За то служи НАТО, да задржи доминацију САД у свету

Постепено пропадање Америке ће бити праћено суњавањем северноатлантског савеза

Члан један

Један од главних аргумената САД у корист даљег очувања НАТО-а и наставка његовог ширења је да је тобоже воља народа. У ствари, једини разлог постојања блока у одсуству стварне војне претње његовим чланицама је коришћење Вашингтона овог блока као инструмента своје светске хегемоније која бледи. Наизглед добровољно приступање многих земаља алијанси у стварности је увек било обезбеђено сложеним системом отворених и прикривених претњи, као и свакојаких подстицаја („шаргарепа и штап“).

Приврженост Сједињених Држава НАТО механизму, упркос чињеници да има високу цену, није последица хира великих сила који се лако напушта. На крају крајева, материјалне користи од поседовања овог алата су веће. НАТО је потребан Американцима да одрже начин постојања (модус вивенди) своје државе, у великој мери заснован на поседовању светске резервне валуте, нон-стоп машини за новац и доминацији у глобалним финансијским институцијама попут ММФ-а. За очување таквог положаја потребна је хегемонија. И што мање економске полуге САД имају да задрже свој статус, то се више ослањају на војну силу. Ово је главна опасност за човечанство.

Компромис између Русије и НАТО-а је практично немогућ. Русија никада неће моћи да уђе у НАТО, чак и да то заиста жели, што домаћи либерали не разумеју. Ово није њен “модус вивенди” ! У руским размерама, Москва ће се, без обзира на друштвену структуру или идеолошка осећања на врху, неизбежно претворити унутар блока у центар утицаја паралелан са Вашингтоном са сопственом базом подршке. Ово је непроменљиво као и закон универзалне гравитације. Зар то Америци не треба? У овом случају ће нестати последње значење у њеном војном присуству у Европи, нестаће контрола над евроазијским континентом и могућност одржавања познатог начина живота. Није ли први генерални секретар организације лорд Хејстингс Исмеј рекао при оснивању НАТО-а да је њена сврха„да задржи Америку у Европи, Русију ван ње, а Немачку под контролом“ ?

Шездесетих година прошлог века, Збигњев Бжежински, који је изнео многе скривене мотиве америчке политике зарад црвене речи, написао је да … чак и након што се уређај у СССР-у променио из „комунистичког“ у „демократски“, Совјетски Савез ће остати непријатељ Америке из геополитичких разлога. Овај став је увек ширио и на Русију. 90-их година. исти Бжежински је формулисао „интелектуалну архитектуру“ овог приступа на следећи начин: „ Главни циљ наше реалне и дугорочне велике стратегије треба да буде јачање геополитичког плурализма у бившем Совјетском Савезу“.

Сада, када САД и НАТО ревносно бране право сваке државе да приступи било каквим савезима, подразумевајући, наравно, онима под њиховом контролом, посебно је упадљиво колико се тврдоглаво опиру било каквим интеграционим трендовима на постсовјетском простору. Унија Русије са Белорусијом, на пример, још увек је у много чему инфериорна у односу на степен интеграције Европске уније, али се неселективно карактерише као „империјално преузимање” Минска од стране Москве. А аргументи да би можда било добро да Кијев приступи овој унији сматрају се само „агресивним тежњама“.

А земље источне Европе нису увек биле жељне да уђу у НАТО, како се обично верује. На прелазу 80-90-их. У 20. веку, нарочито, тамо је била изузетно популарна скоро заборављена „доктрина Диенстбира”, министра иностраних послова Чехословачке (1989-1992). Према овој доктрини, у циљу успешног развоја и одржавања мира у Европи, било би целисходно да се земље бившег Варшавског пакта (СТО) придруже Европској унији, остајући неутралне у војном и политичком погледу. В. Хавел и Л. Валенса, председници Чехословачке и Пољске, успели су да дају изјаве у прилог овој доктрини. Вашингтон и друге западне престонице брзо су разбили узбуњиваче. Ускоро сви они за себе нису видели други „светли пут“ осим НАТО-а. Прво, постала је неизречена норма да је за бивше чланице АТС-а улазак у блок предуслов за пријем у ЕУ. Друго, сви су били озбиљно застрашени југословенским ратом. На пример, ако би Чеси и Словаци наставили да истрају у својим „неутралистичким заблудама“, уместо „мирног развода“, између њих би могло да дође до крвавог покоља.

Није случајно да руководство НАТО-а (читај: Вашингтона) са невероватном педантношћу сваких десет година произведе „сублимацију пара сукоба“ у Европи и суседним регионима. О томе елоквентно говори европска историја последњих деценија. Циљ је очигледан – „окупити страх” актуелних чланица блока и привући нове регруте у његове редове. У супротном, због одсуства непријатеља у овом важном механизму америчке стратегије, центрифугалне тенденције могу се саме интензивирати.

Прелаз 90-их. – прекретница, разговор о томе да ли је време да се НАТО распусти после Варшавског пакта. А онда је, некако, рат у Југославији стигао баш на време. Земље источне Европе, које нису баш биле жељне да се придруже следећем војном кампу, хитно су почеле да траже савез. И иако то није гласно изречено, свима је било очигледно да унутар НАТО-а првенствено траже заштиту од самог НАТО-а. И ту нема ничег новог. Приближно на исти начин у средњем веку велики европски феудалци претварали су мање вазале у своје вазале. Крајем 90-их – почетком 2000-их – ово је ново избијање југословенског сукоба, овога пута око Косова; то је и први пламен на Блиском истоку. Почетком 2010-их – Југославија се већ исцрпила, али после Обаминог „каирског говора” распламсали су се Магребско и левантинско подножје Европе.

Ране 2020 – Уместо нормалне реакције на руске предлоге да се ограничи ширење НАТО-а, она предузима нове манипулације. Овога пута у рат се гурају братски народи Русије и Украјине. Новина је у томе што се, за разлику од ранијих провокација „за спас“ НАТО, садашња спроводи углавном у виртуелном простору. По обиму ова пропагандна „покривачка операција” можда и превазилази све претходне. Истовремено, он је и најфарсичнији, иако многе „нестабилне душе“, па и код нас, подлежу његовом високотехнолошком утицају. У ствари, можемо говорити о НАТО „психичкој агресији“ нове генерације великих размера. И не само умови, већ и животи људи могу постати жртве тога.

Међутим, колико год САД биле упорне у покушајима да очувају, па чак и „нахране“ своје омиљено геополитичко дете, судбина НАТО-а ће у великој мери зависити од равнотеже снага у свету која се стално мења. После постепеног пропадања Америке уследиће умирање Северноатлантске алијансе, која ће многима престати да изгледа као привлачна база просперитета и безбедности. Много примамљивија може бити алтернатива демократском међународном поретку без блока, предложеном у заједничкој руско-кинеској декларацији од 4. фебруара 2022. године

Дмитриј Мињин/ФСК.РУ

Превод;:Васељенска

Бонус видео