Банке немају право да продају дугове грађана

Када је уместо банке којој је дуговала рате кредита, једну Београђанку почела да позива агенција за наплату потраживања која је захтевала да намири дуг, одлучила је да се обрати поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Разлог је, како је навела, то што је банка без њене сагласности уступила личне податке неком другом. Одговор повереника био је врло јасан – да клијент у овом случају има право да поднесе банци захтев за брисање података о личности које користи агенција за наплату потраживања.

Овај случај који је достављен Удружењу за заштиту корисника финансијских услуга „Ефектива” поново је покренуо питање да ли банке, оператери и компаније које пружају услуге од општег економског интереса имају право да личне податке физичких лица тек тако уступају агенцијама за наплату потраживања. У „Ефективи” кажу да је реч о незаконитом поступању и да би сви они које, уместо банке или оператера, позове фирма за наплату дуговања, одмах реагују и заштите своја права.

Према речима Јована Ристића, правног саветника „Ефективе”, оваквих примера кршења прописа има много. У Закону о заштити корисника финансијских услуга се наводи да банке не смеју да продају дуг физичких лица овим агенцијама, али оне то ипак раде.

– Овакав аранжман банке и агенција је незаконит. Обавеза банке је да од дужника за било какво уступање податка о личности од њега претходно прибави сагласност за то, али јој је у сваком случају законом забрањено да потраживање уступи другом правном лицу које није банка. Уколико то уради без знања клијента, он има право да тражи од банке да податке избрише, а потом и да се жали поверенику или да покрене судски поступак против банке, објашњава Ристић и додаје да у Закону о заштити корисника финансијских услуга јасно пише да банка дуговање физичких лица може уступити само другој банци, али не и агенцијама за наплату потраживања.

У Народној банци Србије за „Политику” наводе да је у складу са одлуком о управљању ризицима банке ангажовање агенција за наплату потраживања физичких лица, без уступања ненаплаћених кредита, дозвољено и представља поверавање активности у вези са пословањем банке трећем лицу које их обавља као своју претежну делатност.

– Поверавање тих активности подразумева закључивање уговора између банке и лица коме се те активности поверавају, под условом да је банка, најкасније 30 дана пре закључења тог уговора обавестила о томе НБС и доставила неопходну документацију. Банка са трећим лицем закључује уговор о заштити, односно обради података о личности, а они су дужни да те податке обрађује само на основу писмених упутстава банке и само у сврху због које су му одређене активности поверене – пише у одговору који је НБС послала нашој редакцији.

Како даље објашњавају, банка одговара за послове које је поверила трећем лицу, а НБС је задужена у сваком појединачном случају да контролише те поверене активности.

– Уколико се утврди неусклађеност са важећим прописима предузимамо одговарајуће мере из своје надлежности. Народна банка Србије може наложити банци да раскине уговор о поверавању активности закључен с тим лицем. НБС не издаје дозволе за рад агенцијама за наплату потраживања и нема законска овлашћења за њихову контролу – кажу у НБС и додају да све одлуке морају да буду у складу са законом.

У „Ефективи” наводе да грађани немају само проблем са потраживањима банака, него и са оператерима мобилне телефоније. У уговорима које грађани потписују са њима дешава се да је написана клаузула да корисник пристаје да се његови лични подаци уступе трећем лицу, што је такође проблем.

– То је неправична уговорна одредба – објашњава Ристић. Он додаје да је и по Закону о заштити потрошача трговцима услуга од општег економског интереса изричито забрањено да уступају потраживања неком другом, ако пре тога нису добили изричиту сагласност потрошача за то.

У „Ефективи” додају да постоји неколико агенција за наплату потраживања које се често помињу у примедбама грађана и да оне углавном заступају банке и мобилне оператере. На званичним сајтовима ових агенција нигде нису наведена имена клијената у чије име потражују дуговања, међутим у објашњењима њихових активности помирљивим тоном наводи се да су „ту да би решили проблем и помогли дужнику да се реши дуга и да преговарају у име повериоца”.

[table id=1 /]

Јелица Антељ / Политика