Епископ, или вук у јагњећој кожи?

Живимо у смутном времену. Догматски и канонски неутемељени у вери и црквеном животу, поседујемо савршени потенцијал за разне заблуде. Једна, од спектра тих заблуда, представља погрешан приступ теми “Служење Литургије по старом или новом ( предањски – по предању, или обновљенски – сходно личном умовању појединаца у Цркви)”.

Истини на вољу, обновљенски начин богослужења јесте потекао од Црквених личности које су отворени исповедници екуменистичке јереси, јесте грешка, али то не значи априори да су сви свештеници који су у својој црквеној заједници имплементирали те новотарије јеретици, баш као што не значи ни то да су сви Епископи, који инсистирају да њихови свештеници имају служити по вековној пракси, Исповедници, или бар чувари ДОГМАТА вере православне на територији своје Богом им поверене епархије.

Да су горе наведене речи истините најбоље сведочи свеж пример издаје православља Банатског епископа Никанора, који нездравим (лажним) исповедништвом деценијама заводи и одвраћа верни народ с пута исповедања вере који су трасирали свети оци, а којег се ми требамо држати, како не бисмо зашли са средњег пута спасења десло [у фанатични зилотизам] и лево [идиферентизам у вери].

Цела црквена јавност упозната је са “исповедништвом” владике банатског Никанора. Он је био најгласнији (у народу, нажалост не и у САСабору, међу браћом Архијерејима, где је требао храбар бити, не драњем, емотивним експресијама, већ сведочењем и брањењем вере православне и вековног богослужбеног поретка кроз акте и представке). Његов глас у народу одавао је утисак непоколебивог борца за чистоту вере. После снимка који је освануо на Јутјуб-у, на ком он храбро говори о римском Архијеретику Папи “није он наш брат” уследио је Црквено-народни сабор у манастиру Војловица. Чинило се да се формира православни фронт који ће стати на браник вере, а против екуменистичке јереси и новачења. Нажалост, по оној народној, “у миру је лако храбар бити, а у боју познајеш јунаке”, с првим ударом на трон епархије Рашко-призренске од црквено-народног сабора у Војловици се одустало. У моменту када владика Артемије прекида општење [на шта има право по 15. канону прво-другог цариградског сабора (9. помесног)] са патријархом, који за себе изјављује да је екумениста и пацифиста, требало је збуњеном народу оравдати своје остајање у заједници са таквим Патријархом и нечињење практично ничега у сврху одбране Православља. “Није сазрело време за то, још се треба борити унутар САСабора, треба сачувати јединство, битно је да смо сачували вековну праксу богослужења” само је део наратива предочен верницима, који су нажалост углавном прихватили бљутаву подметачину.

Данас смо сви сведоци напада на догматско и канонско учење Цркве. Представници римокатоличке заједнице, кроз јавна средства информисања, усиљено су скандализовали то што је Алојзије Степинац у православном Храму на икони Страшног суда насликан на дну пакла заједно са осталим јеретицима (јерес је хула на светог Духа) и усудили се да држе лекције из Догматике фрескописцу, пароху Храма, епархијском Архијереју [владики Никанору] и Патријарху. Уместо очекиваног јавног догматског одговора свима заблуделима, који би био покренут жељом да се сви људи науче речима истине и да се спасу, Епископ Никанор је благословио (тајно) да јеретик Алојзије Степинац буде “избрисан” (из пакла) са фреске?!

Каква издаја православља. Где га је то преместио преосвећени владика у рај, или верује да постоји чистилиште?!

Како такво понашање владике да протумаче довољно неупућени верници, или још горе заблудели римокатолици. Да ли је то Хочевар у праву, да ли је иконописац погрешио!?
Ко има уши чује, ко има очи види, а ако савести има заувек ће престати са питањима зашто “зидате катакомбне Храмове на територијама које припадају “православним” Епископима”.
Исповедање вере православне је нешто више од инсистирања на ношењу сукње и мараме, нешто више од црквеног фолклора и формализма сваке врсте. Исповедати веру православну значи непоколебиво животом сведочити догматско учење изражено у Символу вере. И сада постаје више него очигледно да у САСабору имамо отворене јеретике [они који се залажу за спровођење свих реформи како бисмо се уподобили Архијеретику Рима] и криптојеретике [они који би да сачувају праксу, фолклор, обичаје, али им не смета то што их догматици јавно поучава Хочевар и постепено подводи под власт Папе].

Свесни стања у ком се београдска патријаршија налази не преостаје нам ништа друго него да непресно захваљујемо Богу, што нас је недостојне удостојио многоценог бисера [ Епархије рашко-призренске у егзилу]. То нам јача наду да се српски народ неће, као бесловесно стадо, утопити у мору глобализма, већ ће остати семе словесних за време које тек предстоји.

Угљеша Лекић / Васељенска