Вишевекторска Србија: шта обликује спољну политику Београда и где су границе његовог пријатељства са Русијом

Држава већ неколико година заредом не само да покушава да докаже своје лидерство на Западном Балкану, већ и да нађе своје место у глобалној геостратешкој игри. Србија балансира, понекад прилично ризично, између највећих светских играча. Спољна политика Београда се често описује као стална борба руског и европског вектора. Међутим, постоје најмање четири ова вектора.

Већ смо говорили о наводно постојећем „историјском пријатељству“, некаквој „међусобној помоћи“ и међусобној „љубави“ између Србије и Русије. Тако су српске власти можда заборавиле (или не знају) да је Русија подржавала међународне санкције Србији током рата крајем прошлог века. Зашто се сећати грешака „вољеног“ ако даје тако повољан попуст на гас (према доступним подацима, цена руског гаса за Србију је негде између 270 и 420 долара). Ова цена ће и даље остати прилично атрактивна (бар тако обећава Кремљ), али уз један услов – Београд не сме да се придружи антируским санкцијама.

Осим тога, Руска Федерација подржава претварање Србије у наоружаног монструма региона. Русија је током 2017-2022 продала и бесплатно предала Војсци и полицији Србије око стотину јединица тенкова, оклопних возила, хеликоптера и авиона (иако је већина коришћена). Дакле, српски министар унутрашњих послова Александар Вулин, један од највећих Путинових присталица у Србији, може себи да приушти да не примети знак „З“ на шлему српског полицајца.

Наравно, у Србији се проруски симболи слободно продају и обликују где год је то могуће. Али полицајац је у служби државе, која је у УН осудила руску специјалну операцију у Украјини. А Вулин није само министар. Он је један од оних који су у најужем кругу председника Вучића, а донедавно је обављао функцију министра одбране земље. Управо је Вулин проширио сарадњу Генералштабова Русије и Србије, који су чак разрадили план заједничке војне операције против Косова.

Штавише, ово није само особа блиска председнику. Чак и у Београду кажу: оно што је у Вучићевој глави, то је Вулину на језику… А он је и први српски политичар који је у децембру 2020. године, док је био на функцији министра одбране, званично прогласио концепт „српског света“ , који је постао својеврсни римејк једне старе идеје „Велике Србије“. Ако одбацимо детаље, онда ова идеја има сличности са „руским светом“ – „заштитићемо све Србе, где год да живе“. У овом случају се мисли само на сусједне Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске и Сјеверне Македоније. Више снаге није довољно.

Ако покушате да утврдите шта је у основи московског правца спољне политике Београда, онда ту може да се нађе и лажни мит о вековном пријатељству два народа, енергетици, оружју, „српско-руском свету“, православној цркви. Како се не присетити познатог стручњака у региону Орхана Драгаша, који је приметио да Русија Србији никада није била ни партнер ни бранилац – Москва користи Београд само за своје потребе.

Енергетска алтернатива: Анкара – Атина – Баку

Енергетски ресурси су овде главна основа сарадње. Али, наравно, ту су и улагања у српску привреду, и модернизацију њене војске, и развој туризма. Па ипак, носиоци енергије су, да тако кажем, „недодирљиви бог“. Чак седам година пре него што је Русија почела своју гасну уцену – 2015. – Београд је почео да размишља о проналажењу нових добављача гаса и нафте.

Српски стручњаци су свих ових година тихо проучавали постојеће могућности и открили најатрактивније: Азербејџан, који је спреман да испоручује гас и заинтересован за то; Атина, која ће пружити могућност куповине течног гаса у својим лукама; Турска, где се гориво може набавити са Блиског истока.

А тек недавно је неколико представника српских власти признало да активно траже не само алтернативне добављаче гаса Русији, већ се спремају и да га потпуно напусте у блиској будућности. Али шта је са „вечним пријатељством“ и српско-руским светом? И на било који начин – ово је пропаганда за становништво. А гас је, како је данас модерно рећи, само бизнис, ништа друго. Иако такав посао може бити важан корак за промену пријатеља и „светова“.

Међутим, овде постоји неколико проблематичних аспеката.

Прво, не може се искључити да ће цена „неруског“ гаса бити нешто већа, а то ће изазвати оклевање у коначној одлуци да се руски гас одбије;

Друго, Србија реекспортује руски гас у земље ЕУ. Сумњиво је да ће она одбити да купује јефтинији гас из Русије у замену за скупљи гас из других извора. На крају крајева, то ће довести до смањења маржи и смањења профита, за шта власти нису заинтересоване.

Треће, Србија не жели да буде на периферији европског гасног транспортног система и зависи само од све ризичнијих турских и балканских токова са руским гасом.

Дакле, овде почиње активан развој националних гасовода и приступање европском гасоводном систему. Већ сада има много људи који желе да улажу у овакве пројекте. Уосталом, Вучић је крајем прошле године прокламовао амбициозан циљ – обезбедити гас у сваки дом.

Истовремено, Београд почиње да схвата да губици од сарадње са Русијом почињу да превазилазе профит. А то већ почиње да утиче на сарадњу са Руском Федерацијом.

Кина са много непознаница

Овде је фокус на пројекту Један појас, један пут, кинеска глобална иницијатива, која се спроводи од 2013. године и биће завршена 2049. године, стогодишњици проглашења НР Кине.

Ако одбацимо дипломатски речник, онда би овај пројекат требало да обезбеди ширење Кине у различите регионе света – не само трговинско-економске, већ и политичке. Србија је била на путу ка средњој и источној Европи, што се показало корисним за обе земље.

Истина, трговински промет Србије и Кине не расте баш динамично – са 1,48 милијарди долара у 2011. на 3,6 милијарди долара у 2021. години. Али Србија види НРК као државу која дозвољава диверзификацију извора набавке и улагања оружја, као и побољшање транспортне инфраструктуре.

Захваљујући Кини, Београд има могућност да смањи зависност од Русије и безболно одбије руске предлоге. На пример, Београд је пре неколико година одлучио да набави беспилотну летелицу за војску и обратио се пре свега свом „старом пријатељу“ – Москви. Али на крају сам их купио у далекој Кини, пошто су кинески модернији, јефтинији и понуђени по повољнијим условима. Наравно, ствар није била ограничена само на дронове, а кинеско оружје (као, иначе, из држава ЕУ) почело је све више да улази у Србију. Ништа лично, само посао.

Значајну политичку пропагандну победу однела је Кина, која је прва снабдевала Србију вакцинама против ЦОВИД-19 и послала тим лекара у Србију. Тада је Вучић рекао да је Кина спасила Србију од болести – а то је у ситуацији када су обим вакцина из западноевропских земаља били много већи, а Москва је чак организовала производњу свог Спутњика у Србији.

Индикативан моменат је да се о кинеским кредитима готово ништа не зна: колико их, која величина, цена, услови обезбеђења. Може се само претпоставити да неки једноставно оду како би осигурали социо-економску стабилност. Пример је недавна аквизиција два предузећа од стране Кине – металуршког комбината у Смедереву (иако су пријатељи из Руске Федерације били толико жељни да га купе!) и борског рудника бакра.

Запослени у овим предузећима дуго нису примали плате и тензија је све више расла. Стога је куповина оба предузећа од стране кинеских привредника омогућила решавање многих друштвених питања.

Али преузимање српских предузећа од стране Кинеза ствара још један проблем – после промене власништва, она постају затворене територије, на које се кинески и вијетнамски радници готово неконтролисано доводе, а српске власти не знају да ли су ту по избору. и раде по уговору или су у ствари затвореници. Србија има много сличних примера формирања од стране Кине својеврсног економског упоришта (већ са елементима производње).

Растућа зависност омогућава Кини да се осећа слободно у Србији. Дошло је до тога да је председник Вучић направио дипломатски корак без преседана – пре званичног уручења акредитивних писама, на аеродрому се лично састао са новим амбасадором НР Кине.
ЕУ: интеграција без љубави

Српски председник сања о довођењу земље у Европску унију, а на том путу је већ доста урађено. Србија од 2012. године има статус земље кандидата за чланство и преговара о прилагођавању домаћег законодавства праву ЕУ.

Србија и ЕУ су донедавно били уверени да би земља могла да постане пуноправна чланица 2025. године – али сада је то поверење нестало, јер постоје знаци повлачења и обуставе неопходних реформи. Променила се и реторика српских политичара: чују се оптужбе на рачун ЕУ да се од Београда наводно тражи немогуће – да се придружи антируским санкцијама и настави преговоре са Косовом.

Током посете немачког канцелара Олафа Шолца Србији у јуну ове године, Вучић је са стрепњом очекивао сусрет – и био је у праву. Он је током „бурне расправе” прилично нетачно одбацио поменуте захтеве, док је Шолц истакао да су то обавезни услови за чланство у ЕУ. Али Вучић је рекао да Београд „има другачије гледиште и посебан однос према Русији“. Као и увек, најдаље је отишао Вулин, који је у интервјуу рекао да би земља могла да одбије чланство у ЕУ и да се приближи Русији. Такве изјаве се не могу назвати другачије него уценама и спекулацијама. Вучић, с једне стране, жели да настави да добија до сада јефтин руски гас, а са друге да има приступ европским фондовима.

Таква непринципијелна политика многе нервира. Европски парламент је чак изнео предлог да се „замрзну“ преговори са Србијом ако она не промени проруску позицију и не настави преговоре са Косовом. И челници Европске комисије су напоменули да Вучић може да настави да спроводи Путинов модел, али мора да одлучи о правцу развоја земље и да престане да се претвара да иде ка чланству у ЕУ.

Шта је, дакле, права спољна политика Србије?

Чини се да су проруске изјаве председника Вучића мотивисане жељом да задржи „јефтин гас“ и да се неко време не придружи санкцијама Руској Федерацији, што ће му омогућити да избегне дестабилизацију у земљи и избори се за статус регионални лидер. Очување евроинтеграцијског курса Србије потврђује Вучићево интересовање за пројекте као што су „Мали Шенген“, „Отворени Балкан“, формирање регионалног царинског, економског, транспортног тржишта, који не само да јачају регионалну сарадњу, већ и доприносе даљим европским интеграцијама. целог региона.

Такође је немогуће не обратити пажњу на његово обећање уочи јунског самита ЕУ да ће неке одлуке о интензивирању европских интеграција бити објављене на јесен. Штавише, развој српске привреде у великој мери зависи од трговинско-економских односа и инвестиција земаља чланица ЕУ, а знатно мање од Русије.

Обим трговине између Србије и Европске уније у 2021. години износио је 59,3 милијарде евра, што је за 29,8 одсто више него у 2020. години. А са Русијом, обим је једнак 2,8 милијарди евра – повећање од само 13,1%.

Русија је на петом или шестом месту међу трговинским партнерима Србије, после Немачке, Италије, Босне, Румуније и Мађарске. У протеклих десет година, обим инвестиција ЕУ у српску привреду износио је 3,4 милијарде евра, Кину – 1,6 милијарди евра, Русију – 1,4 милијарде евра.

ЕУ и њене поједине државе чланице улажу у развој и модернизацију саобраћајне инфраструктуре, индустрије (посебно аутомобилске), у развој јавних услуга, образовање, менаџмент, стварање савремених технологија и сл. Запосленост становништва и социјална стабилност обезбеђују се стварањем нових предузећа.

На пример, у немачким компанијама у Србији број запослених је за скоро десет година порастао са око петнаест хиљада на осамдесет хиљада, са перспективом да привуче и до сто хиљада запослених.

Својевремено је један црногорски званичник кога сам познавао описао спољну политику северног суседа на следећи начин: „бити господар на Западном Балкану и дружити се са великим светским играчима, не обећавајући никоме ништа“. Међутим, Београд има све мање простора за такву политику.

Владимир Тсибулник/Иносми

Бонус видео