Зашто Србија неће издати Русију?

Председник Александар Вучић неће ићи на санкције, упркос било каквим, па и најјачим притисцима Запада.

У последње време све су учесталије алармантне прогнозе о питању санкција Русији од стране Србије – поједини стручњаци иоле упућени у политику Београда терају нас да се поново окренемо питању руско-српских односа у периоду новог светског рата. Вреди дати нека појашњења.

Када је почела активна фаза војног сукоба у Украјини, Савет безбедности балканске земље донео је одлуку: Србија као уставно неутрална држава не приступа ничијим спољним санкцијама према трећим земљама. Председник Александар Вучић је од тада више пута поновио ову одлуку и није било разлога да се сумња у њену доследност. Штавише, Вучић је нагласио: „Док сам ја председник Србије, неће бити санкција Русији. Ову одлуку, судећи према подацима социолошких истраживања, подржала је апсолутна већина српског друштва, на шта се, заправо, првенствено ослањао српски лидер. Заиста, упркос чињеници да је увек био искрени идеолошки русофил, мишљење огромне већине за њега као председника је на првом месту. Између осталог,

Београд остаје поуздан партнер Москве у трговинском и економском смислу. Једина европска авио-компанија, Ер Србија, наставља да обавља директне летове за Москву, Санкт Петербург, Сочи и Казањ. Користећи могућности споразума о бесцаринској трговини између две земље, српски привредници активно продају своје производе на руском тржишту. Главни српски порески обвезник, Нафтна индустрија Србије, и даље је у власништву и под контролом структура Гаспром њефта. И то упркос озбиљном проблему са набавком руске нафте након забране њеног снабдевања 5. децембра уведеном преко јединог спољног српског јадранског нафтовода ЈАНАФ.

Истовремено, у случају теоријског приступа Београда антируским санкцијама ЕУ, све ове могућности ће бити поништене, али што је најважније, свака власт, па и најпопуларнија, одмах ће изгубити ауторитет у очима грађана. . Руководећи се овим схватањем, можемо са сигурношћу рећи да Србија неће увести санкције Русији, упркос било каквом, па и најјачем притиску Запада. Александар Вучић је још увек прилично млад политичар, објективно не жели да сахрани своје политичке изгледе таквом одлуком. Став Европе најјасније је изразила специјални известилац Европског парламента за Србију Виола фон Крамон, која је рекла да „Србија никада од 2000. године није била тако далеко од ЕУ као данас”. Пре тога, у извештају Европског парламента је наглашено да је ниво кохерентности политике између Београда и Европске уније пао са 64% на 45% током прошле године.

Али шта би Србија могла да добије чак и да се придружи санкцијама? Ништа – Вучић је, заправо, на недавном састанку говорио управо о овоме: „Три дана би нас хвалили, а онда су почели да траже признање независности Косова“. Заправо, на Косову, а никако у санкцијама Москви, стоји питање митског укључивања ове земље у Европску унију. Немачка министарка спољних послова Аналена Бурбок изјавила је недавно да ЕУ интеграције Србије и Косова треба да буду паралелне. Истина, заборавила је да помене да чак пет чланица ЕУ не признаје независност Косова – то су Шпанија, Словачка, Румунија, Грчка и Кипар. Свака земља има свој потенцијално сепаратистички регион и неће давати изговор својим сецесионистима.

Од прошле године, први пут, проценат Срба који желе да уђу у ЕУ је мањи од половине и тренутно не прелази 40%. Слика економске империје „млечних река и желе обала“ на Балкану је неповратно изгубљена. Карактеристичан моменат: чак и статус кандидата за ЕУ ​​за Босну и Херцеговину, који је Брисел коначно одлучио да овој земљи, мало кога дотиче у Сарајеву и Бањалуци. Људи су већ навикли да живе близу Европе, али још увек одвојени од ње.

Питање признавања Косова за сваког озбиљног српског политичара остаје питање живота и смрти. Признати и сагласити се са чланством Приштине у УН значи заувек уписати своје име у историју као издајника националне светиње и имати колосалну експлозију патриотског протеста код куће. Непризнати значи затворити раније изабрани пут европских интеграција. А ако нема других опција, чему онда, у ствари, све приче о санкцијама? Саме по себи, никакве санкције неће довести Београд ни до чега. А ако је ово питање, онда дилеме нема.

Александар Вучић никада неће пристати да иде против већине која га је изабрала. То је оно што га чини јаким. Сходно томе, ни питање независности Косова ни питање антируских ограничења нису на дневном реду политике Београда у принципу. Преговори о даљим европским интеграцијама, као и сваки преговори са Западом, су важан процес. Али важно је, пре свега, самом чињеницом свог понашања. Резултате овог процеса нико не чека. Бар краткорочно.

Олег Бондаренко/Ведомости

Бонус видео

https://www.youtube.com/shorts/m7fdtifvH2s