Џефри Сакс: Лажни наратив Запада о Русији и Кини

Свет је на ивици нуклеарне катастрофе у великој мери због неуспеха западних политичких лидера да буду искрени у вези са узроцима ескалације глобалних сукоба. Немилосрдни западни наратив да је Запад племенит док су Русија и Кина зле је простодушан и изузетно опасан. То је покушај да се манипулише јавним мњењем, а не да се бави веома реалном и хитном дипломатијом.

Суштински наратив Запада уграђен је у стратегију националне безбедности САД. Основна идеја САД је да су Кина и Русија неумољиви непријатељи који „покушавају да наруше америчку безбедност и просперитет“. Ове земље су, према САД, „одлучне да направе економије мање слободним и мање праведним, да повећају своју војску и да контролишу информације и податке како би потиснуле своја друштва и прошириле свој утицај“.

Иронија је да су од 1980. САД биле у најмање 15 прекоморских ратова по избору (Авганистан, Ирак, Либија, Панама, Србија, Сирија и Јемен само да споменемо неке), док Кина није била ни у једном, а Русија само у једном (Сирији) изван бившег Совјетског Савеза. САД имају војне базе у 85 земаља, Кина у 3, а Русија у 1 (Сирија) изван бившег Совјетског Савеза.

Председник Џо Бајден је промовисао овај наратив, изјављујући да је највећи изазов нашег времена надметање са аутократијама, које „настоје да унапреде сопствену моћ, извезу и прошире свој утицај широм света, и оправдавају своју репресивну политику и праксу као ефикаснији начин за решавање данашњих изазова.” Америчка безбедносна стратегија није дело ниједног председника САД, већ америчког безбедносног естаблишмента, који је углавном аутономан и функционише иза зида тајности.

Претерани страх од Кине и Русије продаје се западној јавности кроз манипулацију чињеницама. Генерацију раније Џорџ В. Буш млађи продао је јавности идеју да је највећа претња Америци исламски фундаментализам, не помињући да је ЦИА, са Саудијском Арабијом и другим земљама, та која је створила, финансирала и распоредила џихадисте у Авганистану, Сирији и другде за борбу у америчким ратовима.

Или узмите у обзир инвазију Совјетског Савеза на Авганистан 1980. године, која је у западним медијима приказана као чин ничим изазване перфидности. Годинама касније, сазнали смо да је совјетској инвазији заправо претходила операција ЦИА осмишљена да изазове совјетску инвазију! Иста дезинформација десила се и у односу на Сирију. Западна штампа је пуна оптужби против Путинове војне помоћи сиријском председнику Башару ал-Асаду почевши од 2015. године, без помињања да су САД подржавале свргавање ал-Асада почевши од 2011. године, при чему је ЦИА финансирала велику операцију (Тимбер Сикамур) за свргавање Асада годинама пре доласка Русије.

Или у скорије време, када је председница Представничког дома САД Ненси Пелоси безобзирно одлетела на Тајван упркос упозорењима Кине, ниједан министар спољних послова Г7 није критиковао Пелосијеву провокацију, али су министри Г7 заједно оштро критиковали кинеску „претерану реакцију” на Пелосијево путовање.

Западни наратив о украјинском рату је да је то ничим изазван Путинов напад у настојању да поново створи руско царство. Ипак, права историја почиње са обећањем Запада совјетском председнику Михаилу Горбачову да се НАТО неће ширити на исток, након чега следе четири таласа проширења НАТО-а: 1999. године, укључујући три централноевропске земље; 2004. године, укључујући још 7, укључујући црноморске и балтичке државе; 2008. године, обавезујући се на проширење на Украјину и Грузију; и 2022. позивајући четворицу азијско-пацифичких лидера у НАТО да нациљају Кину.

Западни медији такође не помињу улогу САД у свргавању украјинског проруског председника Виктора Јануковича 2014. године; неуспех влада Француске и Немачке, гаранта споразума из Минска II, да притисну Украјину да изврши своје обавезе; огромно америчко наоружање које је послато Украјини током Трампове и Бајденове администрације уочи рата; нити одбијање САД да преговара са Путином о проширењу НАТО-а на Украјину.

Наравно, НАТО каже да је то чисто дефанзивно, тако да Путин нема чега да се плаши. Другим речима, Путин не треба да обраћа пажњу на операције ЦИА у Авганистану и Сирији; НАТО бомбардовање Србије 1999. године; НАТО збацивање Моамера Гадафија 2011. године; НАТО окупацију Авганистана 15 година; нити на Бајденов „гаф“ који позива на Путиново свргавање (што наравно уопште није био гаф); нити на то што је амерички министар одбране Лојд Остин изјавио да је ратни циљ САД у Украјини слабљење Русије.

У основи свега овога је покушај САД да остане светска хегемонистичка сила, повећавањем војних савеза широм света како би обуздали или поразили Кину и Русију. То је опасна, варљива и застарела идеја. САД има само 4,2% светске популације, а сада само 16% светског БДП-а (мерено по међународним ценама). У ствари, комбиновани БДП Г7 је сада мањи од БДП-а БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка), док популација Г7 чини само 6 одсто светског становништва у поређењу са 41 одсто у БРИКС-у.

Постоји само једна земља чија је самопроглашена фантазија да буде светска доминантна сила: САД. Прошло је време да САД препознају истинске изворе безбедности: унутрашњу друштвену кохезију и одговорну сарадњу са остатком света, а не илузију о хегемонији. Са таквом ревидираном спољном политиком, САД и њени савезници би избегли рат са Кином и Русијом и омогућили свету да се суочи са својим безбројним еколошким, енергетским, прехрамбеним и друштвеним кризама.

Изнад свега, у овом тренутку крајње опасности, европски лидери треба да траже прави извор европске безбедности: не хегемонију САД, већ европске безбедносне аранжмане који поштују легитимне безбедносне интересе свих европских народа, свакако укључујући Украјину, али и Русију, која наставља да се опире проширењу НАТО-а на Црно море. Европа би требало да размисли о чињеници да би непроширење НАТО-а и примена споразума из Минска II спречили овај страшни рат у Украјини. У овој фази, дипломатија, а не војна ескалација, је прави пут ка европској и глобалној безбедности.

Васељенска

БОНУС ВИДЕО: