију.

Под испраним именом, Артуковић је 1950.у САД затражио нова документа, што му је искомпликовало стање, јер је годину дана касније идентификован као „Химлер Балкана“, на шта је Југославија затражила изручење.

Пошто су га америчке власти ухапсиле, адвокати Артуковића бомбардовали су власти у Фрајбургу и Берну са захтевом да доставе потврду да му је у Швајцарској дозвољена промена имена.

Берн је то одбио, на шта су адвокати повећали притисак, и послали Артуковићу изјаву да су швајцарске власти рано сазнале за његов прави идентитет.

На крају је швајцарско тужилаштво саопштило да је полиција знала ко је „Анић“, али тек непосредно пред напуштање земље, и са том, како констатује НЗ З, не баш истинитом тврдњом, морале су да се помире америчке власти.

Tanjug



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.