Kако се односи две силе преламају на Србију и гасовод Турски ток

Турска и Русија се у рату у Сирији сада налазе на супротним странама. Понешто нејасну улогу у епизоди руско-турских односа 2015. године одиграла је и Србија, односно, њен тадашњи председник Томислав Николић.

Бојко Борисов, председник владе Бугарске, у новембру је изјавио да ће гас из „Турског тока“ потећи у Србију у мају 2020, а почетком децембра Путин је оптужио Бугарску да намерно одуговлачи са изградњом.

Турска и Русија нису постигле договор о смањењу тензија у сиријској провинцији Идлиб, а турски председник Реџеп Тајип Ердоган је изјавио да је офанзива турске војске на Идлиб „само питање времена“.

Овако је гласила једна од последњих вести из Сирије пре изласка овог броја „Нове економије“ на киоске – вест која потврђује да турско-руски односи поново почињу да се компликују и да је клатно поново почело да се одмиче од идиличних вести и догађаја, попут оног из средине 2019. када је Турска, као чланица НАТО, од Русије купила противваздушни систем С-400.

Подсетимо, у претходном броју „Нова економија“ је писала о успону привредних односа и сарадње Србије и Турске. Та сарадња је, по ко зна који пут у последњих десетак година, поново у фебруару досегла „највиши степен у својој историји“, према речима којима је Ердоган Вучићу честитао Дан државности.

Но, у овом броју неће бити толико речи о односу Србије и Турске, колико о односу Турске са две силе којима је окружена – ЕУ и Русијом.

ТЕНЗИЈЕ У СИРИЈИ

Почетком године, у Истанбулу је свечано пуштен у рад гасовод „Турски ток“, који цевима испод Црног мора спаја Русију и Турску. Остала је у сећању фотографија како Путин и Ердоган, уз Вучића и премијера Бугарске Бојка Борисова, одврћу вентил и симболично пуштају у рад гасовод који ће транспортовати укупно 31,5 милијарди кубних метара гаса годишње.

Други крак „Турског тока“, који још није у потпуности изграђен, треба да руски гас одводи у југоисточну Европу, кроз Бугарску и Србију. Овај догађај је послужио немачким листовима да понове забринутост због повећаног утицаја Русије и Турске на Балкану.

Но, иако је Ердоган овом приликом нахвалио Владимира Путина (назвао га је „главним архитектом“ пројекта), двадесетак дана касније, крајем јануара, изјавио је да се Русија не придржава споразума о Идлибу, као и да је „Турска обавестила Русију да јој понестаје стрпљења“. Неколико дана касније, Ердоган је у Украјини осудио руску анексију Kрима и обећао да ће подржати територијални интегритет Украјине, да би, када се вратио у Анкару, рекао да „у овом тренутку, нема потребе да се сукобљавамо или озбиљно свађамо са Русијом“.

Поједностављено, Турска и Русија се у рату у Сирији сада налазе на супротним странама. Москва подржава председника Сирије Башара ал Асада, који тежи да успостави контролу над целом територијом Сирије, док Турска подржава побуњенике који држе Идлиб, који се налази на турско-сиријској граници. Циљ турске војске, која се налази на територији Сирије, осим подршке побуњеницима јесте да направи „бафер-зону“ у пограничном појасу, како би сиријске Kурде одвојила од Kурда унутар Турске.

„Присуствујемо сукобима између сиријског режима и турских снага, да не помињемо ризик од сукоба турских и руских војника“, изјавио је шеф европске дипломатије Жозеп Борел 12. фебруара у Европском парламенту, додавши да немоћ ЕУ да утиче на сиријску кризу „изазива осећање фрустрације“.

Потом је портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова изјавила да Турска „два пута размисли“ пре него што позове НАТО за решавање ситуације у Идлибу, а 18. фебруара је Русија саопштила да би турска војна операција против снага сиријске владе у Идлибу „била најгори могући сценарио“.

НИKОЛИЋЕВО „ПОСРЕДОВАЊЕ“ ИЗМЕЂУ ТУРСKЕ И РУСИЈЕ

Подсетимо, руско-турски односи су достигли вероватно најнижу тачку у последње време након што су турски ратни авиони оборили руски авион Су-24 на сиријској граници 24. новембра 2015. Русија је тада увела санкције Турској, које су укључивале забрану увоза хране из Турске, забрану чартер летова између две земље, као и суспендовање преговора о „Турском току“.

Понешто нејасну улогу у овој епизоди руско-турских односа одиграла је и Србија, односно, њен тадашњи председник Томислав Николић. Најпре је, у интервјуу Спутњику, Николић крајем новембра 2015. изјавио да се искрено нада да ће се све ово „завршити осудом Турске, признањем Турске да је начинила један акт који није смела“, а да ће Турска и Русија као државе суседи, „државе које су развиле изванредне економске односе, а рекао бих и изванредне политичке односе“, наћи начина да тако наставе и даље, те да је Турска извела „ратнохушкачки гест“, којим је могла да „евентуално увуче остале чланице НАТО-а у сукоб са Русијом“.

Потом, крајем децембра, у новом интервјуу Спутњику, Николић је поновио слично – да је то био покушај Турске да увуче у сукоб НАТО и Русију око Сирије. А онда је, неколико дана касније, током посете тадашњег председника владе Турске Давутоглуа, Николић саопштио да је прихватио Давутоглуов позив да помогне Турској у спору са Русијом. Сутрадан је Николић изјавио да је одлучио да „пријатељима у Русији пренесе жељу Турске за нормализацијом односа са Москвом“ и то на молбу Давутоглуа „који је тражио да га примим“.

Но, након тога, последњег дана 2015, тадашњи портпарол турског Министарства спољних послова а данашњи амбасадор Турске у Србији Танжу Билгич саопштио је да је Николићева изјава да је Турска покушала да започне рат између НАТО и Русије „несрећна и неистинита“ и да „нема везе са истином“ – као да је то Николић рекао након посете Давутоглуа, а не пре ње.

Прву половину 2016. обележили су затегнути односи Русије и Турске. Међутим, након седам месеци дошло је до неочекиваног преокрета – сада већ у функцији председника државе, Ердоган се извинио председнику Путину за обарање руског авиона и послао саучешће породицама два погинула пилота. Овај неочекиван потез Ердогана као да је потврдио ко је имао више проблема од санкција и обустављене сарадње – те 2016. није дошло очекиваних четири милиона туриста из Русије у Турску, а и извоз је претрпео озбиљну штету.

Пад извоза у Русију је током 2016. износио скоро 52 одсто, односно близу две милијарде долара мање него 2015, која је такође била веома лоша – тада је извоз у Русију пао за чак 2,35 милијарди долара у односу на 2014. (пад од скоро 40 одсто), према подацима Унитед Натионс ЦОМТРАДЕ базе о међународној трговини, путем сајта „Традинг ецономицс“.

Можда најбољи податак о економској међузависности Турске од Русије (али и Србије од Русије) могао се прочитати у септембарском издању Макроекономских анализа и трендова (МАТ) из 2016. године.

Пишући о утицају који имају економске санкције ЕУ према Русији, које су Русију увеле у рецесију и довеле до девалвације рубље, МАТ је навео да су „експерти Светске банке оценили да због рецесије у Русији највећу цену од европских земаља плаћају Украјина, Турска и Србија“, те да пад руске економије за један процентни поен значи и смањење економске активности Србије за више од 0,4 процентна поена. За Турску је овај утицај још и већи – на сваки пад руског БДП-а за један одсто, Турска губи скоро 0,5 одсто.

Након ове епизоде и извињења Ердогана, односи Русије и Турске су годинама напредовали, све до поменуте куповине система С-400 и свечаног пуштања у рад „Турског тока“.

РУKАВЦИ „ТУРСKОГ ТОKА“

Сарадња ове две велике земље се једним краком „Турског тока“ прелива и у Србију. Према званичним подацима, сектор грађевинарства у Србији је у трећем кварталу 2019. порастао за скоро 40 одсто у односу на исти период 2018, а у последњем кварталу за чак 56,3 одсто, највише захваљујући ужурбаној изградњи „Турског тока“. Тако, захваљујући овом пројекту, раст БДП-а је у 2019. години неочекивано отишао преко четири одсто, а деоница „Турског тока“ кроз Србију је завршена, ако питате директора Србијагаса Душана Бајатовића, или није завршена, ако питате очевице – новинаре „Гласа Зајечара“, који су крајем децембра отишли и проверили Бајатовићеве наводе, а такво стање на терену продужило се и до одласка овог текста у штампу.

Подсетимо, приликом Путинове посете Србији у јануару 2019, најављено је да ће гасовод „Турски ток“ постати у потпуности оперативан до краја 2019. Овај пројекат био је руски покушај да заобиђе Украјину, као главну транзитну трасу за руски гас ка Европи, с обзиром на то да је крајем 2019. истицао десетогодишњи уговор о транзиту руског гаса кроз Украјину. (Но, без обзира на изградњу „Турског тока“, Русија и Украјина су последњег дана 2019. склопиле нови, петогодишњи уговор о транзиту.)

У фебруару 2019. Душан Бајатовић је изјавио да је Србија спремна за изградњу овог пројекта, да је већ обезбеђено 300 милиона евра и да ће изградња почети у марту или априлу, те да би требало да буде завршена до краја 2019.

У марту је Агенција за енергетику Републике Србије (АЕРС) одобрила фирми Гастранс (чији је власник швајцарска фирма „Јужни ток Србија“, 51 одсто власништво Русије, 49 одсто Србије) да изгради цевовод кроз Србију, који ће спајати Бугарску и Мађарску, и то тако да је изузима од обавезе да раздвоји власништво над производњом и дистрибуцијом гаса, односно, од примене „трећег енергетског пакета“ Европске уније. У априлу 2019. је министар енергетике и рударства Александар Антић изнео став Србије по овом питању, изјавивши да Србија неће прихватити противљење ЕУ у вези са „Турским током“, као што је то учинила са „Јужним током“, те да је Европа тада испољила „дупле стандарде“.

Бојко Борисов, председник владе Бугарске, у новембру је изјавио да ће гас из „Турског тока“ потећи у Србију у мају 2020, а почетком децембра Путин је оптужио Бугарску да намерно одуговлачи са изградњом, и да Москва може да заобиђе Бугарску, ако је потребно.

У јануару ове године, коментаришући бугарско кашњење у изградњи „Турског тока“, Душан Бајатовић је изјавио да у Србији иде све по плану, да је „остало да се ураде још потребне блок станице и четири мерне станице, као и три ‘излаза’, код Ћуприје, Београда и Госпођинаца“, те да ће Србија завршити све у року, односно до 1. октобра.

Секретаријат Енергетске заједнице (ЕЗ) је почетком 2020. саопштио за Радио слободна Европа да је овај гасовод „пропуштена шанса за диверсификацију извора снабдевања гасом у Југоисточној Европи“, те да је ЕЗ више пута изражавала забринутост зато што „Турски ток“ није у складу са Трећим енергетским пакетом „који прописује да се на гасоводу мора омогућити конкуренција, као и да једна компанија не може бити власник и гаса и гасовода“, а да је управо то случај са деоницом гасовода кроз Србију.

ОДНОСИ СА ЕУ И СУЖАВАЊЕ СЛОБОДА

И док су се односи Русије и Турске преламали и на Србију, делује да односи Турске са ЕУ као ни радикализација унутрашњих односа у Турској немају апсолутно никакав ефекат на нашу земљу. Након критика и захлађења односа због дешавања на тргу Таксим 2013, те непрестаног притиска на новинаре и опозицију, мигрантска криза 2015. године натерала је ЕУ да покаже интересовање за оснаживање преговора о чланству Турске у ЕУ. Да би Турска контролисала кретање избеглица из Сирије ка Грчкој, уз новац јој је понуђено и убрзање визне либерализације: Француска је скинула вето са поглавља 17 о економској и монетарној политици, па је оно брзометно и отворено у децембру 2015. – пре тога последње поглавље отворено је још 2013.

И пре покушаја државног удара из 2016. Ердоган је био оптуживан да све више гуши основне слободе грађана и затире свако другачије мишљење. Између осталог он је познат по изјави да је „борба против тероризма изнад владавине права“, да „демократија и слобода немају више никакву вредност“ и да уставни суд његове земље не познаје право.

А онда је дошло до покушаја војног удара у јулу 2016. Након неуспелог пуча и појачаног Ердогановог притиска, престаје краткотрајно побољшање односа Турске и ЕУ: Европски парламент је у новембру 2016. изгласао необавезујућу резолуцију којом се од Европске комисије захтева привремена суспензија у приступним преговорима.

Истог месеца, новембра 2016, Турска званично најављује прелазак на председнички систем, тако што ће бити укинута функција премијера и након референдума априла 2017, усвојене су уставне промене које су дале практично неограничену власт председнику државе – председник је, уз остале прерогативе, добио и могућност да поставља и смењује министре, предлаже буџет, именује део судија Уставног суда и чланова Високог савета тужилаштва и судија.

Претходно је у марту 2017. новоизабрани председник Kомитета за спољне послове Европског парламента Дејвид Мекалистер изјавио да ЕУ мора да буде видљивија на западном Балкану, да се одупре руским покушајима да дестабилизује регион, али и да је видљив пораст турског утицаја. Ипак, у мају 2018. портал „Политико“ пише да – упркос великом повећању трговинске размене Турске са Балканом, са 364 милиона евра у 2002. на 2,5 милијарди евра у 2016. – то ипак значи да је то тек делић турске трговине, јер је обим трговине између ЕУ и Турске 145 милијарди евра, уз закључак да „највећи број аналитичара тврди да би покушај ЕУ да смањи утицај Турске на Балкану у сваком случају био безуспешан, узимајући у обзир дуготрајне историјске везе“.

У фебруару 2019. спољнополитички одбор Европског парламента позвао је Европску комисију и земље чланице да званично обуставе преговоре о приступању Турске ЕУ, због „непоштовања људских права и грађанских слобода, утицаја на правосуђе и спора са Kипром и другим суседима“. У марту 2019, Европски парламент је са великом већином изгласао резолуцију у којој се предлаже обустављање преговора са Турском о уласку у ЕУ.

Лоши односи са земљама чланицама ЕУ само су додатно погоршани актуелним кризним збивањима у Либији. Током прошле године, Турска се са Либијом, а без учешћа других земаља, „разграничила“ на мору, тако да полаже право на значајне резерве природног гаса које се налазе у источном Медитерану.

Уследио је и споразум о војној сарадњи са Либијом, да би почетком јануара прве турске снаге ушле у Либију на позив једне од зараћених страна, исламистичке владе са седиштем у Триполију. Kоначно, Жозеп Борел је крајем јануара најавио да ЕУ спрема листу турских држављана и фирми који ће бити стављени на „црну листу“ и којима ће бити уведене санкције због нелегалних истраживања и бушотина у водама источног Медитерана које су под спором између Турске и Kипра.

За Нову економију: Радмило Марковић