Професор Рудолф Хензел: Видео игрице манипулишу младима

0
Рудолф Хензел

Рудолф Хензел, рођен је 1944. године. Докторирао је педагогију, радио је као наставник и школски саветник. Такође, дипломирао је психологију, а специјализирао за клиничку психологију, образовну психологију и психологију медија. Аутор је више књига и специјалних чланака на теме насиља међу младима, насиља у медијима и вредносног образовања Проф. Хензел, тренутно живи на релацији Горњи Милановац – Београд. Прича нам о својој новој књизи „Wie geht es Ingo?“, као и о утицају видео игрица на наше најмлађе нараштаје.

Рудолф Хензел, заједно са својом супругом Милицом, каже да ужива у Горњем Милановцу, нашим планинама, које га подсећају на домовину као и на период од десет година живота у Швајцарској. Допада му се Милановац, као миран и тих град, где ужива у свакодневним шетњама.

Дугогодишњи рад са студентима био му је инспирација и за последњу књигу, „Wie geht es Ingo?“, чији је предговор написао његов пријатељ Петер Хандке. Заинтересован за догађаје у вези са Југославијом, по препоруци је прочитао Петерову књигу „Прича Драгољуба Милановића“ . После дугог дописивања, упознали су се и сарадња је спонтано почела. Књига говори о његовом студенту Ингу, који је много волео да му се супротставља. Био би немиран на часовима, причао, није хтео да учи… Уместо да га само избаци са часа, окренуо се мирнијем приступу, да разговором дођу до заједничког решења. После првобитног шока, Инго је полако почео да се мења на боље. То је доказ колико се далеко може стићи само са разговором.

– Наставници треба да имају пријатељски однос са својим студентима. Све креће од љубави према предмету, па самим тим и према студентима, треба стрпљења, рада, труда, да наставник уме да мотивише своје ученике. Разговором и радом са децом се доста постиже. Како наставника, тако и родитеља. Зависност од видео игрица, посебно насилних, је велики проблем. Дуги низ година се бавим овом темом, написао сам велики број чланака, књига на ову тему. Али ја не могу сам против те моћне индустрије. Само у сарадњи са родитељима и наставницима би могла да се деси нека промена – истиче професор Хензел.

Наш саговорник указује да се играњем насилних, деструктивних игрица насилност и агресивност повећавају, зауставља се моторички и когнитивни развој, успех у школи се смањује, осећај морала се помера, постају подложнији насиљу кад одрасту. Због немогућности одвајања видео игрице од стварног света, почињу да осећају страх, да је свет лоше место, јавља се депресија.

– Они у суштини постају зависни од видео игрица, и то није само пролазан период како родитељи сматрају. Млађе генерације су посебно подложне овом утицају. Дошао сам у контакт са једним младићем који је био опасно опседнут и завистан од видео игрица. Требало ми је три године рада, труда, разговора да га извучем из „канџи“ насилних игрица. Ишао је са мном на моја предавања и причао студентима своју причу, како би устајао у сред ноћи да игра игрице, а ујутру, кад би изашао напоље, имитирао би пуцање на народ који му се нађе близу. Потпуно је био увучен у тај свет, разумео је, поистовећивао се са њима. Кривио је своје родитеље, наставнике, што му се нису обратили, причали с њим, посаветовали га, што му нису показали да постоји и нешто изван тог света насилних игрица, изгубио је много година, баш из разлога јер нико није причао са њим. Родитеље то не брине јер је то дигитално, није стварно пуцање, убијање, то је само фаза кажу… Али није само фаза, опасна је то ствар ако се не пази. Он је на крају успео да се извуче, завршио средњу школу, уписао медицину… та зависност је једнако опасна као и зависност од алкохола или дроге. – наводи професор Хензел.

Пандемија коронавируса у ствари храни ову зависност од видео игрица. Чињеница да не могу да изађу да се играју, да се друже, да буду друштвени, што је неопходно за њихов развој, утиче и на то да се потпуно предају овој нездравој опсесији која их храни насилним садржајима и подржава агресивно понашање.

– Овакве игрице им само праве штету, на дуже стазе. Игрице постављају темељ за регрутовање нових војника. Док сам био саветник у Минхену, доста родитеља је долазило код мене жалећи се како им деца полако одустају од школа, не желе да заврше, желе да буду војници, да се боре. Млађи су подложнији насилном понашању , а игрице то још више подржавају и тако их полако, али сигурно чине робовима те индустрије – напомиње професор др Рудолф Хензел и закључује :

– У суштини, ми одрасли смо проблем, јер то одбацујемо као неважно, као баналну ствар, а у ствари то постаје све већи проблем нашег друштва. Људи не желе да чују истину, родитељи нису информисани. Ми их морамо едуковати, да разговарамо са њима, да објаснимо последице које овакве игрице узрокују, али никако да их оптужујемо како су лоши јер играју такве игрице. Веома је важно шта ми радимо, да разговарамо са децом, не треба то да дозволимо у кућама, већ да их подстакнемо да изађу из кућа, да се друже, да се баве неким хобијем.

С. Минић / Таковске новине

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.