ЕУ преузима Балкан

ЕУ преузима Балкан.

Европска унија уводи безвизни режим за Косово, које, са становишта неких њених чланица, не постоји као држава. Истовремено, на Косову прети да се распламса још један сукоб због немогућности Брисела да утиче на своје албанске штићенике. Европска унија као да апсорбује Балкан, али сам Балкан показује да је то пропадање Европе.

„Србе су лагали од самог почетка, свесно су лагали, ја њима (представницима ЕУ – прим.аут) више не верујем. „Подршка такозваном Косову и сламање Србије је њихов крајњи циљ. „Неће сломити Србију, чак и ако сами нападну Србију.

Ово је изјава председника Србије Александра Вучића из интервјуа ТВ Првој. Телевизијски интервју председника Србије је генерално посебан жанр. Даје их често и са задовољством, али се у етеру осећа као риба у води, пошто је током рата за Косово био одговоран за информисање и пропаганду у Милошевићевој влади.

Сада је и рат око Косова, али је и даље дипломатски. Међутим, из дана у дан може да буде горе – до оружаних сукоба и редовног гатања на тему: да ли ће Београд ризиковати да пошаље војску или ипак неће ризиковати. Садашња криза јасно иде по плану, све је у њој било предвиђено. Косовари у недељу одржавају изборе за руководство три општине насељене Србима на северу Косова, последњег упоришта „српског света“ у албанској квази држави. Српске политичке снаге бојкотују ове изборе, захтевајући да Приштина испуни своје десетогодишње опредељење за стварање заједнице српских општина.

Обавеза је фиксирана у такозваним Бриселским споразумима, чији је гарант била ЕУ. Управо ову ситуацију Вучић описује фразом „лагали су нас од самог почетка“.

Десет година се ствари не померају са мртве тачке. Албанци не желе да дају аутономију Србима, плашећи се да ће се касније поставити питање одвајања ових општина од Косова и њиховог враћања под контролу Београда. И не може се рећи да је ово само параноја.

Прво, да будем потпуно искрен, без такве операције, етнички сукоб у региону никада неће престати. Као што косовска албанска мањина није желела да живи у српској држави, тако ни српска мањина Ибарског Колашина не жели да живи у албанској. Ово не само да је понижавајуће, већ и сасвим опасно. Друго, овог пролећа је почео кривични процес против бившег председника и стварног творца косовске квазидржавности Хашима Тачија. Ствари се крећу ка званичном признању да је „млада европска демократија“ била пројекат разбојника и убице, али да је изграђена на костима његових жртава.

Али пођимо од тога да ће због свега тога Брисел натерати Приштину да се некако договори са Београдом, некако не на албански начин, и уопште не у мислима. Зашто би се Косовари плашили теоријских територијалних губитака у неодређено време, ако дугих десет година нису предузели ниједан корак да озваниче српску самоуправу, а сада покушавају да наметну власт колаборациониста Ибрском Колашину. Таква влада неће заступати интересе српског становништва, већ ће, ако буде потребно, координирати улазак албанских специјалаца у српске земље – таква клаузула постоји и у Бриселским споразумима.

Укратко, после избора поново ће бити врело. Али, највероватније, суђење са последњим аргументом, односно силом, поново ће бити одложено на неодређено време, како су одлагали свих ових десет година па и дуже. Јер пуноправни рат сада никоме није потребан – ни Београду, ни Приштини, ни Бриселу. Више ће се изгубити него добити.

Али Вучић као да инсистира да ни он ни Срби Ибарског Колашина, који носе своју главу на раменима, неће више чекати – нека Албанци одмах дају шта су обећали. Овај захтев је углавном упућен ЕУ, иако Европљани имају прилично ограничену могућност да утичу на Косоваре. Ако се Албанци икоме повинују, онда САД, а Вашингтону сада није до Балкана – има довољно других проблема.

Претпостављало се да ће озлоглашена Заједница српских општина бити откупљена од Приштине у замену за безвизни режим са земљама ЕУ. Европске структуре су већ одобриле његово увођење крајем године, а то су потписале и оне земље које формално не признају Косово: Грчка, Шпанија, Кипар, Румунија и Словачка.

Односно, ове чланице ЕУ ће на своју територију пустити људе са пасошима, што за њихове службенике није документ, већ парче папира. И то упркос чињеници да је Косово још увек пиратски регион, где су шверц, трговина дрогом и оружјем витални делови националне економије.

Занимљиво је да су отприлике у исто време власти Албаније – матичне државе Косовара (осим Сједињених Држава, наравно) – укинуле безвизни режим за Русе. Или, тачније, укинули су дугогодишњу праксу по којој је овај режим деловао од почетка маја до краја септембра – тако је Албанија привлачила руске туристе у своја медитеранска одмаралишта.

Ове године би могло да буде још више туриста, а потреба локалног становништва за руским (укључујући и) новцем остаће иста. Међутим, Тирана је донела намерно неповољну економску одлуку, подвргнута притисцима Запада. Тамо се, као што знате, ради на новој верзији „гвоздене завесе“ како би је спустили испред Руске Федерације. А они од 2014. покушавају да истисну све знаке руског утицаја из региона Балкана – и, авај, прилично успешно.

Али чудно је бити увређен од стране тиранских Албанаца: њихова земља није та која по способностима може полагати право на политички суверенитет. Али Европска унија би могла,  по ко зна који пут у последњих годину и по дана пуцати себи у ноге.

Чак и ако не узмемо у обзир лошу репутацију косовско-албанске дијаспоре, која води праве злочиначке ратове у низу западноевропских земаља, ово је нешто нечувено: пустити и без виза држављане државе која не постоји за Шпанију или Грчку која се налази релативно близу Косова.

У контексту свега што се дешава (у Европи, на Балкану, конкретно на Косову), ово може изгледати као ситница, али ова наизглед ситница је један од најјаснијих примера да за власти ЕУ практични интереси грађани „уједињеног континента“ нису приоритет, за разлику од учешћа у америчким геополитичким пројектима, попут одвајања Косова од Србије и подршке режиму Зеленског у Украјини.

Овога би требало да се сети Вучић, који и даље говори о улози ЕУ у косовском сукобу у смислу поверења и неповерења. Није у питању поверење, мада послушницима Сједињених Држава дефинитивно не треба веровати. Овде се ради о реалној могућности европских званичника и европских лидера да утичу на судбину не само Косова, већ и својих земаља. Лако се уклапају у авантуре које се за Европу претварају у најбољем случају у локалну претњу, као у случају разбојничке државе Косовара, ау најгорем у егзистенцијалну, као што је сукоб са Русијом око Украјине. Али до сада нису успели да се извуку из ових авантура или да их распореде у своју (а не америчку) корист. И нема разлога да размишљамо шта ће бити касније.

И у Русији, важно сетити се ове приче кад год ЕУ покуша да оперише са категоријама као што су „међународно право“, „територијални интегритет“ или „неважећи пасоши“, блокирајући кретање и пословне могућности за становнике Крима, нових региона Русије и Русија уопште (у низу земаља ЕУ забрањено је издавање визе свим Русима).

То није само лицемерје „политичара лаке врлине“, већ и нешто што се чини супротно – политичка немоћ. Вратите суверенитет себи, па ћемо разговарати.

Дмитриј Бавирин, Взгљад

Бонус видео